Čudesna je to slika bila: na prevoju Čemerno, usred nigde, zaustavljaju se dva motocikla – jedan vozi otac, drugi majka porodice, sa po jednim detetom na suvozačkim sedištima. Na more su krenuli, već drugi dan su na putu, a na ovo mesto su stali da predahnu, nešto na brzinu da pregrizu, pa da nastave dalje: daleko je Trebinje, gde će asfalt smeniti makadam. "Od Trebinja smo na konju", kaže majka, a ja se čudim: šta će nam konj, kad imamo motocikle, što mu dođe na isto. Tačno pola veka je od tada prošlo. Ushićen činjenicom da smo tu gde jesmo, da smo tu stigli jašući na mehaničkim konjima sa stalnim vetrom u kosi koji kretanje potvrđuje, rekao sam tada, više za sebe, ali ipak naglas, da ću i ja ovako, kad budem veliki. "Nego šta ćeš?", prokomentarisao je otac zadubljen u mapu. "Nego šta ću", potvrdio sam odlučno.

Nije baš bio neki prorok: jeste, krenulo je tim pravcem, nije da nije, nije da nije potrajalo, ali zahvaljujući umnim glavama – saobraćajnim, pravnim i inim "stručnjacima" zabrinutim za moj život i telo, tako nešto više nije moguće: vetar u kosi je zabranjen. O tome je ova priča: kako su mi paceri usrali karijeru.

Sve do početka sedamdesetih, motocikl je bio tek prevozno sredstvo, za na posao, za s posla i za posao, ne računajući ono malo podmlatka povlašćene klase kojima je Vespa bila statusni simbol. Zbog mobilnosti i povoznosti, niske cene i jeftinog održavanja, poštari su "dužili" mopede kadre da kozjom stazom stignu u najudaljeniju vukojebinu, saobraćajni policajci jer je motocikl, ne računajući (ne)udobnost, u svakom pogledu superiorno drumsko prevozno sredstvo, kadro da sustigne i prestigne svaku "baraku na četiri točka".

Dva naizgled nevezana događaja, film Denisa Hopera Goli u sedlu, prikazan na prvom FEST-u, i odluka višnjih vlasti da obnovi policijski i vozni park doprineli su da motocikl ne bude više samo "korak do automobila": film jer je oda slobodi, sa svim gadnim posledicama kada se sloboda i nesloboda sudare, a zamena voznog parka jer je nekoliko hiljada amortizovanih motocikala ponuđeno na prodaju po više nego prihvatljivim cenama. Za svega nekoliko meseci, na ulicama su se pojavile "jave-pandurke" redizajnirane da liče na one "harlije" iz filma koje su vozili momci od dvadeset i nešto godina u proseku, naglo je porasla popularnost domaćih "tomosa" i "poni-ekspresa", koje su poletarci "budžili" da liče na trkačke motocikle.

Nedugo zatim, pojavile su se kacige, više kao modni detalj nego kao zaštitna oprema. Neko ih je turao na glavu, deca koja su htela na trkače da liče "pod obavezno", jer kakav je to trkač bez kacige, nekome je visila sa strane motocikla, da se vidi da je ima, jer beše to skupa igračka – pet kaciga, tih koje su bile modni detalj i koje su se kupovale "preko", koštalo je koliko motocikl.

I ja sam, naravno, mlad i povodljiv, posle šestomesečne štednje svake pare kupio jednu, ne makar koju, već AGV Integral kacigu "bez šava", u to vreme obavezan deo opreme vozača Formule 1 i tako "doopremljen", jednog julskog jutra krenem na more, istim onim putem, preko Čemernog.

Stajem na ono mesto prosvetljenja, na kom sam zacrtao da ću i ja onako, kad budem bio veliki. Eto, veliki sam, imam svog đogata, slobodan sam kao ptica, ama ipak, nešto nedostaje. Sjahujem sa motocikla, protežem se i pozerski, mada žive duše nema, skidam kacigu i nehajno je kačim o migavac, lagani vetrić zapahne mi lice, pomiluje po kosi… Eto novog prosvetljenja: shvatam šta je ono što nedostaje. Vetar! Bez vetra kretanje nije kretanje, ugođaj je kus. Kaciga je čist višak, smetnja čak. Od tada pa naovamo ta kaciga koja je koštala da uši otpadaju, skupljala je prašinu u garaži, a od pre dve godine, zaslugom umnih glava zabrinutih za moj život i telo, prašinu skuplja i motocikl.

Da je kao što je nekad bilo, sad bih se odvezao na Adu, pa putićem uz obalu koji kilometar prema Makišu, do onog uzvišenog jezička, ne previsokog, ali za kratku "lastu" dovoljnog, motocikl bih naslonio na drvo čijem korenu zahvaljujući je uzvisina opstala, ostavio bih kontakt ključ u bravi, koliko da znam gde je, jer bih u suprotnom morao "hirurški" da ga startujem, pa bih u vodu (u)skočio, preplivao preko tek da proverim kondiciju, u skladu sa rezultatom bih na drugoj obali predahnuo, ili bih se odmah vratio, pa…

Nekad bilo, sad se pripoveda: moja omiljena uzvisina je poravnata, nisam siguran da uopšte sme da se u vodu (u)skoči, ali da se preplivava – to nipošto: udarene su granične bove na ne više od pet "kraul" zamaha, a ko se drzne da granicu pređe okruže ga čuvari na vodenim skuterima, zuje oko njega i kenjaju mu da se vrati nazad, da je u opasnoj i sledstveno tome zabranjenoj zoni. Po Adi se motociklom više ne može. Ne može se više ni do nje ako na glavu ne stavim nokšir, ne bilo kakav nego "homologovan", zahvaljujući amandmanu na Predlog zakona o bezbednosti saobraćaja visprenog poslanika stranke koja u svom imenu sadrži reč "sloboda": kaciga, naime, mora da ima neku nalepničicu o homologaciji, koja je, kao, potvrda da kaciga odgovara svojoj nameni. Nije nego: po tome ni ona kaciga koja je bila dobra vozačima Formule 1 sad ne odgovara svojoj nameni – nema, za ime Boga, nalepničicu. Kakvi paceri!