Da se među demokratama sprema ozbiljna drama u nedelju uveče posle prvih projekcija rezultata drugog kruga predsedničkih izbora, možda najilustrativnije govori jedna sličica iz RTS-a u izbornoj noći. Rasim Ljajić je, kažu očevici, došao u studio Javnog servisa u Takovskoj ulici, negde posle zatvaranja biračkih mesta, da prokomentariše volju građana, protekle izbore, te kaže nešto o budućoj vladi, kako to već običaji u izbornim noćima nalažu. Shvativši, međutim, da Tadić gubi i da će tako ostati do kraja brojanja glasačkih listića, Ljajić je odlučio da napusti zgradu Televizije. Komentarisao je, priča se, da nije u tom trenutku najpozvaniji da govori o porazu Borisa Tadića. Iako je četvrti na izbornoj listi koalicije koju je okupio Boris Tadić (odmah posle Dragana Đilasa, Ružice Đinđić i Dragoljuba Mićunovića), njegova odluka da ne govori prvi o onome što se dogodilo može se pravdati Ljajićevom poslovičnom pristojnošću. Čovek je predsednik druge stranke, Socijaldemokratske partije Srbije, tu je, što bi se reklo, samo koalicioni partner, pa što on prvi da bude pametan?

Kudikamo neobičnije bilo je to što se niko od demokrata u izbornoj noći nije okuražio da bilo šta kaže. Boris Tadić je na glasanje tog dana otišao sa porodicom, ocem Ljubomirom Tadićem, majkom, suprugom i dvema ćerkama, jer je hteo da pokaže koliko mu je bilo stalo do pobede, a novinarima se, posle poraza, obratio sam. Niko, razume se, nije očekivao Tadića seniora i devojčice da budu sa njim pred kamerama te noći, ali je više nego čudno što mu niko iz stranke nije bio iza leđa kada je odgovarao na neugodna pitanja novinara o mogućnoj ostavci u DS-u, odgovornosti pred strankom, razlozima svog poraza… Da li je on tako hteo, drugo je pitanje. Ali, što bi neki dan rekao Žarko Korać, savladan emocijama, čak i ako je tako hteo, nisu ga smeli pustiti… Izgleda da je 20. maja najhrabriji u Krunskoj 69, centrali DS-a, bio Nenad Čanak, predsednik LSV-a koji je pristao da se obrati novinarima: "Vox populi vox dei. Ko se boji da čuje rezultate izbora, onda neka ne ide na izbore. Nikakvog razloga za tugu nema." Ipak, nije propustio priliku da prozove agencije za istraživanje javnog mnjenja, rekavši da bi "sledeći put morale dobro da promisle o svom kredibilitetu", verovatno aludirajući na istraživanja po kojima je Tadić između dva kruga izbora bio navodno u prednosti nad Nikolićem i do 16 odsto. Sledećeg dana Čanak je na Tviteru objašnjavao da ni narod ni Tadić nisu krivi za poraz, nego "kombinacija bahatosti najnižih nivoa vlasti DS-a i objektivna svetska ekonomska kriza".

Zašto su, dakle, svi bili iznenađeni rezultatom drugog kruga izbora? I šta se, u stvari, dogodilo u finišu kampanje za predsedničke izbore?

ZAŠTO JE NIKOLIĆ POBEDIO: Posle onog svog performansa sa džakom punim glasačkih listića, Nikolić je odlučio da učestvuje u drugom krugu izbora, ucenivši glasače da nikada neće saznati kako je DS pokrao izbore ako on ne pobedi 20. maja. Uzgred, sad kad je pobedio, bio bi red da ispuni obećano i reši "aferu džak", inače izbori na kojima je pobedio biće daleko od "veličanstvenih", kako ih je ocenio negde oko deset uveče u izbornoj noći slaveći svoju pobedu nad Tadićem. Pritom, pitanje je kako će je razrešiti kad time kao predsednik države izlazi iz svojih ustavnih ovlašćenja. Jedino što može jeste to da obavesti o slučaju državne organe koji bi trebalo time da se bave – RIK, Ministarstvo za javnu upravu, lokalnu samoupravu i ljudska prava, javno tužilaštvo, Upravni sud i policiju. Jer, kako stoji u prvom stavu člana 23 Zakona o predsedniku Republike: "Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike." Ni manje ni više od toga.

Ne može se licitirati o tome koliko su priče o neregularnosti izbora uticale na odluku građana 20. maja. U svakom slučaju dobili smo novog predsednika, a "afera džak" još nije okončana. Sve je ostalo na nivou prljave kampanje "lopov si – nisam lopov". Ne budu li odgovarali ili oni koji su pokrali izbore ili oni koji su izmislili priču o krađi i nelegalno došli u posed izbornog materijala, to bi značilo da i jedni i drugi imaju razlog da ćute. I jedni drugima postaju saučesnici, bilo u "krađi", bilo u "izmišljanju krađe". Onda neće biti ironije u pitanju: a za čiji to račun?

Onda je, kako to već u Srbiji biva, medijsku kampanju o izbornim džakovima i falsifikovanim listićima, zamenila druga medijska kampanja. Kako su se dva predsednička kandidata snašla u TV duelu (sreda 16. maj). Ko je bio bolji, ko je "poentirao", ko se iznervirao, ko je pričao brzo, a ko nije rekao ništa, čija je kravata stajala "čvrsto a nakrivo" i šta to u komunikaciji s biračima – znači. Medijska mašinerija je iz sata u sat objavljivala mišljenja i analize onih koji se za takve prigodne prilike pozivaju. Njihova mišljenja su, dan posle, izgledala važnija od onoga što su dva večita rivala govorila suočena u studiju RTS-a. Pored međusobnih optužbi ko će s Vojislavom Koštunicom, a ko s Čedom Jovanovićem, ko je opasan, a ko čovek prošlosti, obojica su se držali izgovorenog s početka kampanje. Kako bilo, kad se sve ocene tzv. stručnjaka saberu, Tadić je bio bolji i pobedio je u TV duelu. U to vreme, dan pred izbornu tišinu, stizale su one agencijske procene od 8 do 16 odsto Tadićeve prednosti ispred Nikolića o kojima je u izbornoj noći govorio Čanak. Tome treba pridodati i dvonedeljni trijumfalizam demokrata i marketinško-medijskih magova. Oni su na krilima već dogovorene vlade između starih koalicionih partnera (s mogućim ulaskom Preokreta u vladu) i podrške koja je pljuštala Tadiću sa svih strana, od oca Novaka Đokovića, Bajage i Zdravka Čolića do Dragana Markovića Palme, Krkobabića i Dačića, s akcentom na ovom poslednjem – unapred proglasili Tadićevu pobedu. Onda su tu formulu samo poduprli tvrdnjom da se Nikolić "ulupao izmišljotinom o krađi glasova" i "unošenjem straha i nestabilnosti" među građane Srbije, a posebno podrškom koju mu je pružio Koštunica, što je dovelo, kako su bili uvereni, do ogromne razlike po agencijskim procenama, od 16 odsto u korist Tadića, razume se. Naknadna pamet sad bi rekla, sve same pogrešne procene. Izgleda da je priča o krađi izbora jedan deo birača ipak ostavila kod kuće, jer su građani obično gadljivi na "prljave marifetluke političara", i po definiciji, ako je ikako moguće, ne učestvuju u njima. Zakazali su i "sigurni glasači" koje su, jedan po jedan trebali da donesu Dačić, Krkobabić i Palma. Ne bi trebalo zanemariti ni uticaj koji su na konačni rezultat izbora imali Vojislav Koštunica i Vesna Pešić. Oni su verovatno prelomili jedan deo birača, bivših Tadićevih, koji nisu nikako želeli da glasaju "za manje zlo" i protiv "povratka u devedesete", posle četvorogodišnje vladavine DS-a sa SPS-om, a bilo im je "neprijatno" da glasaju za Nikolića. Vesna Pešić i Vojislav Koštunica, koji se obraćaju ideološki najudaljenijim krajevima srpske svekolike javnosti, učinili su Tomislava Nikolića – prihvatljivim. Tadić je posle svog poraza, videlo se, bio vrlo ljut na oba ta kraja srpske demokratske javnosti personifikovane u likovima Vesne Pešić i Vojislava Koštunice. O kohabitaciji s Koštunicom Tadić je i u izbornoj noći pričao kao o najvećoj tragediji koja ga je u životu zadesila, čini se, još je sanja. Zamerio je potom stručnoj javnosti "na niskom nivou rasuđivanja politike" i da "često nije razumela šta se dešava". Time je, kako se čita, za svoj izborni poraz okrivio i predstavnike belih listića i one koji nisu izašli na izbore i sve one koji ga godinama kritikuju da prekoračuje ustavna ovlašćenja i da je uzeo svu vlast u zemlji.

KAKO JE BEOGRAD ODLUČIO PREDSEDNIKA: Za razliku od prvog kruga predsedničkih izbora na kojima je Tadić (989.454 glasa ili 25,31 odsto) bio u prednosti za 10.238 glasova od Nikolića (979.216 glasova ili 25,05 odsto), drugi krug je dobio Nikolić s razlikom od 67.391 glasom prema RIK-ovom saopštenju na osnovu 99,07 odsto obrađenih biračkih mesta (ponedeljak 21. maj). Tomislav Nikolić je osvojio 49,51 odsto ili 1.544.259 glasova, a Boris Tadić 47,35 odsto ili 1.476.868 glasova. Prema tim rezultatima, 46,37 odsto građana je iskoristilo svoje biračko pravo, dok je nevažećih listića bilo 3,15 odsto. Geografski, prema preliminarnim rezultatima Cesida, u Beogradu je Nikolić dobio 49 odsto glasova, a Tadić 47,4 odsto, u centralnoj Srbiji Nikolić – 53,2 odsto a Tadić – 44 odsto, i u Vojvodini Nikolić – 44,2 odsto, a Tadić – 52,2 odsto. Bitka se, bilo je jasno još u izbornoj noći, vodila u Beogradu, jer su Vojvodina i centralna Srbija bile gotovo izjednačene. U stvari, da budemo sasvim precizni,Tadiću je u Vojvodini falilo oko 1,2 odsto glasova da anulira Nikolićevu prednost u centralnoj Srbiji. Rezultati u Vojvodini i centralnoj Srbiji nekako nisu bili sporni. Ali da Tadić izgubi od Nikolića u Beogradu, to jeste bilo iznenađenje.

Za lakše razumevanje celokupnog konteksta, treba spomenuti i pokrajinski i beogradski drugi krug izbora. Naime, posle drugog kruga izbora za poslanike u Vojvodini DS ima 58 od 120 poslaničkih mesta u Skupštini. Bojan Pajtić, potpredsednik DS-a, bio je i više nego zadovoljan, kako rezultatom predsedničkih izbora u Vojvodini tako i rezultatom pokrajinskih izbora. Najavio je koaliciju sa socijalistima, ligašima i SVM-om Ištvana Pastora. U Beogradu se, pored ponovljenog kruga glasanja za Skupštinu Grada Beograda na 16 biračkih mesta – ništa nije promenilo. Najviše mandata u Skupštini – 50, osvojila je lista "Izbor za bolji život – Dragan Đilas", a lista "Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić" 37 mandata. LDP, kojem su prihvaćene primedbe na neregularnost izbora u Beogradu, ostao je ispod cenzusa. Tako su Dragan Đilas i Bojan Pajtić, zamenik i potpredsednik Borisa Tadića, postali još iste večeri jedini pravi DS-ovi pobednici. A Tadić – gubitnik.

ZAŠTO JE IZGUBIO BORIS TADIĆ: Nije morao Tadić da podnese ostavku na mesto predsednika Republike, tj. "skrati mandat" kako je to govorio. Navukao je bes dela građanske Srbije koja nije bila raspoložena da mu da glas za treći mandat, osporavajući mu Ustavno pravo na to. Jer, da je poslušao dobronamerne kritike, bio bi i dalje predsednik, on bi određivao mandatara. Ne bi ga sad poistovećivali s Miloševićem, koji je isto uradio 2000. i možda napravio životnu grešku. Kao predsednik države, "pomagao" bi demokratama eks katedra, i bio u prilici da ocenjuje njihove izborne rezultate. Sad je međutim u obrnutoj poziciji, jer svi su prošli bolje od njega. Koliko god tvrdio kako se ne kaje i kako je to bilo za dobrobit ionako praznog državnog džepa, odlučio je da se žrtvuje i pokuša da spasava stranku. Pitanje je kako bi izgledali rezultati parlamentarnih izbora da je odlučio da svoj mandat istera do kraja. Neke su procene da bi išli ispod 20 odsto. Dalje, u kampanji demokrata treba tražiti još jednog "krivca" za poraz Borisa Tadića. Još za vreme izborne kampanje DS je upozoravan da je agresivna, nadmena, nerealna i neprimerena biračkom telu kojem se demokrate tradicionalno obraćaju.

Tadić je platio za sve i kažnjen je za sve. Toga je, čini se, postao svestan u izbornoj noći kada je rezignirano rekao da je proteklih osam godina "bio odgovoran za svaki ljudski život i svaki izgubljeni posao u Srbiji". Deo javnosti je opet pitao zašto, kada to ne stoji u Ustavnim ovlašćenjima predsednika države? Odgovor je jednostavan. Onaj predsednik koji ima većinu u Skupštini, kao što je imao Tadić, njemu se tako može, posebno pošto je biran neposredno. Onaj koji nema skupštinsku većinu, nema ni moć, što ćemo, ukoliko bude kohabitacije, videti u Nikolićevom slučaju šefovanja državom. Eto šta omogućava "ni riba ni devojka" polupredsednički sistem u Srbiji.

Nego, neuporedivo uzbudljiviji od cele predizborne kampanje bio je prvi dan posle poraza Borisa Tadića. Tog dana čulo se da Tadić podnosi ostavku na mesto predsednika DS-a, pa da je zbog lošeg rezultata izbora u Beogradu raspušten gradski odbor demokrata, a kasnije uveče da predsedništvo DS-a traži od Borisa Tadića da bude premijer. Šta god od toga bilo tačno, jedno je sigurno – Demokratska stranka posle ovih izbora neće više biti ista.