Kolumna

Moj muški život

Mama!

Krenem ja jednom tako iz porodične kuće gde sam bio na privremenom boravku, a moja gospođa majka veli: "I pazi kako prelaziš ulicu." Pitam je zna li koliko je meni godina, a ona kaže pedeset, ali: "Ti ćeš za mene uvek biti moje dete." Mama je, dakle, neko za koga će njeno muško mladunče doveka ostati glupančić

Odatle izvesna doživotna napetost u tim odnosima. To što onaj bečki profesor nešto teoretizira na tu temu slobodno zaboravite; to su budalaštine, a psihoanaliza je, kako je pakosno i na vreme primetio Karl Kraus, naš slavni prethodnik i uzor, simptom one bolesti kojoj se nudi kao lek. Pustite, dakle, Edipa i Jokastu na miru; to je jedna druga priča.

Mame se dele na – uglavnom – dve vrste: srednjoevropsko-mediteransku i anglosaksonsko-protestantsku. Ne bih nagađao koja je gora, neka, hvala. Putujući i čitajući primetio sam da je ovaj naš tip, srednjoevropsko-mediteranski, preplavio industrijsku civilizaciju. To Amerikanci lepo zovu jevrejska majka (Jewish mother), ali se odnosi na mnogo širu populaciju od izraelitske. Prototip je ona gospođa iz Portnojeve boljke Filipa Rota, koja trči po plaži i viče: "Upomoć, davi mi se sin, lekar specijalista!" Moja gospođa majka bila je ista takva; kao da ju je Filip Rot napisao. Svečano mi je saopštila, u mojoj ranoj mladosti, da od mene očekuje da nadmašim moga oca i njenoga muža. Izvini, maman, rekao sam; tata je ipak doktor nauka, profesor evropskog značaja i šef katedre (na jednom fakultetu koji je tada bio od velikog ugleda); nekako je uspeo da izbegne da postane akademik, što nije bilo lako. Kako ona misli da ga ja nadmašim? Ne znam, ali ja to od tebe očekujem, odgovorila je mrtvo-hladno. Čim sam postao punoletan, našao sam posao i odselio se od kuće – na njen užas. Završio sam kao student u ostavci i umetnik u snalaženju opšte prakse, specifičnije kao šeret-budala. Srce sam joj slomio, džigericu njenu pojeo, bolje bi joj bilo kamen da je rodila pa da ima šta da stavi na kupus itd.; sve su to citati. Rekao bi čovek da sam je u smrt oterao; možda: umrla je u svojoj devedeset i drugoj godini "od smrta", tj. prirodnom smrću od starosti, kako glasi lekarski nalaz, Bog joj dao pokoj duši.

Nisam ja tu jedini slučaj. Pojava je masovna, kao što i sami znate. Očigledna protivrečnost u njihovom (majčinskom) sistemu očekivanja – da od svog glupančića očekuju vrhunsku karijeru – ne smeta ih nimalo. Mladunac je njihov i – prema tome – genije; ako mu baš ne uspe da ispuni majčinske ambicije, onda je neko drugi kriv: mrze ga profesori, kvare ga mangupi, mnogo je fin i bezazlen, naivan je; i najčešće – upropastile su ga te neke druge žene. Tu dolazimo na najteži segment priče. Prethodna supruga mami je uvek bolja od sadašnje, mada nije mogla na oči da je vidi za tog prethodnog mandata. Sve te "popišulje" (opet citat) samo gledaju da njenog sina razvrate, upropaste, unište (eventualno i opljačkaju – ako ima šta, to jest) i ostave; onda se pojavi nova "popišulja" sa istim podlim namerama. Jedan moj piroćanski rođak, dečko drag i pametan, uspešan pritom, iznervirao se jednoga dana i rekao toj mojoj strini i njegovoj mami, doktorskoj ženi, molim: "Znaš šta? Kad si mene rađala, mogla si odmah sebi i snajku da rodiš!" Nije da su tašte (punice) mnogo bolje, ali s njima se lakše izlazi na kraj, verujte mi, znam. Nema, dakle, te "popišulje" koja je dostojna njenog sina; svaka naredna je još gora i tako dalje – dok se mama ne opameti pod starost i shvati da ta neka snajka o njoj brine i za nju se žrtvuje. Bolje ikad nego nikad; šta se može…

U takvim okolnostima i u endemskom siromaštvu, nije nikakvo čudo što muškarci tako dugo ostaju s roditeljima, to jest sa mamom; tata je tu nekako sporedan, mada utešan element. Pre nekoliko godinama pročitao sam u novinama sjajnu priču: neki mlađani Italijan (oko 35 godina star) tužio je sudu mamu i tatu, jer da ga teraju iz kuće. Čovek je pritom uspešan i bogat, neženja (olakšavajuća okolnost!), ima sjajnu karijeru i sve, ali smatra da bi ga samostalan život lišio određenih udobnosti koje su – naravno – bogom dane: mama ga pere, pegla, kuva mu i hrani ga kako je navikao; roditelji plaćaju komunalije i troškove, pa on ima za skupo auto, za odeću i za provod. Ženio se ne bi, jebe po kućama; to je još udobnije itd. Šta mislite kako je sud presudio? U njegovu korist, naravno. Primer je drastičan, ali slučajeva koji nisu došli do suda – i neće – ima jako mnogo. Muški su u principu lenji i komotni; pretrpeće – na jedno uho unutra, na drugo napolje – sva mamina zvocanja, dok je sarme i opranih i ispeglanih košulja i gaća. A i nekako jevtinije dođe. Žena pak ima razne ideje: baci đubre, peri suđe, uradi nešto u kući, trutu jedan i lenčugo, vidi u kakvom svinjcu živimo, zaradi neku kintu, šta da obučem, sve što imam mi je za po kući; itd. Mama tako ne govori; mama je zadovoljna što je mladunac (od 60 godina) još tu, uz nju; prežaliće i unuke ako treba.

Onda se mama – neizbežno, nažalost – izvrne i umre jednoga dana, a mamin sin ostane sam na svetu, uštavljeni neženja koji treba da uči gde je dućan, kako se pravi kajgana, kako radi veš-mašina i kako se prazni usisivač – ako mu i padne na pamet da ga prazni. Pola vekne, pola crnog luka, pola flaše vina; pola života, kako je primetio Džon le Kare jednom.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu