Tokom dve uzastopne večeri u najvećem prostoru s krovom u Srbiji, francuski jezik dočepao se učestalosti koja mu priliči, a drugi po zastupljenosti beše srpski. Koncerti grupe Pink Martini (SAD) i pevačice Zaz (Francuska) imali su još nekoliko sličnosti: kao scenski programi nisu predviđeni za hale tog kalibra, pa nisu imali ni već obavezne velike ekrane/video-bimove da olakšaju gledaocima; mnogi je roditelj doveo potomstvo da zajedno predahnu od diktata hitova i otežeg roka; i nije izostao sving.

Jeseni 2007. Pink Martini (dalje: PM) iznenada se pojavio u Beogradu, napunio veliku dvoranu Sava centra, i potvrdio svoj kult-status oduševivši sladokusce. Prekrasne uspomene navele su organizatore (Arena i Jugokoncert) u grešku pa su prodali manje ulaznica (po 1600/2900d.) nego prošli put. Iako je hala opet prepolovljena zavesom, PM su morali da se bore s opterećujućim ugođajem, ali su u tome ipak uspeli zahvaljujući svom besprekornom muziciranju i znalačkom baratanju stilovima i žanrovima popularne muzike raznih razdoblja i delova sveta.

Bez prvorazrednih filharmo-simfonijskih formacija s kakvima često sarađuje, PM je i u svojim najkraćim postavama pravi mali orkestar po sebi. Odlično – pa i muzičko – obrazovanje vođe, pijaniste Tomasa Lauderdejla (Thomas M. Lauderdale, duhovitija verzija I. Tasovca) i niza članova daje optimalna rešenja po svim ‘linijama’: 2 duvača i 2 gudača funkcionalno zvuče kao cele sekcije, svirači na pozornici se naoko bez napora smenjuju na raznim instrumentima itd. Nije čudo da se mnogima čini da ih je u PM više te su papagajski tvrdili da je PM 12-člani (kao na plakatu), dok je u Areni postava (inače varirajuća, od 8 ljudi naviše) brojala 11. No, retko je ko izbrojao i da je s novim predsednikom Srbije nedavno na bilbordima bilo svih 13 osoba koje zadovoljavaju kriterijum da su istovremeno i poštene i uspešne u ovoj zemlji… pa nema veze. Malo više zabrinjava, iako je Betoven neka od svojih najvećih dela komponovao već gluv, što većina ‘izveštača’ s ovog koncerta objavljuje kako je ne samo pevala Čajna Forbs (China Forbes), nego ju je Lauderdejl navodno baš tako i najavljivao na bini.

Višestruko nadarena g-đica Forbs, zarazno šarmantna brineta, cenjena vokalistkinja i kantautorka (pa i najčešći potpisnik numera PM) nažalost već duže pauzira zbog operacije glasnica, a vitka plavuša u jarko crvenoj, dugoj haljini koja je na ovoj turneji zamenjuje zove se (scenski, kao striptizeta) Storm Lardž (Storm Large) i to je bendlider izvikivao više puta.

Donekle iznenađuje da je većina repertoara opet s prva dva albuma (Sympathique ‘97, Hang On Little Tomato 2004.) koja su ih proslavila i učinila internet-atrakcijom, bez njihovog jedinog pravog hita, neodoljivog Hey Eugene (istoimeni treći CD, 2007, Heinz/naive), i s malo četvrtog Splendor In The Grass (npr. Mayonaka no Bossa Nova… jer su veliki u Japanu). To sigurno nije smetalo starijim obožavaocima da uživaju u pitkom evergrinu, filmskim podsećanjima, tzv. lakoj klasici, zanjihanim šlagerima, latino-standardima (Quizas, Quizas, Donde Estas Yolanda, Anna/El Negro Zumbon) isporučenim nenametljivim stilom i multi-kulti humorom. Ovog puta nije bilo ni japanskog ambasadora da im se iznenađujuće pridruži s flautom (jer PM jesu elitni), ali je Lauderdejl tim više i efektnije koristio srpski jezik, na opšte veselje.

Površno ocenjivano, nastup PM može delovati kao tek dobar povod za skup škola jezika i okretnih plesova, s rastućim brojem dece koja se spontano umešaju, ali drama i naracija njihovog romantičnog repertoara, kemp/odmaknuti patos holivudskih mjuzikla i komedija nešto su znatno dublje. Tako kod njih ne igra ‘etno’, tj. Dosvedanya Mio Bombino nije ruska, a poduži pretežno instrumental U Plavu Zoru nema veze s ‘našim’. Pink Martini su, sveže i moderno rečeno, globalno inkluzivni. Taj (izvin’te moj francuski) fini pastiš sada su posluživali sat i po ne folirajući se da odlaze-pa-se-vraćaju nego poentirajući Barozovim dinamičnim Brasil. Storm nema Čajninu zavodljivost, ali se pristojno izborila i sa stranim jezicima, na kraju raspustila kosu i s horom klinaca ispratila publiku.

Sutradan uveče nije počelo kao da će nam prelazak s martinija na šampanjac baš ‘leći’. Monsunsko proleće nad Balkanom uslovilo je da Zaz iz inače njoj čestog ambijenta tvrđave (Kalemegdan) bude prebačena pod od kiše sigurnu kupolu Arene, i napolju je, naravno, onda bilo toplo i mirno. Po običaju otvorivši samo nekoliko od mnogih ulaza, Arena je posetiocima skrenula pažnju na svoje fušerske/oronule prilaze, već kandidovane za spomenički nemar. U hali se nakupilo publike i više nego dvostruko za PM (preko 7000, s ulaznicama po 2490/2990 d.), no ipak nekako ispod očekivanja stvorenih grozničavom kampanjom. Zaz jeste ovde zapaženo uskočila na EXIT 2011, njen dosad jedini studijski album Zaz (2010) prodaje se dobro koliko je to moguće u Srbiji sada, i na tržištu ga brzo preklapa solidan prošlogodišnji Sans Tsu Tsou uživo (CD+DVD, sve Sony – Menart), ali je još uvek nova i ‘kratka’. Napaljenost onih koji svako ‘kotrljajuće R’ smatraju francuskim šarmom zadovoljena je već ordiniranjem (inače, na engleskom pevajućih) Nouvelle Vague, koji bi od gradonačelnika Beograda – ma kome ta dužnost zapadne – mogli dobiti neki ‘jeftin’ stan u dičnim novogradnjama.

Elem, od proleća 2006. već peti put gostujući u nas, friško na tragu pretrpanog koncerta za padanje u nesves’ (bilo i doslovno), mlaki N. Vague nastavljaju da menjaju organizatore i lokalitete. Lišeni ionako preteranog oreola scenografije i mode, u preglomaznom kontekstu Arene pokazali su se tek kao pretenciozna klupska atrakcija. Manekeni ovde više ne privlače masu ni u ulozi predsednika države, pa zašto bi kao navodne pevačice? Pretežni rečitativi dve devojke ostali su nedovoljno ubedljivi, kao i njihova izvikana lepota koju smo nedavno imali prilike da uporedimo s našim prolaznicama. Požrtvovano, produkcija Avalon iz Skoplja dodala je Vague ne menjajući cenu karata, ali time nije bitno doprinela atraktivnosti ‘paketa’.

Nouvelle je sad potrošena fora, i predugo je odlagao suočenje s pravom zabavljačicom, pevačicom spretnih ograničenja – Izabelom Žefroa (Isabelle Geffroy) zvanom Zaz!

Dosledna u šarenoj obući (njen brend – prim. srp.), ošmirglanog glasa i razigrana, Zaz je smesta impresionirala i pratećim kvintetom i osvetljenjem.

Kogod je ikad podcenjivao francusku rok-scenu (Ameri, Englezi, pa mi…) imao je čime da se zabezekne dok se bend iz šansone preobražava u moderni pop: počinje naravno Les Passants, slede Port Cotton i La Fee, vrhunac je naravno Je Veux. Zaz glatko prepliće bluz-uticaje, skat-pevanje i onomatopeje, a posle nekih 45 minuta koncerta, tj. nakon obrade I’m So Excited Pointersa, ipak usporava. Standardne Dans Ma Rue i Éblouie Par La Nuit mogu da sparinguju i prvoj klasi anglosaksonskih, ali kod Ma Folie već gube dah. Na silaznoj putanji počinje i ‘kupovina vremena’, olakšana šarmom nove zvezde koja iz publike izvlači devojke da prevode, i eto opet iznenađujuće doze srpskog u frankofoniji. Ali dinamika je izgubljena, sat i po se puni osetnim razduženjem. Euforiju ostavimo onima koji ne umeju ni da izgovore ‘Monmartr’; romansiranje ulične iskrenosti je lokalni surogat zbog hroničnog manjka putovanja. Ako ste slušali rane Vaya Con Dios ili npr. Fairground Attraction, znate da Zaz nije ‘nova Edit Pjaf’. I bolje da je volimo zbog onog što jeste. A chanteuse su se ovde pojavljivale, recimo, i prošle jeseni u slabo zapaženoj turneji French Kiss (Pauline Croze, Pauline Paris, Belle du Berry), možda se neka domaća ukaže i na aktuelnom konkursu/festivalu šansone (UK Parobrod).