Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka jedan jugoslovenski diplomata posetio je tadašnjeg predsednika nadzornog odbora Dojče banke (Deutsche Bank, DB) Hermana Jozefa Absa. Bila je zima, a u vili od 1200 kvadrata nadomak Frankfurta na Majni toliko hladno, da je inače uzdržanom jugoslovenskom diplomati izletela opaska o tome da li možda grejanje ne radi kako treba. Bankar je hladno odgovorio da temperaturu u kući drži na 17 stepeni, te da je jeftinije da se obuče džemper, nego da se troši energija.

Sa sličnom finansijskom filozofijom, u nemačkim bankarskim krugovima legendarni Abs (1901–1994) postao je jedan od najuticajnijih svetskih finansijskih magnata i do svoje smrti počasni predsednik DB-a. Toj banci Abs se priključio još 1937. godine, a član njenog upravnog odbora bio je od 1938. do 1945, dakle u vreme kada su nemačke banke bile "arizirane", to jest kada je bila otimana jevrejska imovina, kada je DB, na primer, finansirao kombinat I. G. Farben Industrie, koji je, pored ostalog, snabdevao koncentracioni logor Aušvic plinom "ciklon-B", naročito pogodnim za likvidaciju ljudi. Posle rata u zatvoru je proveo samo tri meseca, jer se stavio na raspolaganje kao svedok optužbe tokom Nirnberških procesa. Zatim je postao finansijski savetnik engleskih okupacionih vlasti…

Odmah nakon što je 2008. godine eksplodirala finansijska i dužnička kriza, koja je tržišta čitavog sveta izbacila iz ravnoteže, postalo je jasno da se nemačka finansijska filozofija od Absa do danas suštinski nije promenila: od uzdrmanih partnera u evrozoni Berlin je tražio i traži da zavrnu grejanje i navuku džemper. Vlada kancelarke Angele Merkel izlaz iz krize videla je u striktnoj štednji i nemački novac za spasavanje uslovila strogim merama koje bi trebalo da uravnoteže rashode i prihode državnih budžeta pogođenih zemalja. Kancelarka je odbacivala sve argumente, da bi mahnito stezanje kaiša moglo da se završi po principu: operacija uspela, a pacijent umro. Moguće je da se Merkelova tu i tamo setila Absa i pomislila, da su se jedni usred ciče zime u pregrejanim kućama baškarili u gaćama, dok su drugi, Nemci, sedeli u debelim džemperima i promrznutih prstiju listali novine, ne zato što ne bi mogli bolje da se greju, nego zato što rasipanje nije u redu. U nemačkim medijima, koji su od početka krize često kritikovali raskalašne partnere sa juga Evrope, neretko su mogle da se pročitaju aluzije na cvrčka i mrava. Nemačka gotovo urođena sklonost ka štednji u krizi počela je da udaljava Berlin od juga Evrope.

Zbog nacističkog nasleđa Nemačke kancelarka Merkel bila je pogodna meta tabloidnih neistomišljenika koji su se odupirali treniranju finansijske discipline koju Berlin nameće ostatku Evrope. Malo-malo pa bi na naslovnoj strani nekih engleskih, francuskih, španskih ili grčkih novina, osvanula karikatura Merkelove sa Hitlerovim brčićima, a članci bi ukazivali na "novi nemački hegemonizam", na "pokušaj Berlina da još jednom dominira Evropom", na "osvajanje životnog prostora". Jaz između "dobrostojećeg severa" i "sve siromašnijeg juga" upućenog na pomoć i solidarnost u čijem se centru našla Nemačka sve više je rastao.

Zbog osetljivog položaja Nemačke u Evropi uticajni komentator nemačkog političkog magazina "Špigl" Jakob Augštajn jednom prilikom je napisao da bi na duge staze za Nemačku bilo bolje da zajedno sa drugima učini pogrešnu stvar, nego da po cenu izolacije i gubitka prijatelja i saveznika ostane u pravu.

Angela Merkel je, u međuvremenu, koliko-toliko uskladila stavove sa partnerima iz evrozone, prihvatila da beskompromisnu budžetsku disciplinu treba da prate mere za podsticanje privrednog rasta i stvaranje novih radnih mesta, te proširenje kriznih fondova za spasavanje evra i tako dalje, ali su tada problemi najednom nastali kod kuće.

POPUŠTANJE BERLINA: Uslov Berlina da suprotno sopstvenim uverenjima popusti pred pritiscima ne samo Pariza već i Vašingtona i Pekinga, bio je "jače srastanje Evrope", to jest "ustupanje dela suvereniteta institucijama Evropske unije, korak po korak", kako je to rekla Angela Merkel. Tako se Berlin – zajedno sa drugima – sada zalaže za bankarsku uniju unutar evrozone, uvođenje funkcije neke vrste ministra finansija EU, prihvatio je proširenje starog fonda za stabilizaciju evra EFSF (European Financial Stability Facility) na novi evropski stabilizacioni mehanizam ESM (European Stability Mechanism), jer se pokazalo da je monetarna unija bez zajedničkih regulatornih instrumenata sama po sebi isuviše krhka i nekontrolisana.

I dok jedni hvale popuštanje Berlina, drugi u nemačkoj politici prepoznaju dvostruku igru čiji je navodno cilj da Nemačka indirektno, kontrolom finansijskih institucija i instrumenata EU, želi da svoju volju nametne ostatku Evrope. Kao primer koji govori da politika Angele Merkel nije iskrena uzima se to što Berlin ne prihvata evro-obveznice – zajedničku garanciju država evrozone za kredite zemalja članica, što bi rezultiralo time da ugrožene zemlje po daleko nižim kamatama mogu da se zadužuju, dok bi svež novac za stabilne države bio nešto skuplji nego sada.

Na Ustavnom sudu Nemačke zapeo je, međutim, čitav mukotrpno napravljen plan za spasavanje evra i prevazilaženje finansijske i dužničke krize u Evropi – fiskalni pakt, koji je početkom godine prihvatilo 25 od 27 članica EU, a na snagu bi trebalo da stupi početkom 2013, i koji bi trebalo da prate naknadno ugovorene mere za podsticaj privrednog rasta i ESM-a.

Jer, predsednik Nemačke Joahim Gauk ne može da stavi svoj potpis na zakone koji su neophodni da bi ova zemlja mogla da sprovodi fiskalni pakt i podrži ESM, dok se savezni ustavni sud u Karlsrueu ne izjasni o hitnoj tužbi leve frakcije u saveznom parlamentu i nekih uglednih političara, na koju je potpis stavilo i 28.000 građana. Tužioci smatraju da je ESM nepredvidiv rizik i opterećenje za Nemačku, te da, baš kao i fiskalni pakt za štednju, predstavlja protivustavno odricanje dela budžetskog suvereniteta.

EGZEKUTIVA VERSUS LEGISLATIVA: Kako pišu nemačke novine, retko kada u istoriji je Ustavni sud u Karlsrueu bio izložen tolikim pritiscima sa svih strana. Ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble upozorio je na opasnost "ozbiljnog uznemirenja tržišta i negativnih ekonomskih posledica", ukoliko bi vrhovne sudije presudile u korist tužilaca. Predsednik saveznog parlamenta Norbert Lamert izjavio je bi odluka u korist tužilaca imala "ogromne posledice" za čitavu Evropu. Šef evrogrupe Žan-Klod Junker rekao je da "odugovlačenje nije od pomoći", te da nemačke sudije valjda znaju koji su vremenski rokovi, aludirajući na to da bi u septembru trebalo da se odlučuje o tome da li prezadužena Grčka može da ostane članica evrozone, ili ne. Predsednica Međunarodnog monetarnog fonda Kristina Lagard se, navodno, mršti na samu pomen Karlsruea.

Osmoro sudija Drugog senata saveznog ustavnog suda Nemačke ne dopušta, međutim, da ih bilo ko požuruje. Tek 12. septembra izjasniće se o tome da li spasavanje evra po planu nemačke savezne vlade i njenih evropskih partnera može da teče po do sada utvrđenom programu, ili ne. Obično se sud u ovakvim slučajevima izjašnjava u roku od nekoliko nedelja. Ali to, "zbog izuzetnog značaja procesa", u ovom slučaju nije moguće, izjavio je predsednik Ustavnog suda Andreas Foskule. Nakon toga političari su manje-više rekli da "poštuju suverenitet saveznog ustavnog suda", te da je kod tako elementarnog pitanja svakako od brzine procesa važnije to da sud radi temeljno.

Za kancelarku Angelu Merkel je veoma neprijatno to što čitava Evropa usred krize sada mora da čeka na Nemačku. ESM je trebalo da startuje još 1. jula, fiskalni pakt na kome je insistirala Nemačka da se ratifikuje tokom leta, a sada se sve odlaže za jesen.

SAMO POLAKO: Tako su sve oči uprte u stari vojnički bioskop u sklopu bivše kasarne nemačke vojske u Karlsrueu, jer se zgrada Ustavnog suda u centru grada upravo renovira. Dok se političarima žuri, sudije su jasno stavile do znanja da im na pamet ne pada da ih bilo ko požuruje. Bivši sudija Ustavnog suda Udo di Fabio upozorio je Berlin da se ne upušta u konflikt sa Karlsrueom. "Neki već traže novi ustav, jer se plaše veta Ustavnog suda", kaže Di Fabio. Međutim, u stresu dužničke krize, "za nemačku politiku je pravi blagoslov" što se u presudama Ustavnog suda uvek naglašava odgovornost Saveznog parlamenta. Ovo je bila strelica odapeta u pravcu kancelarke, koja maksimalno koristi pravo da savezna vlada kreira i sprovodi politiku države.

U prvom zasedanju Ustavni sud odlučuje da li je tužba do te mere utemeljena da predsedniku Nemačke treba privremeno zabraniti da stavi potpis na sporne zakone, dok se ne donese konačna odluka o tome da li su ESM i fiskalni pakt protivustavni ili ne. Stručnjaci smatraju da će već tada zapravo biti jasan konačni ishod tužbe.

U Berlinu se presuda očekuje sa zebnjom. Ustavni sud je turbulentnim pokušajima savezne vlade da se spasu evro i evrozona u više navrata postavljao prepreke. Izjašnjavao se i o "crvenim linijama", koje neće dozvoliti da se pređu. Predsednik suda Foskule je još ranije izjavio, da je već iscprljen okvir za prebacivanje nacionalnih nadležnosti na Brisel. Kada je na jesen 2011. Ustavni sud odobrio paket pomoći za Grčku, on je upozorio, da ovu presudu nikako ne treba shvatiti kao "blanko ček".

Još pre nego što je počeo da zaseda Ustavni sud je bio izvrgnut javnim napadima nekih političara. "Neki s pravom tvrde da sudije saveznog ustavnog suda nisu baš podrobno upoznate sa svim procesima u Evropi… te da povremeno donose pogrešne procene zbog neznanja", izjavio je uticajni poslanik nemačkih liberala u Evropskom parlamentu Aleksandar Grof Lambsdorf. U sličnom tonu već je govorio i predsedavajući Evropskog parlamenta Martin Šulc, koji je socijaldemokrata. Neki političari iza zatvorenih vrata, piše "Špigl", govore da su sudije nemačkog ustavnog suda motivisane strahom da bi mogle da izgube na značaju, jer svaki korak u pravcu evropske integracije znači da će rasti značaj Evropskog suda na uštrb nacionalnih ustavnih sudova. Govori se o tome da bi svako zaustavljanje mera za stabilizaciju evra bilo "politički i privredno fatalno".

SJEDINJENE EVROPSKE DRŽAVE: To što čitava kompozicija za spasavanje evra i evrozone sada čeka na odluku jednog nacionalnog vrhovnog suda, bolno pokazuje najveću slabost Evropske unije u odnosu na Sjedinjene Američke Države, Rusiju ili Kinu. Izlaz iz finansijske, dužničke i privredne krize gotovo sve evropske vlade vide u većoj integraciji EU, u stvaranju institucija koje apriori imaju utvrđena ovlašćenja da samostalno donose odluke, pre svega o budžetskim pitanjima (o zajedničkoj spoljnoj ili odbrambenoj evropskoj politici pod pritiskom krize niko više i ne govori). Da se formula te integracije različito shvata u različitim prestonicama govori izjava francuskog predsednika Olanda posle prvog susreta s Angelom Merkel: "Onoliko integracije koliko je neophodno, onoliko solidarnosti koliko je moguće…"

Neki komentatori smatraju da ustavno preuređenje Evrope i nije lek za aktuelnu krizu koja zahteva brz odgovor: dok bi poslovično troma EU uspela da se izbori za konsenzus nacionalnih država, dok bi nacionalne države promenile svoje ustave ili zakone i prilagodile ih zamisli o "sjedinjenoj" Evropi koja bi bila efikasnija, prošlo bi toliko vremena da bi se ova kriza ovako, ili onako, završila.

Ako bi, pak, nacionalni parlamenti i ustavni sudovi dopustili da aktuelne vlade donose "hitne i nužne" odluke koje se tiču odricanja nacionalnog suvereniteta zemalja članica EU, ili makar evrozone, to bi značilo da se politika uzdiže iznad demokratskog i pravnog poretka, da se građani isključuju iz procesa donošenja ključnih odluka, odnosno da se poništava demokratska tekovina Američke revolucije "nema oporezivanja bez predstavljanja" (no taxation without representation).

Nema sumnje da opstanak Evropske unije u sadašnjem obliku zavisi od toga da li će, i koliko brzo, uspeti da pređe put od skupa nacionalnih država rukovođenih isključivo nacionalnim interesima, a vezanih zajedničkim tržištem i monetom, do prave privredne i političke unije sa zajedničkim regulatornim telima koja imaju široka ovlašćenja. Problem je samo u tome što za tako nešto u Evropi nedostaju istorijske, kulturološke i emocionalne predispozicije.

Nedavno je šef Evro-grupe Žan-Klod Junker u igru bacio stari san evropskih integracionista: da se na direktnim izborima bira predsednik EU. Ideja je, da se otuđene briselske institucije približe građanima, jer, da bi Evropa funkcionisala mora politički da sraste, i to brzo, ali to je moguće samo ako u sjedinjenim evropskim državama vlast bira narod koji bi po uzoru na SAD prvo razmišljao evropski, pa tek onda nacionalno. U mnogonacionalnoj Evropi to je, međutim, povezano s rizikom majorizacije, dominacije brojnijih i moćnijih.

U praksi se i na izborima za Evropski parlament sve vrti oko nacionalnih pitanja. Borba za evropsku svest kod kuće ne donosi poene, piše u komentaru bečkog "Standarda" povodom Junkerove inicijative. Važi se samo ono što se iz Brisela donese kući, a većina medija izveštava o evropskoj politici, kao o borbi petlova za prevlast nacionalnih pozicija.

Za sada, kako primećuju neki komentatori, "monetarna unija" se razvija u pravcu "dužničke unije", a tržišta reaguju većim premijama za rizik italijanskih i španskih državnih obveznica. Međunarodni monetarni fond MMF je u ponedeljak u svom pogledu na svetsku privredu dao svoje rešenje za prevazilaženje duboke krize evrozone: fiskalna integracija i bankarska unija sa sve zajedničkim garancijama na uloge, obaranje kamatnih stopa na kredite, kupovina državnih akcija, nove finansijske injekcije zarad likvidnosti banaka. U suštini to nije ništa novo. Ti principi su poznati pod nazivom "helikopter Ben", po šefu nacionalne banke SAD Benu Bernankeu, koji smatra da u recesiji deflatornom tendencijom "novac treba helikopterom rasipati po zemlji". I ako ekonomski eksperti dokazuju da su takve mere dale prilično slabe rezultate, one su i dalje veoma popularne.

Evrozona preti da se raspadne zbog nacionalnih razmirica, zbog posve različitih nacionalnih interesa, a javno mnjenje u nacionalnim državama jaz samo produbljuje. Nada je da bi direktnim izborima ova opasna faza mogla da se preskoči i da se prečicom dođe do ujedinjene Evrope. Samo što EU ima loša iskustva sa prečicama – jedna od njih je bila uvođenje evra bez kontrolnih instrumenata sa ciljem srastanja nacionalnih privreda, a rezultat ove krize je da se pojedini delovi EU sve više razilaze.