Edukativni program Muzeja savremene umetnosti ima dugu tradiciju. Od osnivanja muzeja, 1965. godine, obraća se velika pažnja na obrazovnu dimenziju. Nekadašnji programi su se koncepcijski razlikovali od današnjih, ali su oduvek obuhvatali sve ciljne grupe publike – rad sa decom, omladinom, opštom publikom.

Prvo odeljenje koje se bavilo edukacijom, nastalo iz pedagoške službe Muzeja 1974. godine, bio je Centar za vizuelnu kulturu. Programi koje je Centar na početku vodio bili su zasnovani na metodologiji permanentnog obrazovanja i društvene usmerenosti ka umetnosti. Osnovni cilj Centra bilo je obrazovanje putem umetnosti i njegove aktivnosti obuhvatale su serije javnih seminara i predavanja u Muzeju, ali i saradnju sa školama, fakultetima, fabrikama i društvenim preduzećima, s namerom da se obrati najširoj publici.

Današnja uloga Centra prilagođena je novoj društveno-političkoj situaciji, ali takođe i aktuelnim umetničkim praksama. Osnovna uloga Centra je da podstiče participaciju različitih društvenih grupa i profesionalaca različitih profila u programima Muzeja. Nova metodologija rada podrazumeva serije tematskih radionica, laboratorije za individualnu ili grupnu proizvodnju gde bi se istraživački ili umetnički projekti kritički bavili pitanjima predloženim u okviru opšte teme Centra.

Programi koji su dosad vođeni bavili su se pitanjima i problemima savremene umetnosti, ali i njenom društvenom ulogom, tako da su tematske celine bile sledeće: način na koji se proizvodi društveni prostor u Srbiji danas, urbane transformacije i mogućnosti samoorganizovanja građana, problem marginalizacije različitih društvenih grupacija i mogućnost da se one osnaže, način na koji se piše istorija i kako se dominantni istorijski narativi mogu rekonstruisati i dekonstruisati…

Svaki projekat Centra orijentisan je na podsticanje proizvodnje umetničkih ili istraživačkih radova, ali i na proizvodnju znanja. Tako je prvi projekat Centra proizveo publikaciju od dvadesetak priloga, sačinjenih od sociološkog istraživanja, eseja i teorijskih tekstova, umetničkih projekata, uz DVD koji sadrži pet dokumentarnih video-radova.

"Projekti Centra za vizuelnu kulturu nemaju formu seminara ni akademski profil. Dinamika rada u godišnjim i višegodišnjim ciklusima s određenim tematskim fokusom je različita i bila je uslovljena i iseljenjem iz zgrade Muzeja savremene umetnosti na Ušću, u čijoj se sali za predavanja odvijao rad i javne prezentacije. Posle preseljenja u privremene kancelarije u Botićevoj ulici, radionice novog projekta odvijale su se uglavnom u tom prostoru", objašnjava dr Zoran Erić, kustos Centra za vizuelnu kulturu Muzeja savremene umetnosti.

Centar je do sada sarađivao sa mnogim obrazovnim i društvenim institucijama, kako na lokalnom tako i na međunarodnom nivou. "Postoji više vidova saradnje Centra sa drugim institucijama, bilo kroz partnerski rad na projektima ili kroz saradnju na predstavljanju različitih umetničkih ili istraživačkih radova, proizvedenih u kontekstu radionica Centra. Prvi projekat ‘Diferencirana susedstva Novog Beograda’ je, na primer, predstavljan u vidu dokumentarnih izložbi u Mesnoj zajednici Dunavski kej, Opštini Novi Beograd, Kunstraumu u Minhenu, Mestnoj galeriji u Ljubljani. Zatim kroz projekcije i prezentacije projekata uz javnu diskusiju u Galeriji ‘Miroslav Kraljević’ u Zagrebu, u Arhitektonskom centru u Beču, i kroz predavanja ili prezentacije o aktivnostima Centra u brojnim institucijama kulture u Aleksandriji, Amsterdamu, Bukureštu, Cirihu, Stokholmu, Skoplju itd. Izuzetno važna saradnja na projektu ‘Beograd: Drugi pogled’ ostvarena je u poslednje tri godine sa Centrom za međunarodne umetničke studije."

Jedan od poslednjih sprovedenih projekata pod nazivom "Od dionizijskog socijalizma do predatorskog kapitalizma", imao je za cilj preispitivanje društvenih tokova u Jugoslaviji, a potom u Srbiji, u poslednjih pedesetak godina. Učesnici radionica su kroz praktičan rad razvijali aktivan kritički stav spram načina na koji se istorija piše, i sa tim stavom pristupali kreativnom procesu u medijima, u kojima inače rade. Projekat je obuhvatao tri radionice: filmsku, koju je vodio reditelj Želimir Žilnik, audio, kojoj je mentor bio kompozitor Miroslav Savić Mipi, i radionice za oblikovanje prostora, pod vođstvom vizuelnog umetnika i arhitekte Milorada Mladenovića.

"Ove godine radimo na novom istraživačkom projektu započetom prošle godine pod nazivom "Nesvrstani modernizam" u saradnji sa institucijama iz Beča i Berlina. Projekat se bavi analizom istorijskog konteksta u kom su nastale supranacionalne konstelacije poput Pokreta nesvrstanih, njihovim tadašnjim emancipatorskim potencijom, i mogućnošću reartikulisanja tih principa u današnjem globalizovanom svetu", priča dr Zoran Erić.

Posle praznog prostora devedesetih, kad je u izlagačkom i u ostalim segmentima Muzej bio u stagnaciji, razvili su se novi vidovi edukativnih programa na iskustvima referentnih kuća u svetu. Tako je nastao niz programa za decu i omladinu, ali i za prosvetne radnike. Dečji klub Muzeja savremene umetnosti osnovan je 2002. i podeljen na dva segmenta – na juniore i seniore. Okuplja decu od pet do petnaest godina. Omladinski klub nastao je 2006. godine i okuplja srednjoškolce i studente. Tri godine kasnije, 2009. osnovan je i nastavnički klub, koji obuhvata sve učitelje, nastavnike i vaspitače.

"Cilj muzejskih edukativnih programa je korišćenje muzejskih zbirki kao nastavnog sredstva. Frontalna nastava gubi svoje primarne pozicije već godinama u Evropi i u svetu. A po čemu to znamo? Po tome što deca beže iz škole. Ne beže zbog loših ocena, već zbog dosadnih modela nastave, dosadnih metodoloških principa", ukazuje Vesna Milić, kustos Muzeja savremene umetnosti. U resurse okruženja ne spadaju samo muzeji i galerije već i pošte, bolnice, ulice. Prema rečima Vesne Milić, korišćenjem ovih resursa smanjuje se rizik od sticanja reproduktivnih znanja i ide se u pravcu usvajanja funkcionalnih znanja. "Svaki nastavni proces koji ne podrazumeva integrativni i aktivni pristup nastavi nije primeren današnjem vremenu ni potrebama generacija koje se vaspitavaju. Dok smo bili u zgradi na Ušću, mogli smo da radimo sa mnogo većim brojem dece. Sad radimo u prostorima dva legata i salona Muzeja, i to su manji prostori, ne možemo da pozovemo veliki broj dece."

Dečji klub ima više od dve hiljade članova, mada taj broj nije moguće tačno utvrditi, jer su neka deca vremenom prešla u omladinski klub, a neka su prestala da dolaze. Omladinski klub broji oko 700 članova, ali i taj broj varira. Nastavnički klub funkcioniše na drugačiji način. Ne postoje članovi, već postoji evidencija o onima koji su prošli seminare i o onima koji trenutno sarađuju sa Muzejom. Saradnja se odvija tako što nastavnici, učitelji ili vaspitači pronalaze načine da dovedu svoju decu, tj. svoje odeljenje u Muzej, ali ne na izložbe, već da bi obradili neku svoju metodsku jedinicu. Međutim, taj broj je mali u odnosu na broj prosvetnih radnika koji su prošli seminare. "Najveći broj ljudi smatra da je to dobra ideja, ali da nije izvodljiva u ovakvom školskom sistemu. Ako neko hoće da dovede decu, to ne može da uradi za vreme jednog školskog časa. Oni najhrabriji, najveći entuzijasti uspevaju i to", ističe Vesna Milić. Realizaciju radionica sa kustosima rade umetnici. Zajedno vrše odabir teme za koju smatraju da će biti najzanimljivija ciljnoj grupi sa kojom rade. Teme su pre svega bazirane na društveno-aktuelnim pitanjima, i predstavljaju neku vrstu pomoći predmetu Građansko vaspitanje. Na zahtev nastavnika, može da se organizuje i radionica koja se bavi temom povezanom sa njihovim predmetom. Seminar je akreditovan za sve profile nastavnika od Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Edukativni program se finansira iz budžeta Muzeja i Ministarstva kulture, a budžet za taj program je znatno manji od budžeta za izložbe. Za sad može da se isfinansira po jedna radionica mesečno za svaki klub.

U okviru Muzeja savremene umetnosti, a u saradnji sa Novom akademijom umetnosti, jednom od novih privatnih institucija visokoškolskog obrazovanja koja se bavi kulturom i umetnošću, sprovodi se još jedan edukativni projekat pod nazivom kurs Kultura i umetnost u socijalističkoj Jugoslaviji.

Projekat se bavi kulturom i umetnošću od 1945. do 1990, ali u intelektualno-kulturnom kontekstu jugoslovenske zajednice. Cilj kursa je da se problematizuje to nasleđe, da se vidi na koji je način ono danas relevantno. Kurs je zatvorenog tipa i trenutno ima oko četrdeset polaznika, koji su uglavnom postdiplomci.

"Naš pristup je toliko interdisciplinaran, da pomera granice onoga što se obično smatra interdisciplinarnošću. Pokušavamo da izađemo iz okvira onoga što već postoji na Univerzitetu umetnosti u okviru njihovih interdisciplinarnih studija, koji je ipak jedan strožiji akademski profil. Jugoslavija je postala metafora za niz značenja i mi ne možemo više da mislimo pojmove poput modernizacije, progresa, urbanizacije, popularne kulture, integracije visoke i niske kulture, bez jugoslovenskog segmenta u svemu tome. Ono što pokušavamo sa ovom školom je da ponovo uvedemo jednu vrstu priče, narativa o jugoslovenskom nasleđu. To je cilj ove škole, da uopšte može da se misli taj period, pošto mlađe generacije kao da imaju određenu vrstu aktivnog zaborava, kao da je uložen napor da se taj period zaboravi. Mi pokušavamo da uvedemo ponovo sećanje na to, da ga obnovimo makar ono bilo traumatično u nekim segmentima. Bez vizuelnog jezika nema puta napred, jezik je osnov onoga kako se danas vizuelno komunicira u svetu. Kod nas je rađeno na tome da se taj jezik zaboravi, potisne. Na kraju krajeva, kad vidite kakva je situacija sa zgradom Muzeja savremene umetnosti na Ušću, od 2007. je van upotrebe, jasno vam je koliki je stepen nebrige prema tom nasleđu. Muzeji su prostor edukacije, prostor eksperimenta, jedino mesto gde se zaista nešto novo dešava. Insistiramo na tome da za predavače dovodimo ljude koji su najveći profesionalci iz različitih polja. Imamo dva predavanja nedeljno, a seminari su dvomesečni i održavaju se u Legatu "Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića". To je neka vrsta edukativnog "haba" muzeja, jedan od prostora koji je posvećen samo edukativnim programima", govori Svebor Midžić, koordinator ovog kursa.

Za ovaj kurs postoji minimalna kotizacija od 2500 dinara za ceo semestar, kako bi se pokrili neki mali troškovi koji nisu pokriveni grantom koji je Muzej dobio od Fonda za otvoreno društvo, u okviru njihovih akademskih visokoškolskih programa.

Prvi semestar je počeo u oktobru 2011, a završava se 25. maja predavanjem Ivana Čolovića o novokomponovanoj narodnoj muzici i njenim počecima sedamdesetih godina prošlog veka.