Šta može biti zajedničko lopovima, plemićima, starcima, sveštenicima, šljamu i ološu, sudijama, zaslužnima, bogatašima i tehničarima?

Vlast.

Pa tako, zavisno od ishoda izbora, imaćemo kleptokratiju, aristokratiju, gerontokratiju, hijerokratiju, kakistokratiju, ohlokratiju, kritokratiju, meritokratiju, plutokratiju, tehnokratiju, ili nešto drugo – a sami smo izabrali.

Teško je očekivati da će lopovi svoju vladavinu nazvati lopovskom, pa čak ni da starci ističu sopstvene godine kao vrlinu.

I bogataši radije priznaju da su šarmantni, pametni i sposobni, nego samo bogati. Šljam i ološ da ne pominjemo.

Sve pomenute i nepomenute grupe i oblici njihove vlasti staju u pojam oligarhije, mada se on često pogrešno koristi da bi označio vladavinu bogatih. Oligarhija je, u stvari, jedan od nekoliko osnovnih oblika vladavine, u kojoj najveći deo političke moći drži malobrojna grupa ljudi koje povezuje neka zajednička osobina. Zato se ne mora uvek raditi o neskrivenom držanju vlasti: oligarhije, bar u načelu, često deluju iz senke, nastojeći da ostave utisak kako poštuju zakone i običaje sugrađana. Sklonije su da svoj politički uticaj ostvaruju posredno tako što, na primer, kontrolišu veći deo ekonomije nekog društva – radije nego da se javno prihvataju prestola, predsedništva ili vođenja narodne skupštine.

Mnogi od onih koji se bave proučavanjem ljudskog društva smatraju da je svaki postojeći ili istorijski politički sistem samo neka vrsta prikrivene oligarhije. I u najrazvijenijim demokratskim državama znaju se – i, za razliku od ovde, objavljuju – liste najbogatijih porodica, najuticajnijih pojedinaca, tvoraca javnog mnjenja, kumova ovog ili onog mafijaškog klana…

U zemljama koje demokratiji teže – ili, kako se to sada kaže, koje su u tranziciji – te neformalne grupe, od kriminalaca, preko novobogataša, do političara, još više bodu oči.

Ako vam se čini da ste ovo već znali ili čitali, ko vam je kriv.

Budite budni.