Već godinama je Brankov most mesto na kojem se desi najveći broj samoubistava i pokušaja samoubistva u Beogradu.

Sa balkona u Kosovskoj 15 nikada niko nije skočio u smrt, ali tvrdim da je po broju pokušaja samoubistva ovaj balkon odmah iza Brankovog mosta.

U stanu kojem pripada taj balkon živela je majčina tetka Milica, udovica generala Velizara Antića, nosioca dve Karađorđeve zvezde i vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije u Pragu i Budimpešti. Ona je imala dve ćerke, Ljiljanu, sa kojom je živela i koja nije bila udata, i Katarinu, koja je imala sina Tomu.

Posle 1945. godine tetka Milica je delila sudbinu ljudi koji su bili proglašeni za klasne neprijatelje, ali se nikada nije žalila na nemaštinu i nije izgledalo da žali za nekadašnjim načinom života. Ipak, jednom godišnje, na Lazarevu subotu, njenu slavu, tetka Milica je činila sve što može kako bi goste dočekala na prikladan način.

Novcem koji bi uštedela tokom godine kupovala je hranu i piće za goste.

Sedamdesetih godina, tetka Milica se suočila sa problemom – u čemu poslužiti hranu i piće za slavu, jer se tokom decenija porazbijalo dosta tanjira i čaša iz svečanog servisa.

Odbijala je i samu pomisao da zaječarski porculan i kristal iz Rogaške Slatine zamene njene mozer kristalne čaše i rozental porculan.

Rešenje je nađeno – čim gost ode, njegov tanjir i čaša odmah se peru i spremaju za sledećeg gosta. Teret ovog posla pao je na Ljiljanu. Iako je moja majka Ljiljani nudila pomoć u pranju sudova, ona je to odbijala tvrdeći da je majka njen gost na slavi. Tako je Ljiljana, čim bi neko od gostiju otišao, žurila u kuhinju da opere njegove sudove.

Kada bi poslednji gost otišao, tetka Milica, Ljiljana, Katarina, Toma, moja majka i ja seli bismo u salon, jeli preostale kolače i rezimirali utiske sa slave. U jednom trenutku, tetka Milica bi rekla Ljiljani da nije dovoljno brzo prala sudove i između njih bi izbila svađa koja se uvek završavala Ljiljaninom rečenicom:

"E, pa meni ne preostaje ništa drugo nego da se ubijem!", posle čega bi izašla na balkon.

Uz očajni uzvik "Neeeeeeeee!" tetka Milica bi, saplićući se, pojurila ka balkonu. Tada je na scenu stupala moja majka, koja bi zgrabila tetka Milicu i ugurala je na fotelju.

Dok bi Katarina ubeđivala tetka Milicu da se Ljiljana neće ubiti, majka bi otišla do balkona na kom je Ljiljana mirno stajala, i viknula: "Ulazi unutra!", što bi Ljiljana bez oklevanja učinila.

Dok bi Ljiljana zatvarala balkonska vrata, njena sestra Katarina bi joj obavezno dobacila: "Životinjo!", na šta bi moja majka dreknula: "Tišina!", posle čega bismo svi posedali i ponašali se kao da se ništa nije desilo.

Otprilike sat vremena kasnije odlazili smo kućama, a tetka Milica i Ljiljana bi stajale na balkonu i mahale nam.

Sredinom osamdesetih godina, dok smo se posle jedne slave nas četvoro vraćali kući, nisam mogao da se otmem utisku da mi nešto nedostaje. Kada sam konačno shvatio šta, uzviknuo sam:

"Ljiljana ove godine nije pokušala da se ubije!"

"Da!", rekli su ostali tonom koji je odavao da su i sami primetili. Tako se ispostavilo da su Ljiljanini pokušaji samoubistva postali tradicionalan deo slave.

Tradicija se održala sve dok tetka Milica nije umrla.

Ljiljana je tada kupila nove, sasvim obične čaše i tanjire.

Nijedna učesnica ove priče više nije živa.

Danas, samo se Toma i ja, svake Lazareve subote, prisećamo dramatičnih događaja na balkonu u Kosovskoj 15.