Generacija ’71. je bila jedna od poslednjih koje su odrasle i formirale se kao ličnosti u bivšoj Jugoslaviji a, sa druge strane, generacija ‘91 je prva koja je odrastala u samostalnim državama, nastalim raspadom SFRJ. Reč je, dakle, o dve generacije sa potpuno različitim socijalnim okruženjem, koje su, kako se kaže u istraživanju, ipak snažno povezane: "Raspad Jugoslavije i ratovi koji su usledili predstavljaju središnji događaj u životima obeju proučavanih grupa, pri čemu je starija generacija prošla kroz njih, a mlađa živi sa posledicama."

Kroz odgovore na politička, ekonomska, društvena i kulturološka pitanja, došlo se do dva osnovna zaključka: najpre, ne može se govoriti o međugeneracijskoj povezanosti i sličnosti razmišljanja vršnjaka u regionu. Rezultati istraživanja pokazuju mnogo veće podudaranje odgovora dveju različitih generacija u istoj zemlji, nego što se poklapaju odgovori istih generacija kroz region. Velike razlike u odgovorima vršnjaka sa različitih teritorija se, po autorima istraživanja, objašnjavaju "nasleđem prošlosti i nacionalnim kontekstom", koji su u mnogome uticali na formiranje individualnog mišljenja. Drugo, posmatrane zemlje se, barem prema dobijenim odgovorima, nikako ne mogu posmatrati kao jedinstven kulturni prostor, čak ni kao jezikom podeljena "Jugo-sfera" i "Albanska sfera", jer se veoma veliki značaj u obe generacije pridaje nacionalnoj i etničkoj pripadnosti. Najzad, u jednoj od zemalja regiona (Bosna i Hercegovina), razlike u odgovorima između bošnjačke, hrvatske i srpske etničke grupe su bile tolike, da su istraživači bili prinuđeni da i rezultate posmatraju odvojeno, za svaku etničku grupu – po generacijama i po entitetima.

Žal za prošlošću

"Kakav bi bio život da je SFRJ opstala sa istim političkim sistemom, i istim odnosima među republikama kao za vreme Titove vlasti?", jedno je od pitanja na kome se prelamaju razmišljanja ispitanika o bivšoj zajedničkoj državi. Više od tri četvrtine mlađe i čak 86 odsto starije generacije bosanskih Srba smatra da bi se sada živelo bolje, da je SFRJ "pretekla"; ne zaostaju mnogo ni Bošnjaci (76 odsto starije i 64 odsto mlađe generacije), kao ni građani Srbije (75 i 62 odsto). Sa druge strane, najveći procenat ispitanika koji smatraju da bi u nekoj današnjoj SFRJ živeli lošije su građani Kosova – preko polovine u obe generacije (tabela 1).

I poređenje kvaliteta sopstvenog života sa životima svojih roditelja, rečito govori u prilog zaključku istraživača – da generalno uzev, "većina ljudi u regionu još uvek žali za gubitkom zajedničke države", što se povezuje sa razočaranjem u sadašnje države. Osim obe generacije u Albaniji i Kosovu (skoro polovina ispitanika), i mlađe generacije u Hrvatskoj, u svim ostalim zemljama ispitanici misle da je život njihovih roditelja bio bolji u poređenju sa njihovim – taj stav je najviše izražen u generaciji ‘71 u Srbiji, čak 76 odsto (tabela 2). Dodatno, oblast u kojoj se ogleda taj bolji roditeljski život je mogućnost zaposlenja – izuzev starije kosovske generacije, svi ostali ispitanici sa ubedljivom natpolovičnom većinom smatraju da su njihovi roditelji imali bolje šanse za zaposlenje.

Kada je reč o odgovornosti za rat, za građane Albanije, Crne Gore, Makedonije i Srbije, i sve tri etničke grupe u BiH, ona najviše leži na Međunarodnoj zajednici. U Hrvatskoj, pak, 51 odsto anketiranih smatra da su za rat krive političke vođe, a na Kosovu je 45 odsto ispitanika odgovornost prebacilo na kolektiv – naciju, odnosno narod. Kod građana koji najviše krive političke vođe, najviše "glasova" od svih je dobio Slobodan Milošević (92 odsto ispitanih građana Kosova, 69 odsto Federacije BiH, 65 odsto Makedonije, 64 odsto Hrvatske, 54 odsto Albanije i 42 odsto građana Srbije smatraju Miloševića najvećim pojedinačnim krivcem; jedino u Republici Srpskoj je to Franjo Tuđman, sa 46 odsto odgovora).

Standard, budućnost, integracije i pesimizam

Uprkos podacima CIA World Factbooka, koji kažu da je 2011. procenat nezaposlenih na Kosovu bio iznad 45 odsto, a da skoro trećina ljudi živi ispod granice siromaštva, jedino su na Kosovu generacije ‘71 i ‘91 ocenile svoj životni standard kao "dobar": u svim ostalim zemljama oko polovina ispitanika svoj standard ocenjuje kao "prosečan". Slično, na pitanje "Da li se slažete sa tvrdnjom da za vašu generaciju u vašoj zemlji dolaze bolji dani?", najveći broj pozitivnih odgovora su dali stanovnici Kosova, za kojima slede građani Albanije. Najpesimističnija je generacija ‘71 iz Srbije, koja se u 65 odsto odgovora ne slaže sa ovom tvrdnjom, a sledeće su po nepovoljnoj percepciji budućnosti takođe generacije ‘71. kod bosanskih Srba, i u Hrvatskoj. Štaviše, i u mlađim generacijama ove tri grupacije više je negativnih nego pozitivnih odgovora (tabela 3).

Osim bosanskih Hrvata, građana Kosova i Makedonije, generacija ‘71. kod ostalih etničkih grupa smatra da bi život, u manjoj ili većoj meri, bio bolji u SFRJ nego u EU; građani Hrvatske, pak, smatraju da ni EU ni SFRJ nije dobar izbor za njihovu zemlju. Mlađa generacija Srbije i Republike Srpske pretpostavlja život u SFRJ životu u EU, dok su, kao i u 20 godina starijoj generaciji, građani Kosova ubedljivo za EU opciju. Pomalo začuđujuće, ali, iako je Hrvatska jedina od posmatranih zemalja koja je primljena u EU, čak 39 odsto njene starije generacije se protivi članstvu svoje zemlje u EU. Skoro jednodušnu podršku članstvu svojih zemalja u EU daju ispitanici sa Kosova i Albanije, a ove dve grupacije u većini smatraju i da će učlanjenje u EU ojačati njihov nacionalni identitet. Sasvim suprotno mišljenje o tome imaju građani Hrvatske, Srbije i Republike Srpske – obe posmatrane generacije u ovim zemljama imaju utisak da će članstvo u EU ugroziti njihov nacionalni identitet (tabele 4 i 5).