Говорећи о променама у Српској академији наука и уметности старој 171 годину, њен председник Никола Хајдин у разговору за "Време" помиње како свака толико стара институција има свој конзервативни и напредни део. Међутим, ове године Академија је, заједничким снагама, изнела две важне иницијативе које би могле да имају неке значајне последице у развоју домаће науке.

"Ове године увели смо награде Академије", објашњава Хајдин. "Смисао сваке награде, а посебно овако високе, коју додељује Академија, јесте да подстакне људе да се баве оним за шта се награда даје – да се баве науком. То би требало да има позитиван ефекат. Најпре, заинтересовало би младе људе да покушају да се истакну, а друго, то је најбоља пропаганда и промоција науке. Ове године додељујемо две награде чији су спонзори Електропривреда Србије и Нафтна индустрија Србије, то су награде за физику и сродне науке и за хемију и сродне науке. Идуће године ћемо додељивати награде из још три научне дисциплине, из математике, техничких наука и медицине."

"ВРЕМЕ": САНУ је покренула и иницијативу за промену организације научног рада на државном и на друштвеном нивоу?

НИКОЛА ХАЈДИН: Наша иницијатива је да се споје две области које чине целину, а то су наука у најширем смислу и установе које ту науку негују, дакле универзитет.

Универзитети су извор живе науке и сада су одвојени, а то раздвајање универзитета од института, академија и научних друштава само је распарчавање једне мале земље као што је Србија. Зато желимо да у једну целину спојимо науку и високо образовање. Спајањем тих делатности добијамо на неки начин знатно већу улогу у ширењу науке у друштву, и друго, што је много важније, видимо од тога и неке користи – развој друштва, бољи стандард и бољи живот људи у овој земљи. И треће, вероватно бисмо допринели и ефикаснијем раду у области науке још у ранијим годинама сваког појединца, док је још на универзитету. Да ли ћемо у томе успети, то не знамо.

Какве су последице прошлогодишњег спајања просвете и науке из угла Академије? Када је укинуто Министарство науке и припојено просвети, чинило се да је научна заједница равнодушна према тој ситуацији?

Нисам стекао утисак о равнодушности. Али, то само по себи није довољно да би се сагледао могући позитиван утицај науке на развој друштва. Ту има и других елемената који су на неки начин можда и важнији за развој, а за које по мом личном сазнању у овом друштву још нема правог решења нити идеја како би могли да се реше. Да пођемо од оног најпознатијег: сви причају како млади људи овде уче школе, докторирају па онда беже у иностранство да траже свој хлеб. Спомињање тог феномена само по себи неће ништа допринети даљем развоју. Уколико млади људи који се баве одређеном области, не могу да нађу посао у својој области нити да се искажу било у научном смислу, било у применама науке на друштво, неминовно траже одушак на другој страни и покушавају да реше то своје питање.

Ако посматрате земље које су прошле кроз сличан процес, видећете да су и тамо људи одлазили у великом броју у развијене земље, углавном са југа на север. Када сам ја био у Швајцарској, велики број инжењера је долазио из Италије, па чак и из Аустрије, јер су у Швајцарској тражили бољи посао. Али, онда је Италија напредовала у индустријском и привредном погледу и многи паметни људи нису више имали потребе да одлазе било где, а слично се догодило и у Шпанији. Почело се од скромних средстава па се дошло до тога да се производи читав низ квалитетних производа. И сада, шта се дешава? Сад више ти људи који се баве примењеном науком или уопште раде у привреди, више немају рачуна да иду у Немачку.

И код нас ће се ситуација на исти начин променити, али процес је доста мучан јер ово је земља у којој је веома јака традиција чиновништва.

Како грађани Србије могу имати више користи од науке коју финансирају кроз буџет?

То је на први поглед нерешива енигма, овде се углавном вртимо укруг. Прво, да видимо који су то негативни услови за такав развој. Пре свега, када је реч о унапређењу технологије, код нас су предузећа и индустрија углавном под утицајем такозваних страних инвеститора. Тешко да ће страни инвеститори бити баш толико заљубљени у Србију па ће онда тај научни рад и истраживања употребити у Србији. Напротив. Зато ретко које такво предузеће отвара некакав развојни центар баш у Србији.

Да ли постоји икаква иницијатива за покретање индустријског истраживања и шта ту може да се уради?

Очигледно је да се може мало учинити. Међутим, помаци су могући у појединим привредним гранама, у области технологије засноване на науци. Пре свега мислим на мања предузећа која самостално оснивамо или их оснивамо уз мању помоћ са стане. Онима који покушавају да раде и да унапреде посао, било да је то пшеница или су мотори, потребна је помоћ. У земљама високог стандарда, добар део те помоћи потиче од привредних субјеката, јер је привреда јака. Али и у тим земљама, у развоју појединих грана удео државе преко министарстава и других институција је значајан.

Раније сте помињали да глобално гледајући не можемо да предвидимо каква ће бити улога науке у друштву, да ће се можда много већи број људи бавити науком. Каква судбина чека Србију ако потпуно изостане индустријска наука?

Мислим да развој технологије производње иде наруку земљама у развоју. Јер сада много штошта може да се ради и са малим инвестиционим средствима. То је, на пример, информатика где су се многи наши људи истакли на терену софтвера и подигли наш укупан рејтинг. Многе гране науке и њихова примена изискиваће мања материјална средства, па ће у њима и код нас моћи нешто више да се уради. Јер, озбиљна фабрика и данас кошта јако много, али се зато могу покренути неки други послови са много мањим средствима. Мислим да би било сувише амбициозно са моје стране да предвиђам шта ће се заиста дешавати на овом пољу у Србији. Јер, док се окренем, често ме стварност демантује.

Осврнимо се и на финансије. Садашње издвајање за науку је 0,3 одсто буџета.

То је саставни део онога о чему сам говорио. Прво, мали је удео директног финансирања науке од стране државе. Тих 0,3 процента је готово ништа. Чак и земље које су сличног нивоа развоја као ми имају око један одсто буџета одвојено за науку. А развијеније земље имају и по три процента.

Шта би се десило ако би дошло до повећања издвајања за науку?

То се и не може повећати напрасно. Замислите да се сад одједном неко сети па нам да два процента. То би се све вероватно разделило на плате, а не на истраживања. Друго, и инвестиција у неку производњу је мало тежи случај, и мора да се ради постепено. Утицај приватног сектора овде је мањи јер велики број иностраних компанија које код нас раде нема посебну жељу да инвестира у научна истраживања. Рецимо, у области грађевинарства стране компаније су извукле одавде огромне паре. Нису ништа оставиле. Оног дана кад заврше посао, покупе машине и иду кући.

Као и све велике институције, и Академија је слика друштва, не може бити драматично ни боља ни лошија од њега. Ускоро ће избори на Академији и прича се о променама?

Свака организација и код нас и било где у свету има свој конзервативни и свој напредни део. Има људи који хоће да мењају, а има и оних који желе да сачувају старо. Али тај конзервативни део не мора бити рђав, јер се испоставља да би некад било боље да га нисмо мењали, већ да смо га сачували. Али, конзервативна струја није та која вуче напред. То ће утицати и на Академију, али она је стара установа и захваљујући темељима постављеним пре 170 година, Академија своју традицију негује и чува. Јер, традиција је доста добра, вреди је неговати и опрезно унапређивати али само са оним што доноси корак напред, а не трчати и по сваку цену све мењати. На самом почетку постојања Академије постављени су високи критеријуми и ми то треба да очувамо.

Понекад се Академији замера присуство премало жена. Да ли ће се ту нешто про–

менити?

То није баш тачно, у Академији има жена. Нема баш 30 одсто, колико партије проповедају да треба да буде у Скупштини. Не постоји никакав проблем за који ја знам, нити аверзија која је везана за пријем жена у Академију. Али с друге стране, у науци је и иначе више мушкараца. Постоји правило да се може вршити такозвана позитивна дискриминација, многи народи то раде. На пример, у Америци је много лакше ући на универзитет ако сте жена или црнац.

Можете ли да прокоментаришете оно што се дешавало на Скупштини САНУ поводом одлуке да се укину све одлуке везане за поступак оснивања економског института САНУ?

За једну установу као што је Академија, нормално је да постоје различити институти, укључујући и институт економских наука. Али, у сваком институту мора да постоји језгро које је у стању да га оснује и води. Ја се нисам на време довољно информисао, тако да смо на пречац донели одлуку да ћемо основати такав Институт.

Испоставило се да постоји само један једини економиста.

Кад смо видели у каквој се невољи налазимо, решили смо да то питање ипак стопирамо и одложимо за касније.