U intervjuu "Istine ili iluzije" ("Vreme" od 31. maja 2012) Volfgang Išinger nemački diplomata, koji je 2007. godine ispred Evropske unije bio član Trojke koja je posredovala u pregovorima između Srbije i predstavnika privremenih institucija Kosova, iznosi svoja zapažanja o Srbiji i načinu na koji su predstavnici Srbije zastupali i branili državne i nacionalne interese. Išinger takođe izlaže svoje viđenje činjenica koje su bile važne za pregovarački proces, daje svoje ocene i mišljenje kako bi Srbija trebalo da se ponaša prema Kosovu i uopšte na Balkanu i iznosi svoj zaključak o delovanju Srbije koje bi bilo u njenom najboljem interesu.

Kada je reč o činjenicama, Išinger tvrdi da sam kao premijer Srbije na njega "ostavio utisak čoveka koji uvek govori ‘Ne’. Ovaj svoj utisak Išinger je potkrepio sledećim rečima: "On nije imao ništa korisno da predloži osim da kaže ‘Ne’ na sve iznete predloge". Ovakva Išingerova reinterpretacija pregovora koji su vođeni pod posredstvom Trojke, zaslužuje razjašnjenje i odgovor.

Mislim da će se Išinger složiti sa mojom ocenom da je on sam ušao u pregovore sa jedinom idejom i ciljem – da Kosovo na kraju postane nezavisno uz dobrovoljnu saglasnost srpskih vlasti. I nema nikakve sumnje, to se lako može proveriti i posvedočiti, da sam Išinger tokom pregovora nije izneo nijedan predlog koji bi podrazumevao poštovanje i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. S druge strane, predstavnici Srbije su polazeći od uporednih iskustava predlagali rešenja koja su bila legalna, kompromisna, funkcionalna i održiva. Na kraju smo predložili jedan konkretan model najšire autonomije i statusa najpovlašćenije nacionalne manjine za kosovske Albance, pri čemu se autonomni status Kosova oslanjao na rešenje statusa Hong Konga u Kini. Po tom detaljno razrađenom predlogu albanska strana bi imala realnu vlast u Pokrajini, ali bi se formalno sačuvao suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Na sve ove podrobno i opširno razvijene predloge od Išingera nije se čulo čak ni jedno "Ne". Kratko rečeno, svaki razuman i kompromisan predlog Beograda bio je potpuno ignorisan, osim što je Išinger učtivo saslušao izlaganja srpske strane.

Istina, Išinger je u jednom u pravu. Na sva njegova navaljivanja da dam saglasnost na bilo koju prikrivenu ili izričitu formu nezavisnosti Kosova, moj odgovor je bio odričan. Jer, Narodna skupština me nije ovlastila da pregovaram o komadanju Srbije i davanju saglasnosti na nezavisnost Kosova, već je moj mandat bio isključivo da pregovaram o kompromisnom rešenju unutar formalnog očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. I da bih do kraja bio pravičan i istinito interpretirao pregovore, mogu da kažem da sa istom doslednošću sa kojom sam ja odbacivao svaku mogućnost da se Srbija saglasi sa nezavisnošću Kosova, Išinger je ignorisao, odnosno odbacivao svaki predlog koji je podrazumevao očuvanje celovitosti Srbije. Jedina je razlika u tome što je predmet pregovora ipak bila moja zemlja, dok je Išinger bio zastupnik zapadnih sila.

Zaslužuje da se osvrnem na još nekoliko Išingerovih zapažanja. Naime, on kaže sledeće: "Smatram da je on (Koštunica) srpski lider koji je blokirao progres koji je mogao biti u interesu srpske nacije." Progres srpske nacije o kome govori Išinger u suštini jeste neka vrsta pristajanja na nezavisnost Kosova. Išinger smatra da sam ja tu vrstu progresa blokirao jer nisam pristao da dam saglasnost na bilo koji model nezavisnosti Kosova. Suština oko koje se ni tada ni danas ne možemo složiti, jeste najnačelnije pitanje kome pripada pravo da odlučuje šta je u interesu Srbije i šta za Srbiju predstavlja progres, a šta državno i nacionalno nazadovanje i propadanje. Prihvatam pravo Išingera da govori o tome šta je u interesu njegove zemlje, ili šta je u interesu EU, ali mislim da isključivo Srbiji, njenom narodu i njenim predstavnicima pripada pravo da određuju šta je u interesu Srbije i šta je progres Srbije.

Sledeća stvar koja zaslužuje pažnju jeste još jedna Išingerova ocena: Koštunica je "bio veoma kategoričan i svoje stavove je bazirao na pravnim argumentima". Siguran sam da sam više puta i Išingeru rekao da su osnovna načela međunarodnog prava, kao i sama Povelja UN i Rezolucija 1244, sami po sebi kategorični i izričiti. Nepovredivost granica međunarodno priznatih država je temeljno načelo međunarodnog poretka uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. Naravno da svaka država može, ako hoće, da se saglasi sa prekrajanjem svojih granica, ali nasilna promena granica je potpuno neprihvatljiva. Srbija je tokom pregovora imala tri mogućnosti: da se drži međunarodnog prava, da sama silom pokuša da reši problem, ili da se dobrovoljno odrekne svoje teritorije, što je u suštini i bio Išingerov predlog. Mi smo od te tri mogućnosti kao najbolju, i u datim okolnostima najprimereniju mogućnost, izabrali poštovanje međunarodnog prava.

I na kraju, nešto se mora reći i o Išingerovim nedoumicama vezanim za moje viđenje budućnosti Srbije. Išinger se pita da li sam možda mislio da Srbija "treba da bude aneks Rusije". Ne mogu da odgonetnem otkud Išingeru pomisao da bih ikada Srbiju mogao da vidim kao nečiji aneks. Za mene je jednostavno i uvek bilo neprihvatljivo da Srbija, kao stara država, i srpski narod, kao stari državotvorni narod, budu nečiji aneks, bilo da je reč o Nemačkoj, Evropskoj uniji, ili, kako se Išinger izrazio, da bude aneks Rusije. Zalagao sam se i zalagaću se jednostavno i uvek za to da Srbija bude samostalna i slobodna država, čemu su tolike generacije Srba težile i po čemu je istorija Srbije posebno prepoznatljiva.