Plinije Stariji, rimski enciklopedista iz prvog veka naše ere, sakupio je u spisu Istorija prirode sva dotadašnja znanja iz biologije, geografije, medicine, mineralogije, etnografije i drugih naučnih disciplina. Unutar tih tekstova pisao je i o – umetnosti. Od ovih rasutih Plinijevih tekstova dr Zoja Bojić je napravila celinu, knjigu O umetnosti. Koliko je poznato, ovo je prvo takvo izdanje Plinija na svetu. Osim što je autorka ovakvog izbora Plinijevih tekstova, dr Zoja Bojić je i autor predgovora knjige, komentara, registra umetnika i prevoda. Ona je prvi prevodilac Plinijevih tekstova sa latinskog na srpski jezik.

Zoja Bojić je istoričar umetnosti. U doktorskoj disertaciji pisala je o umetnicima emigrantima slovenskog kulturnog nasleđa u Australiji. Poslednjih 18 godina živi u Australiji. Predaje umetnost antike na Australijskom nacionalnom univerzitetu u Kanberi, i na Univerzitetu Novog Južnog Velsa u Sidneju. O savremenoj australijskoj umetnosti pisala je u knjizi Sunce južnog neba, a objavila je i monografije na engleskom jeziku o australijskim umetnicima, slikaru Stanislavu Rapotcu jugoslovenskog porekla, i o slikaru i skulptoru ruskog porekla Danilu Vasilijevu. Pre knjige O umetnosti Plinija Starijeg, prevela je sa latinskog i priredila Vitruvijev kapitalni spis O arhitekturi. Izdavači obe ove knjige su Zavod za udžbenike i "Dosije studio".

"VREME": Da li osim što su i Vitruvije i Plinije Stariji bili nedostupni na srpskom jeziku, postoji još neki razlog zašto ste ih proučavali dve decenije?

ZOJA BOJIĆ: Kao istoričar umetnosti koji se posebno interesuje za antiku, kao neko ko smatra da je antika živa i prisutna svuda oko nas – u detalju neke savremene zgrade na primer – počela sam da se interesujem za antičke spise o istoriji umetnosti. Malo ih je sačuvanih. Zato sam pre više od 20 godina počela da prevodim Vitruvija, pa zatim i Plinija. Pokazalo se da je takva vrsta literature neophodna, posebno kad je prevedena sa jezika na kome je napisana.

Zašto ste se latili posla koji nije vaša specijalnost – prevođenja sa latinskog?

Sigurno da bi doprinos klasičnog filologa u prevođenju latinskog teksta bio i dobar i velik, ali u ovoj prilici je ipak bilo bitno poznavati istoriju umetnosti a ne samo latinski jezik. Neophodno je i analizirati tekst, komentarisati ga i napisati predgovor. I zato je dobro što postoji ta srećna okolnost da istoričar umetnosti može da uradi oba posla.

Ne kažem da mi prevođenje nije bio težak posao. Vitruvijev jezik je živ, bio je graditelj i pisao je o onome što je sam iskusio i isprobao u građevinarstvu. On kaže da po njegovim spisima može da se upravlja svako ko sam za sebe nešto gradi, a da oni koji uzimaju preduzimača mogu da saznaju šta preduzimač radi pa ih tako neće opljačkati, a može da ih čita i neko u časovima dokolice. Vitruvije je tako i pisao o arhitekturi, s namerom da to bude čitano. Plinije je intelektualac, on nije naslikao nijednu sliku, ali je umeo da prepozna umetnost, luksuzne predmete i retkosti, i predstavlja nam se kao znalac, onaj ko ima istančan ukus, pa je u tom smislu i njegovo pripovedanje živo.

Pre vas niko nije spojio Plinijeve tekstove o umetnosti u jednu knjigu. Zašto ste tako važnu knjigu preveli na srpski a ne na engleski jezik i time joj omogućili dostupnost svetskoj naučnoj javnosti?

Pre šest meseci, dakle znatno pre nego što je knjiga objavljena, redakcija časopisa "The Classical Review" koji objavljuje Univerzitet u Kembridžu, tražila je da napišem prikaz zbornika radova naučnika koji su poslednjih 20 godina proučavali Plinijevo delo. To znači da je ova knjiga već tada ocenjena kao značajan doprinos nauci, čim su drugi stručnjaci smatrali da njen autor treba da proceni doprinos drugih autora. Ja sam, naravno, i pre toga govorila o Pliniju na raznim skupovima, ali mi je ovakav kredibilitet dala tek ova knjiga. To, ponoviću, ujedno govori i o ugledu knjige, bez obzira što je na srpskom. Ja pripremam još dve knjige na srpskom, prevode onih koji su pisali o umetnosti posle Plinija. To su dvojica Filostrata iz III veka, očekujem da će ta knjiga biti objavljena krajem godine, i Kalistrat iz IV veka. Ta četiri dela će zaokružiti celinu istoriografije o antičkoj umetnosti.

Osim što je bio intelektualac, Plinije je radio na način koji je i danas merodavan: koristio je saznanja prethodnika, imao je enciklopedijsko znanje, prepoznavao je vrednosti…

Da, a živeo je i pisao pre 20 vekova. Plinije se smatra za jednog od prethodnika savremenog naučnog metoda. Osim ovih koje ste nabrojali, pomenula bih da se služio empirijskom metodom, da je opisivao eksperimente, pratio najnovije tokove – sve su to grupe metodologija koje se i danas koriste u nauci.

U predgovoru knjige pišete o Tekstu X, kako je nazvan mogući Plinijev koherentni tekst o umetnosti, i nudite neke nove ocene o njemu. Da li mislite da Tekst X postoji?

Umberto Eko je napisao Ime ruže, roman o ubistvima monaha koji su hteli da dopru do Aristotelovog spisa O komediji, spisa za koji se samo pretpostavlja da postoji. Na isti način možemo da pričamo i o Plinijevom Tekstu X, znači na nivou spekulacije. Verujem da je Tekst X postojao, da ga je Plinije napisao pre Istorije prirode, ali ga nikada nije objavio, već ga je razdelio na delove koji su zatim raspoređeni na mesta gde su se uklapali u osnovni tekst o prirodi. Postoji, znači, sumnja da li je taj tekst napisao Plinije ili je samo tuđi tekst inkorporirao u svoj. Više razloga upućuje da to jeste Plinijev tekst. Plinije sam kaže da je za Istoriju prirode koristio znanja svojih prethodnika, a među njima se najviše pominje Varon. Međutim, zna se sigurno da Varon takav tekst nije pisao. Zatim: autori koje Plinije pominje kao izvore kad piše o slikarstvu nisu isti u tekstovima o nekoj drugoj grani umetnosti. Zatim: da li je Tekst X bio objavljen kao nezavisno delo? U spisku Plinijevih dela ga nema. Da li je naknadno štampan? Možda. Da li je prepisivan? Možda. Vazari ne pominje nikakvo celovito Plinijevo delo O umetnosti, ali pominje različite delove, što znači da je pred sobom mogao imati neki celovit tekst. Ali, sve su to samo nagađanja na osnovu kojih može da se napiše roman, ali ne može ništa da se dokaže. Izvesno je samo da Plinijevi rasuti tekstovi o umetnosti jesu celina, ali da li su postojali kao nezavisno delo – ne zna se.

Vi ste vašom knjigom upravo pokazali i dokazali celovitost Plinijevih tekstova o umetnosti.

Sakupljeni, ti delovi prikazuju istoriju umetnosti i umetničkih praksi grčke i rimske kulture. Izdvojivši u celinu Plinijeve tekstove o umetnosti, pokazala sam ga kao istoričara umetnosti ne zato što je Vazari u renesansi to o njemu rekao, već zato što Plinije to zaista jeste. Plinije jeste pisao o prirodi, ali i o svim oblastima umetnosti: o slikarstvu, bojama, primenjenoj umetnosti, skulpturi i arhitekturi. To su i poglavlja u koja sam grupisala njegove tekstove. Plinije je pisao o delima koja je video u Rimu, opisivao je svoje susrete sa umetnicima – znači da je on bio deo rimske umetničke scene. On posmatra umetničku vrednost dela, navodi, na primer, petnaestak skulptura za koje kaže da su najbolje ikad napravljene, a isto tako izdvaja i petnaestak slika. On iznosi sopstveni sud, koji je iz vizure današnjeg istoričara umetnosti, kod kojih kategorija "najbolji" ne postoji, prilično naivan. Tu svoju ocenu on ne opravdava, ali je iz njegovog opisa umetničkih dela moguće zaključiti zašto ih smatra najboljima. Zatim, on i komentariše pojave na umetničkoj sceni, uvodi pojam "luksurija" i upotrebljava ga u komentarima; na primer, kada kaže da su ljudi podlegli luksuzu pa im prstenje služi za ukras a ne kao pečat.

Knjigom ste ukazali na povezanost Vitruvija i Plinija, što do sada nije isticano.

Bilo je istraživača koji su prenebregli Vitruvija kao važan izvor Plinijevog dela zato što se nisu bavili Plinijevim tekstovima o arhitekturi, iako njih dvojicu očigledno povezuje ta tema. Istina, renesansa ne pominje Vitruvija kao istoričara umetnosti, ali s obzirom da njegovo delo postoji, nemoguće ga je zanemariti. Uostalom, istoriografija evropske umetnosti zvanično počinje prvim zabeleženim sačuvanim tekstom o umetnosti, Vitruvijevim delom O arhitekturi koje sadrži mnoge važne odlomke o istoriji arhitekture, slikarstva i skulpture. U kojoj meri se Plinijevi spisi mogu shvatiti kao nastavak Vitruvijevog dela? Kada se njihovi tekstovi uporede, nameće se ideja da su na mnogo načina Plinijevi odlomci o arhitekturi nadovezivani na Vitruvijevo pisanje, kao da su komentari Vitruvijevog teksta. Kao da je Plinije želeo da sastavi podrobno delo o istoriji umetnosti koje bi po obimu, iscrpnosti i metodologiji znatno nadmašilo Vitruvijev doprinos. Plinije, istina, pominje Vitruvija samo dva puta, u vezi sa zemljom i pigmentima, i u vezi sa upotrebom kamena. Zašto mu ne odaje priznanje, ostaje u domenu spekulacije. U svakom slučaju, iako je poznato nekoliko izgubljenih tekstova o istoriji umetnosti, jedini prethodnik Plinija mogao bi da bude samo Vitruvije.

Koliko se u Australiji proučava antika?

Nekoliko tamošnjih univerziteta poseduju manje, ali lepe zbirke antičke umetnosti. I te zbirke se stalno uvećavaju. Znam da postoji mišljenje da se umetnost ne uči u muzeju, ali onda se treba zapitati kako se uči u Beogradu kad je godinama unazad o umetnosti nemoguće učiti čak i iz muzeja. Što se tiče interesovanja Australijanaca za antiku, odgovorila bih primerom: prošle godine 70 studenata druge i treće godine osnovnih studija i 25 poslediplomaca slušalo je predmet iz grčke umetnosti. To je podatak sa samo jednog univerziteta. Svest o antičkoj tradiciji postoji u Australiji. I o umetnosti ostalih epoha i delova sveta. Nisam sigurna da ovdašnje ljude interesuje australijska savremena umetnost. Mnogi su mi rekli da o toj temi nemaju gde ni da pročitaju, odnosno da im je jedini izvor moja knjiga Sunce južnog neba. Ali, mislim da je razlog tome zatvorenost Evrope, a ne naša nezainteresovanost.