Sirija
Sto ubijenih dnevno
Krvavi obračuni između pobunjenika i režimskih snaga. Eksplozije automobila bombi, samoubilački napadi, opsade i razaranje gradova, masakri nad civilima, decom i ženama. Turski "školski avion", sankcije, propagandni rat, naoružavanje pobunjenika do konačne pobede ili međunarodne vojne intervencije
Na poziv Turske, u utorak je održan vanredni sastanak Stalnog saveta NATO-a. Razlog je bio što je sirijska vojska 22. juna oborila turski avion tipa F-4. Turska je tvrdila da je avion bio na školskom zadatku i da je slučajno zašao u sirijski vazdušni prostor koji je brzo napustio. Sirijske vlasti izjavile su da posada protivavionske baterije nije mogla da zna da je avion nenaoružan, kao i da olupina locirana u sirijskim vodama dokazuje da je oboren unutar sirijskog vazdušnog prostora. Turska je optužila Siriju da je u međuvremenu pucala i na vojni avion koji je učestvovao u potrazi za pilotom.
NATO je na sastanku oštro osudio Siriju, ali se uzdržao od pretnje vojnom intervencijom. Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen je rekao da član 5 osnivačke povelje NATO-a, koji napad na jednu članicu definiše kao napad na ceo pakt, nije pominjan. I ministri spoljnih poslova zemalja EU oštro su kritikovali Siriju zbog obaranja turskog aviona, ali su izjavili da neće podržati vojnu intervenciju. Bar ne ovom prilikom.
Mada je zamenik turskog premijera Bulent Arinc izjavio da Turska nema nameru da ide u rat zbog incidenata oko aviona, jasno je da su odnosi ove dve zemlje na rubu pucanja. Malo je verovatno da je turska avijacija slučajno obavljala "školski zadatak" oko uzavrelih sirijskih granica, a Sirija je više puta u poslednjih godinu dana, od kada je Turska od pouzdanog prijatelja postala neprijatelj Asadovog režima, optužila moćnog suseda da dostavlja obaveštajne informacija sirijskim pobunjenicima. Optužbe kažu i da Turska pobunjenike naoružava, što turske vlasti demantuju, ali činjenica je da je ranije ovog meseca Turska bila domaćin ključnog sastanka sirijskih opozicionih aktivista i da pobunjenici sa turske teritorije često upadaju u Siriju. Turska je primila više od 30.000 sirijskih izbeglica i smestila ih u kampove duž 900 kilometara duge sirijsko-turske granice.
Jasno je da većina zapadnih zemalja, kao i petrodolarske monarhije iz Persijskog zaliva, priželjkuju pad Bašara el Asada, ali čekaju da vide da li pobunjenici mogu da se izbore sami, uz pomoć u vidu oružja i novca. Eventualna vojna intervencija sigurno ne bi imala oblandu legalizma preko rezolucije Saveta bezbednosti UN, poput intervencije u Libiji, jer se tome protive Rusija i Kina. Predsednik SAD Barak Obama priznao je da na samitu G-20 u meksičkom gradu Los Kabosu nije dobio podršku od Vladimira Putina i Hu Đintaoa ni za diplomatsku akciju sa ciljem smenjivanja sirijskog predsednika. Putin je i posle razgovora sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom, prilikom posete Izraelu u okviru svoje bliskoistočne turneje, rekao da su pregovori rešenje za situaciju u Iranu i Siriji. Na oprez oko intervencije pozivaju mnogi, poput ministra odbrane Nemačke Tomasa de Mezijea, koji je rekao da je za njega "teško podnošljivo da se neki ‘salonski intelektualci’ iz sveta zalažu za angažman vojnika, iako o tome ne moraju da podnesu račun… Čovek mora postaviti pitanje šteti li to ili koristi, kome koristi, koliko dugo će trajati, kako se iz toga izlazi, koliki su troškovi – kada je reč o ljudima i parama, šta je pravna podloga…"
No, ukoliko se pokaže da pobunjenici nisu u stanju da Asada sruše sami, vrlo je verovatno da će biti primenjen "libijski recept", čijom su efikasnošću čelnici NATO-a bili oduševljeni: bombardovanje iz vazduha, bez gubitaka, sve dok na zemlji pobunjenici ne završe posao. Izvesno je i da bi taj recept na kraju doveo do rušenja Asada, kao i Gadafija u Libiji, ali i da bi strašne posledice "libijskog rata" u Siriji bile višestruko nadmašene, jer je "tragični potencijal" Sirije mnogo veći. Pitanje je i kako bi reagovala Rusija.
RATNI UŽAS: Većinu vesti koje svakodnevno stižu iz Sirije nemoguće je proveriti. Zaraćene snage daju potpuno suprotne verzije onoga što se tamo dešava, a ono malo nezavisnih posmatrača, poput tima Ujedinjenih nacija od 300 ljudi koji je i sam nekoliko puta bio napadnut, uglavnom tvrde da primirje ne poštuje niko i da nijedna strana nije nevina kada su u pitanju najstrašniji zločini. Ne nedostaje svekolikog užasa iz ratnog repertoara. Eksplozije automobila bombi, samoubilački napadi, opsade i razaranje gradova, masakri nad civilima, uključujući žene i decu, sirijska su svakodnevica. Ujedinjene nacije tvrde da u Siriji više od milion i po ljudi čeka na humanitarnu pomoć.
Izvesno je da su stradanja svakim danom sve veća. "Nekada, kada su dve zemlje u ratu, ne pogine ni 20 ljudi dnevno, ali sada je u Siriji normalno da imamo svakodnevno 100 ubijenih", rekao je Rami Abdel Rahman, predstavnik Sirijske opservatorije za ljudska prava čije je sedište u Londonu. Dok pomenuta i slične opozicione organizacije, koje su se od početka sukoba ekstremno namnožile po inostranstvu, bombarduju svetske medije tvrdnjama da su većina žrtava civili koji su mirno demonstrirali i koje su pobile sirijske snage bezbednosti, vlasti govore o terorističkim grupama koje ubijaju građane, vojnike i policajce. Tvrdnje o mirnim demonstrantima deluju apsurdno ako se uzme u obzir da oružana pobuna traje nesmanjenom žestinom već 16 meseci i da pomenute opozicione grupacije i same svakodnevno objavljuju informacije o desetinama pobijenih vojnika. No, takva vrsta plasiranja vesti postiže svoj cilj, svetski mediji svakodnevno citiraju obaveštenja londonske Sirijske opservatorije za ljudska prava, retko se ograđujući da podaci nisu provereni iz nezavisnih izvora.
Praćenje događaja u Siriji ponekad je na komičnom nivou, kao kada britanski tabloid "Dejli mejl pres" piše o bandi "duhova", ubicama koji obavljaju za Asada sve prljave poslove, poput masakriranja dece. Duhovi u "Dejli mejlu" izgledaju kao karikature, prekriveni su tetovažama sa likom Asada, sa ogromnim mišićima, trbusima i bradama, a jedan od njih ima na glavi kapu sa znakom "Rodžer Federer". "Izgledaju kao čudovišta… Morao sam s njima da razgovaram kao s decom, jer su to ljudi niske inteligencije", citira "Dejli mejl" izvesnog doktora Musaba Azavija, "koji je lečio neke od ‘duhova’ u Latakiji". Na ozbiljnijem nivou, u propagandu protiv Asada uključeni su neki drugi svetski mediji, poput katarske TV stanice Al Džazire, koja je sličnu ulogu odigrala prilikom sukoba u Libiji i rušenja Gadafija.
SANKCIJE I NAORUŽAVANJE: I dok evropski ministri spoljnih poslova jednoglasno podržavaju osnažene sankcije protiv sirijskog režima, u Siriju se oružje sliva sa svih strana. Diplomatski izvori britanskog "Gardijana" tvrde da su zvaničnici u Rijadu, na insistiranje Ankare, prihvatili još u maju predlog da Saudijska Arabija i Katar šalju oružje sirijskim pobunjenicima, pri čemu je Turska pristala da komandni centar bude smešten u Istambulu. List "Njujork tajms" objavio je da agenti CIA pomažu saveznicima da odluče kojim opozicionim grupama da daju oružje. Američki sekretar za odbranu Leon Paneta negirao je da SAD učestvuju u naoružavanju pobunjenika na severu Sirije. "Odlučili smo da u ovom trenutku ne pružamo takvu vrstu pomoći", rekao je on. Američka državna sekretarka Hilari Klinton izrazila je zabrinutost zbog izveštaja da Rusija snabdeva Siriju borbenim helikopterima. Ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov rekao je da Rusija snabdeva Damask "protivvazdušnim odbrambenim sistemima", čime "ne krši nijedan međunarodni zakon", i istakao da je to "suprotno onome što rade Sjedinjene Države koje snabdevaju oružjem sirijsku opoziciju koja ga koristi protiv Sirijske vlade".
Sredinom juna, britanska kompanija "Standard klab" otkazala je osiguranje ruskom brodu koji je, prema njenim tvrdnjama, nosio municiju i remontovane vojne helikoptere u Siriju. Libanske vlasti su ranije ovog meseca zaplenile brodsku pošiljku teškog artiljerijskog naoružanja, raketa i eksploziva namenjenu pobunjenicima na putu iz Libije za Siriju. Procenjuje se da najveći deo oružja u Siriju ulazi preko poroznih granica prema Jordanu, Libanu, Iraku, Turskoj.
Kada je saopštio da je posmatračka misija UN u Siriji suspendovana zbog sve češćeg nasilja u zemlji, general Robert Mud dodao je i da ta odluka predstavlja do sada najjasniji znak da je mirovni plan, dogovoren posredništvom međunarodnog izaslanika Kofija Anana, propao. "Na stolu nema drugog plana, ali se ovaj ne primenjuje." Britanski ministar spoljnih poslova Vilijem Hejg upozorio je – sa zakašnjenjem – da je Sirija na ivici raspada ili pogubnog sektaškog građanskog rata. Očigledno je da tragični građanski rat u Siriji već dugo traje, što ne znači da situacija ne može biti još gora.
Unutar Sirije strah struji po verskim, nacionalnim i političkim linijama razdvajanja. Strahuju suniti, alaviti, hrišćani, Kurdi; od prenošenja sukoba u njihovo dvorište strahuju susedi poput Turske, Jordana, Iraka, Izraela, Libana, što ne znači da nisu, svako na svoj način, aktivno umešani u sukob unutar Sirije; raste strah od sukoba šiita i sunita po čitavom regionu, u koji bi sigurno bio uvučen i Iran. Kuvajtski list "Al Kabas" piše da desetine Kuvajćana prelaze u Siriju preko Turske da bi se borili na strani "Slobodne sirijske armije", u čijim se redovima nalaze i dobrovoljci iz Saudijske Arabije, Alžira i Pakistana, ali i libijski i libanski džihadisti.
Godinu i po dana od početka "arapskog proleća" izvesno je da se slika tog dela sveta drastično promenila, ali da su promene uglavnom bile nagore, a da su u nekim zemljama, poput Libije i Sirije, donele zastrašujuću sadašnjost i još neizvesniju budućnost. U ovom trenutku, čini se da pitanje nije da li će doći do pada Asadove vlasti u Siriji, već koliko će biti potrebno da do tog pada dođe i na koji način će se to dogoditi. Mnogo veće pitanje je šta će od Sirije i regiona biti posle toga, a o tome u ovom trenutku očigledno ne žele i ne smeju da razmišljaju ni oni koji aktivno rade na Asadovom rušenju.
Mohamed Mursi, novi predsednik Egipta
Izborna komisija je saopštila da je Mohamed Mursi, kandidat Muslimanske braće, novi predsednik Egipta, osvojio gotovo 52 odsto glasova i tako pobedio bivšeg premijera Ahmeda Šafika. Uoči proglašenja pobednika, po ulicama Kaira bilo je raspoređeno dodatno obezbeđenje, jer su pristalice oba kandidata proglasile pobedu, ali većih nemira nije bilo. Svi su odahnuli, jer je situacija neprijatno podsećala na Alžir iz 1991. godine. Tada je na izborima pobedila islamistička partija FIS, vojska je izbore poništila i usledio je višegodišnji građanski rat sa preko 100.000 žrtava.
Tokom kampanje pre prvog kruga predsedničkih izbora, Mursi je obećavao da će uspostaviti u Egiptu šerijatski zakon, da bi kasnije ublažio priču i pojavio se pod sloganom "Naša snaga je naše jedinstvo". U prvom obraćanju naciji posle saopštenih rezultata, poručio je da se zalaže za jedinstvo zemlje, ljudska prava, borbu protiv korupcije i obnavljanje ekonomije, a da svetu šalje poruku mira.
Glavni saveznici Muslimanske braće u raspuštenom parlamentu bili su salafisti, radikalni muslimanski pokret. Osim toga, predsednička kancelarija će imati mnogo manja ovlašćenja nego ranije, jer je vladajući Vrhovni vojni savet nedavno učvrstio svoju vlast pošto je raspušten Parlament kojim su dominirali islamisti, proglašen privremeni ustav koji generalima i sudovima daje odlučujuću reč nad egzekutivom i legislativom, u najvećem delu unutrašnje i spoljne politike i u procesu stvaranja novog ustava.
U svetu je odjeknula vest da je Mursi u intervjuu iranskoj agenciji Fars izjavio da želi da pronađe načine za jačanje odnosa sa Iranom kako bi u regionu bio stvoren "strateški balans", ali je to kasnije demantovano iz njegovog kabineta. Pobeda predstavnika islamističke struje dočekana je sa nelagodom u Izraelu. Međutim, Mursi je u prvoj izjavi naveo da će nastaviti da poštuje sve prethodno potpisane međunarodne ugovore, a to se naročito odnosi na mirovni sporazum sa Izraelom iz Kemp Dejvida potpisan pre 32 godine. Njegova partija, Muslimanska braća, zalaže se za poništavanje tog ugovora.