Obojica su umorni i igraju na sve ili ništa. Sve je mesto predsednika Srbije, a ništa, ne samo oreol izbornog gubitnika već i poljuljano mesto u stranci. I, da kažemo pošteno, nije im lako. Kad su objavljeni prvi rezultati, Boris Tadić je prvi put u izbornoj noći pokazao ozbiljnu zabrinutost i ranjivost, koju su demokrate tog slavskog popodneva prenosile građanima paničnim SMS-ovima. "Gubimo izbore ako se ovaj trend nastavi. SNS na crnim mestima izveo duplo više ljudi! Hitno izvodite ljude, malo je vremena ostalo. Odjava, STOP na 2628", bila je jedna od poruka koja je kružila Srbijom tri sata pred zatvaranje biračkih mesta. Šta god značila "crna mesta", neobično je ilustrativan taj imperativ "hitno izvodite ljude". Kako bilo, Tadić je odmah naglasio da će tek posle drugog kruga izbora biti poznato kako će izgledati nova vlada Srbije. I da neće pristati na ucene. I da ima nekoliko sati da se odmori i odspava, jer sutra odmah ide u kampanju. Trudio se da liči na Novaka Đokovića pred grend slem finale, pre nego na predsedničkog kandidata.

A Tomislav Nikolić (60) delovao je kao bokser kome je sa kakvom-takvom pobedom na republičkim izborima dobačen peškir spasa. Od priče o razornoj pobedi naprednjaka s razlikom pet do deset odsto ostale su samo SMS-ovi koje su naprednjaci slali posle slavskog ručka kao poslednji poziv za ples pred fajront: "Dragi sugrađani, jedino što je potrebno Srbiji su PROMENE. Srpska napredna stranka to može doneti. Zajedno pokrenimo Srbiju. Izađi i glasaj!" Nikolić je čestitao sam sebi na svemu što je izdržao u kampanji i, naravno, kao i Tadić, pokušao da deluje ubedljivo, najavljujući konačnu pobedu. Ali, za razliku od Tadića, Nikolić je, kao i Dačić, uveravao da bi pregovori o novoj vladi trebalo da počnu koliko sutra; te da se sve to s novom vladom oposli između dva kruga predsedničkih izbora. Iako smo svi znali mnogo pre izbora da će taman tako i biti, demokrate su već prvog postizbornog jutra ponovo nabacile svoju aroganciju i eks katedra držanje "učeći" Nikolića i Dačića kako vlada nije prost račun zbrajanja, nego politika oko koje će se okupiti tim, i tome slično. Malo morgen, kako je ono nedavno evocirao Dačić. Nikolić nije propustio da podseti Dačića da nije korektno da ucenjuje i ponižava stranke koje su na izborima osvojile daleko veći broj glasova nego SPS. Tadić je ponovio da ne trpi ucene. A Dačić, posle zna-se-ko-je-premijer lumpovanja u izbornoj noći, da premijer i predsednik države ne mogu da budu iz iste stranke, jer su DS i SNS dosta izgubili, a on udvostručio rezultat.

A GLASAČI DANICE GRUJIČIĆ? Nego, ko realno od dvojice kandidata ima više šansi u drugom krugu predsedničkih izbora? I zavisi li to samo od Ivice Dačića? Ili možda i od Krkobabića? I koliko pobeda dvojice večitih rivala zavisi od 45,2 odsto glasača koji su u prvom krugu glasali za ostalih deset predsedničkih kandidata, a koliko od apstinenata? Kome će se privoleti dverjani, kome šešeljevci, kome Koštuničini, a kome muftijini glasači, za koga će glasati onih 0,79 odsto glasača Danice Grujičić?

I Tadiću i Nikoliću, bar retorički i dok ne naprave neke konkretne dogovore sa Dačićem i "malima" o vladi i podršci u drugom krugu, odgovara ona škola mišljenja po kojoj glasači raznih boja nisu profesionalna vojska koja će, uz dnevnicu, da "gine za tuđi interes". Zato i insistiraju da će građani, a ne lideri onih stranaka koji su izgubili predsedničke izbore u prvom krugu, odlučiti o pobedniku drugog kruga.

Dva sociologa Srećko Mihailović i Slobodan Antonić, koje je "Vreme" pitalo za mišljenje, ne slažu se u procenama. Prvi je uveren da će dogovori partijskih lidera odlučiti o tome jer "svaka partija ima natpolovičan broj poslušnih članova, odnosno simpatizera". Ipak, Mihailović objašnjava: "Postoji partijska bliskost koja ljude privoli da se ponašaju na odgovarajući način. Ne treba, zato, očekivati da bi pristalice LDP-a ako bi ih Čeda Jovanović pozvao da glasaju za Tomu Nikolića, poslušale lidera, natpolovično, ali ako ih on pozove da glasaju za Tadića sigurno će Tadić imati natpolovičnu podršku LDP-a. Dačićevi glasači su nepoznanica, ne znamo kako bi se oni ponašali u slučaju da ih Dačić pozove da glasaju za Nikolića." Iako je, kaže, logično da se združe partije sa političke levice SPS i DS koji koketira s levicom i uz to možda i LDP, moguće je da Dačiću više ponudi SNS i da lider socijalista, pravi pobednik izbora, preusmeri svoje pristalice, kao kada se pre četiri godine udružio sa DS-om.

Antonić pak kaže da birači načelno ne slušaju kada ih lideri stranaka za koje su glasali upute da, u drugom krugu izbora, glasaju za neku drugu stranku ili kandidata. Nego, ipak odlučuju prema svojim ličnim političkim afinitetima. To znači da pozivi lidera SPS-a, DSS-a, LDP-a ili URS-a da njihovi birači u drugom krugu glasaju za Tadića ili Nikolića neće imati neki preterani značaj, smatra Slobodan Antonić. On navodi primer predsedničkih izbora 2004: "Dragan Maršićanin je tada bio favorit, jer su ga direktno podržali lideri stranaka koji su četiri meseca ranije osvojili 1,4 miliona glasova: DSS, G17 plus, NS i SPO. Ipak, Maršićanin je osvojio svega 0,4 miliona glasova – za njega nije glasala čak ni većina birača DSS-a! Prema jednom tadašnjem istraživanju, za Maršićanina je glasalo svega 33,6 odsto birača DSS-a sa parlamentarnih izbora, 26,6 odsto G17 plus i 34,1 odsto birača SPO-NS. Nekih 23 odsto glasača ovih stranaka opredelilo se da uopšte ne glasa na predsedničkim izborima, a ostali su se odlučili za druge kandidate."

Zato on veruje da će ovoga puta slično biti sa biračima SPS-a, DSS-a, LDP-a ili URS-a. Odlučivaće prvenstveno lični afiniteti i nijanse, a ne pozivi lidera ovih stranaka. Antonić pretpostavlja da će Tadić nešto više glasova dobiti od birača "Preokreta", URS-a i manjinaca, Nikolić od DSS-a i "Dveri", dok za birače SPS-a kaže će se podeliti, a birači SRS-a ostati kod kuće: "To je blaga prednost za Tadića, mada Nikolić svakako nije bez šanse."

KOHABITACIJA ILI DAČIĆ: Obojica sociologa misle da će odluka pasti u kampanji. Mihailović: "Pre će negativna kampanja imati efekta nego neka nova priča u koju će nas uveriti pozitivan program bilo jednog bilo drugog." Antonić: "Mislim da će marketinške ekipe obojice kandidata probati da pronađu nešto novo, neko iznenađenje – više marketinško, nego političko – koje će prelomiti izbore."

U ovom trenutku deluje da ni Tadić ni Nikolić ne razmišljaju o proceni londonskog "Ekonomista" da je najverovatniji rasplet izborne trke u Srbiji kohabitacija, odnosno da će Nikolić ipak na kraju sa mesta predsednika države morati da uputi poziv DS-u da predloži mandatara za sastav nove vlade, jer SNS vladu neće moći da oposli. Premda čelnici DS-a tvrde da evropski kurs nove vlade Srbije ima smisla samo sa Tadićem kao predsednikom Republike, kohabitacioni scenario se ne može isključiti i to bi bila win–win pozicija, odnosno – za svakog ponešto. Jer, teško je u ovom trenutku proceniti kako će se ponašati glasači čak i ako se njihovi lideri dogovore i pozovu ih da u drugom krugu podrže jednog ili drugog kandidata. Srećko Mihailović pak podseća da je Tadić "oba puta kad je dobijao izbore – formirao i vlast i to je išlo jedno s drugim: "Verujem da će to biti i ovog puta. Mala je verovatnoća da će doći do kohabitacije, da će jedan formirati vladu, a drugi biti predsednik. Dogovor je u paketu."

Na "paket" igra i Dačić. Zato se i ponaša kao da je 14 odsto glasova koje je osvojio – siguran miraz. Posle početne zna-se-ko-je-premijer euforije sada (utorak, 8. maj, kada se zaključuje ovaj broj "Vremena") namiguje da će stati iza Tadića u drugom krugu izbora. Mada je prvog postizbornog dana u bazi Protivterorističke jedinice u Lipovici kod Beograda, rekao i ovo, pravdajući svoj nastup u izbornoj noći: "Želim da znam ko će biti u idućoj vladi. Ne mogu da podržim predsedničkog kandidata (Borisa Tadića), a da posle na ključnim mestima u vladi budu stranke koje govore da je Republika Srpska genocidna tvorevina ili, na drugoj strani, Tomislava Nikolića i one koji hoće da prekinu saradnju sa Evropskom unijom." Posle se ispravio da nije govorio o pojedinačnim strankama da li bi ili ne bi s nekim, "već da pojedini stavovi tih partija ne mogu i ne treba da budu politika vlade". Nego samo da su dva cilja ključna: KiM i evropske integracije. Tako se opet jednako udaljio i od Tadića i od Nikolića i ćutke poručio da možda i može da se u zamenu za "ključna mesta u vladi" odrekne prvobitnog stava "premijer ili ništa". Odgovarajući na optužbe da ucenjuje, pitao je: "Koje su garancije za situaciju u kojoj mi podržimo nekog kandidata, a oni naprave posle međusobnu vladu?" I tako, teško je uhvatiti Ivicu Dačića. Čim ga pritisnu, počne da viče: Upomoć, velika koalicija!

BORBA ZA STRANKU: Pri tom, nije mnogo daleko Dačić od istine kad kaže da su DS i SNS dosta izgubili, a da je njegova koalicija udvostručila rezultat. Zato ni Tadić ni Nikolić nisu pomišljali na slavlje u nedelju uveče. Jer, pre četiri godine, u prvom krugu predsedničkih izbora Tadić je osvojio 35,39 odsto, a ove godine deset odsto manje – 25,33 odsto glasova. "Tadić u ove dve nedelje vodi bitku ne samo za mesto predsednika Srbije već i za očuvanje prvenstva i kredibiliteta unutar same stranke", kako za "Vreme" reče jedan beogradski demokrata. Sagovornik "Vremena" tvrdi da u tom ključu treba čitati i rečenicu koju je Tadić izgovorio neki dan u Pančevu: "Veći su mi neprijatelji oni koji rade za svoju ličnu stvar u DS-u, nego što su mi protivnici Toma Nikolić i ostali." Tako se Tadić, isticanjem knjiga, roditeljskih i svojih, kao imovinom kojom raspolaže, ne obraća samo građanima pozivajući ih da izađu na drugi krug predsedničkih izbora, nego, mnogi procenjuju, šalje poruku i onim visokim funkcionerima koji su se na ovaj ili onaj način okoristili članstvom u DS-u. Tako je još jednom razvejao i trunčicu nade da se, ako i treći put zauzme Andrićev venac, sigurno neće odreći svoje predsedničke funkcije u stranci. Naprotiv. Tek će se onda pozabaviti njome. Zato sada Nikolić insistira na priči da će u slučaju pobede zamrznuti funkciju predsednika stranke i da će biti predsednik svih građana, što je tokom dva prethodna mandata Tadiću zamerano da nije činio. Nikolić na ovaj način ribari i one razočarane glasače demokrata koji sve vreme Tadiću spočitavaju da je kršio Ustav i preuzeo svu vlast u državi.

Sasvim je izvesno da se i Nikolić poput Tadića u drugom krugu izbora bori ne samo za mesto predsednika Srbije nego i protiv izvesne sudbine političkog penzionera i biografije čoveka koji se u istoriji srpskog višestranačja kandiduje za ulogu večitog gubitnika. Nikoliću su ovi predsednički izbori četvrti u karijeri. Prvi put je okušao sreću na izborima za predsednika Srbije 2003, na kojima je, kao radikalski kandidat, osvojio oko 1,167 miliona glasova ili 46,23 odsto (Dragoljub Mićunović ispred DOS-a osvojio je tada oko 894.000 glasova ili 35,42 odsto). Ovi izbori nisu uspeli zbog nedovoljnog broja izašlih birača posle kojih je uslov o izlaznosti birača na predsedničke izbore ukinut. Druga dva puta (kao radikalski kandidat) 2004. i 2008. od Tadića je gubio u drugom krugu, iako je oba puta vodio u prvom.

Ovog puta, Tomislav Nikolić je, u poređenju sa prvim krugom predsedničkih izbora 2008, "pao" za 15 odsto (39,99:24,99). Mnogi su smatrali da Nikolić i SNS ove izbore mogu izgubiti samo pod uslovom pravljenja niza sopstvenih grešaka, i zato dobronamerno upozoravali da bi im najbolje bilo da ućute, jer kako progovore, tako izgube nekoliko hiljada glasova. Farse poput upletkavanja u mamac demokrata zvani diploma mastera menadžmenta ili čega već, bile su dovoljna poluga kojom su demokrate ipak u finišu kampanje Nikolića učinile manje poželjnim kandidatom.

Spin majstori i pojedini mediji pak, za razliku od Dačića, ne veruju da je Boris Tadić ovim izborima "dosta izgubio". Kao što i za Nikolića vele da je konačno "izmeren" i da više neće moći da tvrdi kako ima istraživanja po kojima tuče Tadića – deset odsto. Tadić je, za one kojima je čaša polupuna, pobedio. Jer, vlada Tadićeva, lapsus, Cvetkovićeva, ne da nije pala, nego je samo potvrđena na ovim izborima, čak je dobila i nešto više nego što je imala pre Đurđevdana. Bez obzira na to što mnogi konstatuju da ova vlada, za razliku od njih 11 u Evropi, nije pala kao posledica ekonomske krize, nezaposlenosti i sve većeg siromaštva, izgleda da su njenom očuvanju doprineli apatija, strah od goreg i anesteziranost društva od DS-ovog permanentnog učitavanja neizvesnosti i nesigurnosti ukoliko pobedi SNS. Ali, valja primetiti i nešto drugo. Ovde opozicija očigledno nije pružila verodostojnu i na argumentima utemeljenu alternativu.