Pušio sam i travu i šit; zaboga, živim dvadeset godina u Amsterdamu, ali nikada nisu uspeli da me najozbiljnije impresioniraju. Što se alkohola tiče, znao sam kako imam potencijala da postanem zavisnik; možda zato nikad nisam postao. Međutim, deset godina pokušavanja da se skinem s "običnih" cigareta bilo je više nego upečatljivo iskustvo patološke zavisnosti.

Dakle, krenimo niz tobogan. Imam, više nego intenzivno, dvadeset osam godina dugo iskustvo teške pušačke zavisnosti. Nije uopšte cigareta problem, nego utopijski san koji prethodi njenom uzimanju – da će biti bolje (ili makar lakše, doći će rasterećenje) kada joj prinesete plamen. A, u stvari, kad to učinite, sve ono što nestaje, spaljuje se i zaboravlja do sledeće cigarete jeste sam utopijski san da će biti bolje. Prvih dvadesetak godina sam pušio tek pripremajući se za pravu zavisnost. Ona je strpljivo čekala. Tek u Holandiji nastupilo je njenih pet minuta koji su postali večnost. Finansijsko-zdravstveno-psihološki bilans pušačkog udisanja bio je katastrofalan. Kondiciju sam, uprkos silnom plivanju i bicikletanju, nesravnjivo unazadio, rizike svih pušačkih oboljenja kao da sam prizivao. Enormnu količinu vremena poklonio sam samom božanskom činu pušenja.

Kada god zapalite vi zastajete, pravite neku vrstu pauze ili polupauze u ostalom postojanju.

Kada mi se pripuši, u trenutku zaboravljam muku i gađenje nad vlastitim problemom od sinoć ili od pre dva sata (kako ostaviti/smanjiti pušenje). Krivica i gađenje koji se zatim vraćaju odlična su sredstva koja vam pomažu da još dublje potonete u problem, da ga u stvari tek time potvrdite kao zavisnost. Ako ste pravi, pravi zavisnik, postajete detinje bespomoćni. Problem pušenja je, i pored imidža odraslosti, nalik detinjem. Detinja je bespomoćnost u trenutnom zaboravu problema i isto tako trenutnoj obnovi utopijskog sna. Bespomoćnost je pravi opis zavisnosti (deteta od majke; odraslog od objekta zavisnosti). Oscilovanje između gađenja i žudnje vodi nas u sadomazohističku začaranost i u hrišćanski koncept krivice, koji sam uvek smatrao najneefikasnijim motivom promene koji je civilizacija do sada ustrojila.

Kći me je preklinjala da ostavim cigarete. Zaspivao sam i budio se s cigaretom u ustima. Noću, kada bih oko četiri ujutro ostao bez cigareta, skakao bih na bicikl vozeći kroz amsterdamsku noć, obilazeći benzinske pumpe, čekajući tokom vožnje da se neka od njih otvori. Kad sam pričao o tome svom poznaniku, on mi se poverio da je noću nekoliko puta išao i skupljao po trotoaru čikove da bi smotao cigaretu.

Iskustvo kancera kroz koje sam pre petnaestak godina prošao – i deset godina prolazio kroz regularne kontrole, a one su svaki put podsećale na izlazak pred božji sud – sve to nije bilo dovoljno da bi prestao s uvlačenjem cigaretnog dima u sebe i onda pratio njegove krivudave, čarobne, zagonetne putanje. Rekao sam sebi: da vidim hoću li ću preživeti kancer, pa ću onda definitivno da se pozabavim odlukom da li da prestanem da pušim. Bio sam uveren da ću pre umreti nego biti u stanju da ih ostavim.

Cigarete. Ostaviti njih, to je kao ostaviti neku osobu za koju si duboko vezan.

Kada sam se skidao s duvana, imao sam doslovno cold turkey iskustvo. Nervoza, napadi panike, agresivnost, nesnošljivost, osećaj da žudnja nikada neće prestati. Napravio sam listu rizičnih situacija kroz koje moram da prođem, neku vrstu čistilišta za agnostike, što jesam. Moj prijatelj Davor, dobar poznavalac teških zavisnosti, posmatrajući me tih dana, rekao mi je, na moje zaprepašćenje, da je ono kroz šta prolazim proporcionalno mnogo bliže skidanju s heroina nego što sanjam. Na kraju sam sebi rekao, neću zapaliti makar agonija trajala večito, makar doživotno ostao nervozan i nesnošljiv. Prve dve nedelje je bilo katastrofalno. Sledeća četiri meseca pakleno rizično, s psihološkim usponima i padovima. Nakon godinu dana počeo sam da vraćam veru u sebe i u to da zaista neću više pušiti.

Zašto sam bio strasni pušač dvadeset osam godina? Pa, zbog dima. Prvom polovinom devedesetih pušio sam četrdeset do šezdeset dnevno. Kad takvu količinu pušiš desetak godina, počnu da ti trnu prsti šake kad se budiš. Neka vrsta anestezije. Telesne i emocionalne. Cigarete, te dve-tri pakle, bile su vrsta anestetika protiv ratova devedesetih, za mene ovde u Amsterdamu. Ritualski "sedativ". Tek godinu dana nakon ostavljanja cigareta, dugo nakon što mi se vratio osećaj ukusa hrane, desilo se nešto čudesno, počeo sam intenzivnije ne da vidim, nego da doživljavam boje, da ih jače percepiram. To mi se jako dopalo. Možete zamisliti kako osobi opsednutoj vizuelnim svetom (stripom, filmom, slikarstvom) ova vrsta neočekivanog poklona može da znači.

Od popušenih 28 godina deset sam pokušavao da se skinem s cigareta… Šta mi je na kraju pomoglo? Kad sam se sebi zakleo da ću nastaviti i dalje da budem fasciniran ritualom putovanja dima oko nas i kroz nas, ali da se nikada neću požaliti kad mi neko duva u facu pošto sam dovoljno dugo ja kontaminirao svet. Da uspostavim balans u kosmosu. To je kod mene nekom magijom proradilo, dalo mi snagu. Kakav je to apstraktan osećaj moći, uspostaviti balans u kosmosu. Ne verujem da bi radilo i kod drugih zavisnika.

Neću nikada napisati bestseler Kako lako i brzo prestati s pušenjem.