Prvi put sam crteže Borisa Stanića video tokom trajanja festivala autorskog stripa, GRRR! – moglo je to da bude 2005. ili 2006. godine. On se pojavio nekako niotkuda, i pokazao mi mapu sa svojim skicama. Odmah sam shvatio da je to crtač izvanrednog potencijala koji je u to vreme nekako tražio način kako da se izrazi, iako je jedino što sam uspeo da zapamtim u vezi sa našim susretom činjenica koju sam saznao tokom ćaskanja (bilo je to u gužvi za vreme izložbe stripa koja se odvijala u lokalnoj radnji sa cipelama) – da je Boris svirao gajde u pank grupi. Ha! Otkud gajde u pank grupi? Sećam se i njegovog objašnjenja da su to "banatske gajde", koje "zvuče kao da neko davi kozu".

Nakon toga, Boris je nekako nestao. Ponovo sam ga sreo neku godinu kasnije, kada je već radio na stripu o svom dedi Radosavu. To je takođe bilo iznenađenje svoje vrste – video sam najpre delove stripa, a zatim i celokupan materijal. Imao sam utisak da je to delo autora koji je sada već imao jasnu ideju o tome šta i na koji način želi da nam ispriča.

Strip o Radosavu je razume se zanimljiv već i po tome što poseduje težinu stvarnosti. Naime, fantazija uvek može da vas oraspoloži, ali samo stvarnost ima težinu, koja čini tako dobar materijal za umetnički rad, uključujući tu i strip. Zadubivši se u životnu priču svog dede, Boris Stanić je došao do univerzalne priče, zasnovane na nekim opštim vrednostima, koje nas se svih tiču – vi, naime, znate da je neki dečko Radosav zaista jednom bio zatrpan u mećavi 1947. godine. Ili da se zaljubio dok je teško kulučio i nosio ašov. Dok čitate strip, ono što priču čini dirljivom je upravo saznanje da se sve to zaista desilo u okvirima jednog ljudskog života. Zatim, tu je i potomak koji doživljava vlastito traganje po sebi, baveći se svojim pretkom. To su priče koje svi proživljavamo, na ovaj ili onaj način – delići one univerzalnosti o kojoj sam govorio, nešto što je deo priče o životnim iskustvima, o silama koje nas bacaju i koje nas pritiskaju, i o našoj borbi da sa svim tim čudesima izađemo na kraj, kao recimo Odisej, ili šta ja znam… Ljudi koji su u ovim krajevima živeli u prošlosti, neretko su se sretali sa scilama i haribdama, imali su u svojim životima prilike da se sučele sa puno dramatičnih okolnosti. Gotovo da nije bilo generacije, a tu valja uključiti i naše savremenike, koja se nije srela sa ratom ili njegovim posledicama, borbom za opstanak, ustankom, bežanijom ili već nekim drugim katastrofama. Zato je ponekad dovoljno zagnjuriti se u priče iz naše stvarnosti i tu pronaći razne bisere.

Zanimljivo je i da je Boris Stanić to vizuelno uobličio na veoma zanimljiv i nimalo banalan način; prizori i slike se nižu na poetski, ne na dokumentaristički način. O Radosavu saznajemo kroz njegovu životnu priču, a tako i kroz snove, kroz razmišljanja. Knjiga koju čitate samo je prvi nastavak jedne intimne pripovesti, pretočene u strip…