Boravak u Beogradu u vreme ove poslednje izborne kampanje u Srbiji prošao mi je u znaku četvorke. U Srbiju sam došao krajem januara ove godine, na par dana radi sastanaka. Sa kraćim pauzama na početku, moj boravak se neplanski produžio i na kraju sam tamo proveo puna četiri meseca.

U to vreme, u vreme ove izborne kampanje, krvario sam četiri puta. Prvi put čim sam stigao. Toliko sam različito jeo i pio da se mi je drugi dan prokrvario čmar. Procvetala mi guza. Prvi put u životu. Ne možeš ni da hodaš ni da sediš. Užas. Drugi put, nakon mesec dana, jedući odličnu jagnjetinu slomio sam zub do korena i neko vreme pljuvao krv. Treći put – kad sam se jedno veče sa društvom poprilično napio… Čim sam ušao u stan, da bih se rešio tereta slabosti, krenuo sam da se ispovraćam. Tehnika mi je poznata još od vojske. Ali sam tako jako pritisnuo sopstveni želudac da su mi popucali kapilari u desnom oku. Kad sam se ujutro probudio, nisam verovao šta vidim u ogledalu. Desno oko mi je bilo u celini crveno! Nekoliko dana sam hodao naokolo kao marsovac sa jednim crvenim okom. Ljudi su me, opravdano, čudno gledali. I za kraj me je, na završnoj žurci, Ivana iz štaba LDP-a slučajno nokautirala laktom i razbila mi nos, do krvarenja. Četvrto krvarenje. Ali preživeo sam.

U avgustu 2007. godine predstavnik Evropske unije, ruski predstavnik, i Bušov izaslanik za kosovska pitanja Frenk Vizner posetili su politički vrh Srbije na temu statusa Kosova. Trojka je primljena sa punim državnim protokolom. Između predstavnika međunarodne zajednice i političkog vrha Srbije teče naizgled opušten razgovor o delikatnoj temi za državu i narod. Iako su na stolu teške teme, srpski političari se pokažu kao političari sa šlifom. Do pred sam kraj. Posle zaključka razgovora nastala je diplomatska nelagodnost. Predsednik Srbije zamolio je prisutne ako mogu za trenutak da napuste prostor jer mora nešto diskretno da porazgovara sa američkim izaslanikom gospodinom Frenkom Viznerom. To se u diplomatiji ne radi, ili se pak događa veoma retko, jer za tako nešto morate imati stvarno dobar razlog. Takva anomalija u protokolu je opravdana samo u izuzetnim prilikama, kada jedan predstavnik zemlje želi da kaže nešto što je u domenu najveće političke diskrecije, kao na primer: "Otkrili smo da u toj i toj kući živi vođa terorističke međunarodne organizacije ili neki ratni zločinac koga dugo vremena tražite. Dovedite specijalce, bacite raketu ili bilo šta i sve će se dovesti u red." Ne. Boris tada nije imao taj ili sličan poverljiv sadržaj da u četiri oka saopšti Bušovom izaslaniku. Želeo mu je predstaviti svoj lični pogled na političku realnost Srbije i u svom izlaganju je (pre)često pominjao Čedomira Jovanovića i LDP. Frenk Vizner je prešao preko tog diplomatskog flopa, ali čim je seo u auto upitao je svog šofera: "Who is fucking Čeda, what is fucking LDP?" Ovaj mu odgovori da je to čovek koji je uhapsio Miloševića, a on šoferu nazad: "OK. Cool guy." Sledeći put je zahtevao da se vidi baš sa Čedom.

Tu priču ispričao mi je prijatelj iz Beograda. Bilo je to 27. januara ove godine. Jednom na ručku sa Markom, kolegom i prijateljem koji je upravo započeo razgovore sa Čedomirom Jovanovićem o vođenju izborne kampanje, krenuo je razgovor o politici i izborima koji se približavaju. U želji da mi zadovolje političku radoznalost i oslikaju scenu u Srbiji, ispričali su mi tu priču. Kao i kod gospodina Viznera, ako je događaj istinit, tako je i kod mene zanimanje za politiku u Srbiji istinski privukao samo jedan čovek – Čedomir Jovanović.

U Beograd dolazim redovno još od 1999. godine. Prvo zbog advertajzinga i dizajna, a nakon toga zbog muzike. Ove godine, 27. januara, došao sam povodom nastavka saradnje Magnifica na drugom delu filma Montevideo. Profesionalno me, pored marketinga muzičara, veoma zanima i marketing političara. Poslednjih sedam godina bavim se uglavnom time. Možda zvuči čudno, ali rad sa muzičarima je veoma sličan radu sa političarima. Prodaju nematerijalan proizvod. Jedni muziku, a drugi ideje. Veliki su egoisti, koliko god na to ne pristajali. Imaju svoje zvezde. Nove rastuće i one stare u zalasku. I jedni i drugi imaju za cilj osvajanje što većeg broja publike. I jedni i drugi pobeđuju emocionalnim porukama, a ne racionalnim. Već 27 godina se bavim advertajzingom i zato sa sigurnošću mogu reći da je rad na komunikacijskoj akciji za "živ proizvod" puno zabavniji, nepredvidljiviji i samim time teži za upravljanje od klasičnih akcija. Dok "mrtav proizvod" u marketinškoj kampanji ide u bitku za novac, "živ proizvod", poput muzičara ili političara, ide u bitku za duše.

U druženju sa Markom, LDP i ne LDP prijateljima iz Centrale stvorio sam sliku o političkoj prošlosti, sadašnjosti i mogućoj budućnosti Srbije. Moj prvi utisak bio je da građani Srbije žive u jednoj velikoj masovnoj fatamorgani. Stvaranoj decenijama. Za to je apsolutno kriva politika sa kontrolom medija, koju je sistematski izvodila samo da bi ista vlast ostajala na vlasti. Zaboravljajući da je cilj svake politike pre svega izvesti narod na pravi put, a ne zavoditi ga raznim manipulacijama i populističkim foliranjima, koji za cilj imaju samo pobedu jedne od političkih opcija. Poznavaoci medijskog prostora znaju reći da je kontrola medija koja se poslednjih godina sprovodi u Srbiji gora od one koju je sprovodio Milošević. Onda se barem znalo da su neki retki mediji nezavisni. Bili su retki, ali ih je barem bilo. Ovo danas je totalna kontrola. I to veoma perfidna. Dobro se zna kakvu informaciju i koliko često pustiti o opozicionim političarima, tako da narod ima osećaj pluralizma.

Ali da se vratim tome zašto je moju pažnju tokom cele izborne kampanje privukao Čedomir Jovanović. Jednog dana nas je Mare upoznao. Moj prvi utisak o njemu je – divlji konj. Mustang. Čovek kome su stvari potpuno jasne i ima neodoljivu potrebu da to poruči celom srpskom narodu…

Za dobar rast njegove popularnosti jednom sam mu na ručku predložio da dâ intervju u nekom žutilu ala "Glorija" ili "Story". Njegov potencijal drugog izbora, koji se pokazuje već neko vreme, najveći je upravo među ženskom publikom. Svi dostupni podaci pokazivali su da do nje još nije izgradio komunikacijske mostove. Do tada je upotrebljavao samo "ozbiljne" izborne kanale. "Do žena kreni preko kanala koja ta populacija poštuje a to su te ženske revije", rekao sam. Skoro da me nije ubio. "Jesi ti normalan?! Koja si ti pičkica? Pa nisam ti ja ljubazni Janković u ljubaznoj Sloveniji. Ovo je Srbija! Ovde je potrebna ozbiljna politika da se stvore promene nabolje, a ne intervjui za dizanje popularnosti u kojem novinare zanima samo koji brend gaća ja nosim!" Pokušao sam odbraniti smislenost žutila, ali je usledio još veći izliv uvreda na moj račun sa zaključkom da politiku prepustim njemu.

Stvarao sam sliku o Čedomiru Jovanoviću. U razgovorima s njim shvatio sam da je on za srpski narod prenačelan. Barem za ovu sadašnjost. Populističke manipulacije kojima su se služili svi političari u kampanji jednostavno mu nisu legle. Nije mario što ga nazivaju narkomanom, jer je to bilo suludo i nevredno demantija. Ima četvoro predivne male dece i njegove su ruke pune žuljeva od fitnesa i ostalih sportova. Populističke manipulacije kojima su se koristili drugi u kampanji Čeda je sa gnušanjem odbijao. Znao sam da time gubi barem pet odsto glasova, ali mi je njegova istrajnost govorila da ima svoj razlog. Dok su drugi političari glumili političare, Čeda se bavio politikom. Zanimala ga je istina kao dijagnoza i istina o velikom poslu koji Srbiju čeka. Jedini je otvarao političke teme, govorio o potencijalima Srbije. Zahtevao je od naroda da se probudi i angažuje. Ponavljao je da ovaj veliki posao ne može napraviti sam. "Ajde da ga napravimo zajedno", ponavljao je u Karavanu istine obilazeći svaki kraj u Srbiji…

Možda je dobro da Čeda nije pobedio. Da je Čeda pobedio na ovim izborima, Srbiju bi čekala teška vremena oštrih rezova. Ne bi bio voljen. Istine o kojima je govorio počele bi se ostvarivati.

I onda, na samom kraju mog četvrtog meseca boravka u Beogradu, gledam na televiziji duel dva predsednička kandidata, Borisa i Tome. Već treći put u istoriji savremene srpske države ista dva kandidata za predsednika u drugom krugu. Opet ništa novo, bilo koji da pobedi. Svaki ima tri minuta za odgovor. Razgovor unapred osuđen na dosadu. Ali vidi iznenađenja! Za razliku od Borisa, koji je sa gospodinom Viznerom o Čedi govorio u četiri oka, ovaj put Toma, javno pred skoro četiri miliona ljudi, spominje samo jednog političara – Čedomira Jovanovića. Čeda sa brojem četiri. Očito jedini koji je vredan spominjanja.

Vidimo se, ako ne pre, za četiri godine.