Naravno da se cela Srbija užasnula: momak i devojka, kadeti treće i četvrte godine Vojne akademije kopnene vojske, mrtvi su; sedmoro drugih kadeta, od čega jedna devojka, ranjeni što teže (dvoje), što lakše. Vojska, kažu, iz nekog razloga uživa veliko poverenje stanovništva (uz Crkvu); Vojna akademija trebalo bi da je vrh i ukras te vojske, elitna škola za buduće oficire; to je decenijama i bila. Ovi momci i devojke trebalo je sutra da preuzmu odgovornost za živote svojih vojnika, kao mlađani potporučnici i potporučnice; nadamo se da će ovih sedmoro to i učiniti. Bili su pred diplomom, podsećamo; logična je pretpostavka da su tokom školovanja naučili i nešto o eksplozivnim sredstvima, pogotovo onim neeksplodiranim. Takođe je logična pretpostavka da su nadređene starešine znale gde idu na teren i čega sve tamo ima. Vojni je poziv po svojoj prirodi rizičan, čak i u miru i o tome se inače vodi računa: svako petljanje sa oružjem i eksplozivima takvo je.

POLIGON I PRAVILA: Po onome što se do sada (utorak po podne) doznalo, na poznatom poligonu Pasuljanske livade trebalo je da se održi završna svečanost Vojne akademije pod nazivom "Diplomac 2012", pre nego što će kadeti i kadetkinje biti nešto kasnije proizvedeni u čin potporučnika i dobiti komandu tamo gde ih pošalju. Tokom "pripreme terena" – što god to značilo; još nam nisu rekli – neko iz voda akademaca pronašao je izvestan predmet na zemlji, uzeo ga i odneo među kolege i koleginice da im ga pokaže. Predmet je onda eksplodirao, ubio dvoje odmah i ranio sedmoro. Kako to budući potporučnik nije predmet prepoznao kao projektil iz 30-milimetarskog bacača granata domaće proizvodnje (iz koga bi trebalo da su svi gađali – ako jesu…) nije jasno. Ako ga je prepoznao – zašto ga je dirao? Pravila poznata svakome kažu da se na takvim mestima nepoznati predmet (ili predmet prepoznat kao minsko-eksplozivno sredstvo) ne dira. Mesto gde se nalazi obeleži se, prisutni se udalje na bezbedno rastojanje, pozovu se starešine koje će posle pozvati stručne pirotehničare da predmet onesposobe (ako je moguće) ili unište kontrolisanom eksplozijom. U toj struci barem imamo dovoljno vičnih i spretnih ljudi.

"Takvo mesto" su – osim nebrojenih bojišta iz svih naših ratova od 1914. do 1999. – i vojni poligoni na kojima se gađa bojevom municijom eksplozivnog tipa. Pasuljanske livade su takav poligon od početka. Uzgred: kada je sličan, manji poligon na Suvoboru nedavno bio napuštan, sanacija, čišćenje terena od neeksplodiranih sredstava trajalo je, kažu, oko godinu dana. Po prirodi stvari, takvi će poligoni biti statistički neizbežno zagađeni neeksplodiranim granatama, bombama, minobacačkim minama i svim zamislivim opasnim napravama koje se ispaljuju sa zemlje i iz vazduha. Svaka čast vojnoj industriji, ali nema te kontrole kvaliteta koja garantuje da će ispaljeni projektil i eksplodirati na cilju. Ima, međutim, vojne obuke koja garantuje da eksplozivno sredstvo ne opali kad ne treba. Ima i logističke veštine koja može da onemogući onakav cirkus kakav smo nedavno imali u Paraćinu zbog lošeg skladištenja municije.

Predmet o kome je ovde reč bila je granata (tačnije bomba) kalibra 30 mm ispaljena iz automatskog bacača granata. Taj je projektil punjen jakim eksplozivom oko kojega su kuglice u tankoj čeličnoj košuljici. Upaljač – najvažniji deo ovde – inercionog je tipa: zapinje se pri opaljenju, kad projektil dostigne određenu brzinu, inače bi bio nebezbedan za rukovanje, normalno. Kad je jednom zapet, aktivira detonator na prvi dodir sa bilo čime. Automatski bacač tih granata hrani se redenikom i ima brzinu vatre (kadencu) od 350 hitaca u minutu. Pri vežbovnim gađanjima – na Pasuljanskim livadama, na primer – ne gađa se u metu, nego u "prostoriju", označen deo terena, pošto je taj bacač granata oružje za "zasićenje"; udaljenost je do hiljadu metara. E, sad: pri takvim vežbovnim gađanjima postoje osmatrači koji vode računa da li su svi projektili eksplodirali. To je lako sa većom artiljerijom, minobacačima i sličnim krupnim projektilima. U ovom slučaju, sa kadencom od 350 hitaca u minutu, imamo kratke rafale; ako je dan sunčan, a eksplozije podignu prašinu – neće ga majci nikada izbrojati.

Taj konkretni projektil trebalo je – teoretski – da eksplodira po kontaktu sa terenom na poligonu. Upaljač je, kažu, osetljiv. Nije eksplodirao, a zašto nije ima čitav niz pretpostavki koje mogu da iznesu proizvođači te municije: da je pod jako blagim uglom pao u travu, recimo i klizao se, nagađaju neki stručnjaci. Onda ga je neki kadet našao, uzeo u ruke i odneo među svoje klasiće…

PRIMERI I POUKE: Ako izostavimo protivpešadijske nagazne i druge mine koje su u ovim ratovima sejane na sve strane, bez ikakve evidencije (što je već zločin po sebi!), od neeksplodirane municije ovde se ginulo redovno. Posle Drugog svetskog rata decu su u Beogradu (toga se i sam živo sećam) učili da nepoznate predmete ne diraju ni po koju cenu i toga smo se držali pobožno: imali smo dovoljno veoma ubedljivih primera da zašto se to ne radi. Logično je pretpostaviti da se budući oficiri tome takođe uče, jer su po prirodi svog posla takvim opasnostima izloženi više od običnih civila.

Nažalost, u vojsci smo imali više nego dovoljno primera za to. Neodgovorno skladištenje eksplozivne municije dovelo je do eksplozija u Lisičijem potoku u Beogradu, odmah ispod VMA, 1993. (ostaje jedan ranjen civil, srećom; mine i ručne bombe letele su po celom kraju) i do Paraćina. Početkom rata 1991. nepažljivi vojnik aktivirao je ručni raketni bacač u oklopnom transporteru kod Subotice (mrtvi i ranjeni); dva mrtva u sendvičarnici na Trgu republike u Beogradu novembra 1991. od igranja ručnom bombom (takvih nesreća imali smo onoliko); više eksplozija nagaznih mina tokom neodgovorno neozbiljne obuke; itd.

Ni u drugim državama nastalim iz SFRJ nije bilo bolje: kod Zagreba je sredinom devedesetih otišlo celo skladište raketa za višecevne bacače velikog kalibra zbog lošeg skladištenja. Nedavno je 1800 tona eksplozivne municije otišlo u Pađenima kod Knina – iz istog razloga. U Ogulinu je došlo do poučnog incidenta 1998: tokom obuke u kasarni, u zatvorenom prostoru, instruktor je greškom u minobacač od 82 mm ubacio živu umesto vežbovne mine. Mina je opalila udarivši u tavanicu i ubila i ranila nekoliko vojnika. Da ta mina nije bila iz domaće radinosti u Hrvatskoj 1991, ne bi bilo žrtava, jer mine iz prave vojne industrije takođe imaju inercioni upaljač koji se aktivira tek posle desetak metara leta. Posle tragedije na Pasuljanskim livadama Ministarstvo odbrane skrušeno je sazvalo konferenciju za novinare i objasnilo koliko je moglo (više i nije moglo, dok se istraga ne završi). Suspendovan je ceo komandni lanac te konkretne akcije na terenu, nekih sedam-osam nadređenih oficira. Neki kažu da bi bilo sada pristojno da ostavke podnesu načelnik Vojne akademije, Načelnik Generalštaba i ministar odbrane. Bilo kako bilo, neko će svakako morati da nastrada zbog ovoga, ali od toga porodicama, ranjenima i klasićima neće biti nimalo lakše.

Možda bi bolje bilo da se nastavni planovi i programi Vojne akademije kopnene vojske sada temeljito pretresu; da se napravi anonimna anketa među akademcima o tome kako procenjuju nastavni kadar; da se ulože neke pare i neki rad i da se Pasuljanske livade i ostali poligoni za bojeva gađanja (Nikinci itd.) očiste od zaostale neeksplodirane municije i urede tako da se zna od koje linije počinje zabranjena zona u kojoj postoji opasnost od žive municije. To bi bilo već mnogo.