Već duže vreme, svake zime guverner centralne banke postaje glavni glumac na ekonomskoj sceni Srbije, jer svako ima utisak da upravo on diriguje velikom preraspodelom profita i dugova koja se izvodi na deviznom tržištu – gde se navodno uspostavlja devizni kurs dinara. Jer, negde od novembra 2011, kada se priprema deficit državnog budžeta za narednu godinu i svode promašeni bilansi u onoj prethodnoj, pa sve do kraja marta svake nove godine – preko deviznih oscilacija preraspodeljuju se rezultati poslovanja i tekući gubici i, što je još važnije, uspostavlja platforma za zaduživanje države i privrednika u novom ciklusu.

U tom dramoletu straha, pohlepe i nemoći ove zime tu glavnu (ne)zahvalnu ulogu, da bude shvaćen kao nezavisni monetarni dirigent, od čijih poteza zavise ne samo zarade špekulanata i profiti preduzetnika nego i kupovna snaga naših nadnica i dinarska težina naših dugova i kredita, imao je mladi guverner Dejan Šoškić.

Ne pokazujući suviše treme, on je svoju ulogu zasad odigrao "po udžbenicima", bez zamuckivanja i milosti, sa tvrdoglavošću dobro pripremljenog odlikaša, držeći se strogo "zakonskih ovlašćenja" koja je pred najširom javnošću interpretirao "iz glave", bez ijedne greške, čak i u slobodnim televizijskim panelima, gde ne možete zvirnuti ispod klupe da se nečega podsetite.

Ergo, Šoškićev zaključak je da pad vrednosti dinara prema evru u dva i po meseca za oko sedam odsto ne treba doživljavati kao katastrofu, to jest da on ne može voditi deviznu politiku prema interesima (to jest prema gubicima) pojedinaca koji imaju ogromne devizne obaveze, nego u interesu naroda, pa se njegova banka i zove "narodna" (i kada narodu oduzima 20 odsto kupovne moći); da je zahvaljujući politici NBS-a međugodišnja inflacija u padu (na pet-šest odsto) i da postoji perspektiva da se "ciljana inflacija" za ovu godinu od oko pet odsto – ovoga puta pogodi (što nije uobičajeno), jer uprkos znatnom porastu deviznih troškova uvozno zavisna privreda, zbog teške stagnacije, neće moći taj trošak nikom da prevali; da se model određivanja "kontrolisano fluktuirajućeg kursa" navodno dokazao kao bolji od modela fiksiranog kursa, jer bolje čuva devizne rezerve i ne traži obaranje nominalnih plata u javnom sektoru, to jest čuva kreditni rejting i kapaciteta države za zaduživanje u inostranstvu; da dinar ne može biti jak u jednoj slaboj privredi (što je sumnjivo sa gledišta udžbenika koje pišu monetaristi, a koji tvrde da lokalna valuta može biti jaka i stabilna i u Somaliji, ako je nema više od ponude deviza) itd.

Sve ove Šoškićeve izjave, pa ni novo sezonsko, opasno ljuljanje vrednosti dinara, verovatno ne bi izazvale toliko snažnu reakciju nosilaca vlasti u Srbiji, kakva se ovoga puta pojavila, da se spomenuta "devizna oluja" nije dogodila baš uoči parlamentarnih i predsedničkih izbora. Naime, vodećim političarima na vlasti se u jednom trenutku učinilo da je guverner Šoškić "zaboravio" da je devizna nervoza ono što je sada najmanje potrebno vladajućoj koaliciji, koja treba da prebrodi reizbor, a koja narodu na istinu izlazi usred veoma ozbiljne ekonomske krize (koja, uzgred budi rečeno, u Srbiji praktično traje već skoro 35 godina – sa samo povremenim predasima).

Po jetkim i usputnim i javnim objedama, koje su guverneru upućivane proteklih nekoliko sedmica, stiče se utisak da je Vladu i vodeće političare na vlasti najviše iznervirao "zvanični intervju" Dejana Šoškića, koji je plasiran preko "Blica" i "Večernjih novosti" 25. februara. U tom istupu, guverner Šoškić je rekao: "Da sam premijer, podigao bih PDV. Drugi potez bio bi smanjivanje poreza na plate, treći bolja socijalna zaštita, a četvrti racionalizacija javnog sektora i smanjivanje sive ekonomije. Država i mi svi sa njom moramo da se protegnemo samo onoliko koliki nam je guber. Najvažnije je zauzdati dodatno zaduživanje i dati podsticaj za razvoj koji kreira radna mesta."

Posle tog intervjua i svakodnevnih "istorijskih padova dinara" prema devizama, predsednik Republike Boris Tadić je izrazio uverenje da će guverner brzo stabilizovati devizni kurs – što je poruka koja je toliko jasna da jasnija ne može biti. Mnogo oštriji je, nešto kasnije, bio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas (čiji grad ima povelike devizne obaveze po kreditima, a prihode uglavnom u dinarima), koji je rekao da svako treba da radi svoj posao (dakle guverner ne treba da se meša u premijerski) i da ga nerviraju oni koji su došli u vode visoke politike, a da prethodno ništa nisu ostvarili u realnom životu – te da guverner ne treba da vodi politiku koja će mu biti referenca kod fakultetskih kolega, nego da mora da ima na umu životne posledice (dakle političke posledice) koje svaki njegov potez izaziva.

Na Kopaonik Biznis forumu, protekle sedmice, premijer Mirko Cvetković je potvrdio da su on i predsednik Tadić nedavno imali sastanak sa (nezavisnim) guvernerom – i taj sastanak je okarakterisao kao "normalan i uobičajen" (ako me sećanje dobro služi). Naravno, svakome je jasno da na tom sastanku nije moglo biti reči samo o nekakvom uobičajenom februarskom ječanju velikih mačora nego i o posledicama deviznog poremećaja na predizbornu "atmosferu", a možda i o nečem pretećem drugom.

No, i posle tog sastanka, Šoškić je u svom istupu na spomenutom kopaoničkom savetovanju ekonomista i biznismena i drugih likvidnih namernika, nominalno zadržao svoja osnovna stajališta i pokazao "tvrdoglavu čvrstinu". U tom smislu on je na Kopaoniku istakao: "Zemlje s nedovoljno konkurentnom i uvozno orijentisanom privredom, a koje godinama troše više nego što proizvode, koje odlažu strukturne reforme, ne privlače dovoljno stranih direktnih investicija i ne ispoljavaju reformski napor, kao što je aktivan aranžman s MMF-om, na srednji i dugi rok ne mogu imati relativno stabilan kurs."

Šoškića je čvrstina napustila samo jednog trenutka, kada je "ničim izazvan" rekao da ne zazire od smene. Istina i tu zavodljivo dramatičnu rečenicu formulisao je nekako suvo, načelno birokratski: "Smenjivost državnih predstavnika i javnih funkcionera normalna je u demokratskom sistemu, ali za to treba da postoji procedura i argumentacija…"

Ma kakva procedura i argumentacija u Srbiji, kad je na talonu vlast, neko bi primetio. No, utisak je da će ovaj sukob biti samo sezonski i da će oni bolje upućeni u "balkanska pravila" već naći načina da utakmicu ponovo privedu "nerešenom rezultatu". To se već vidi po tome što "namazaniji" političari već izjavljuju da nemaju pojma o nekakvoj kampanji protiv nezavisnog guvernera. A, za svaki slučaj, u novinama se već pojavila i policijska informacija da je guverner Šoškić bio suvlasnik male firme koja je prodavala neke softvere poslovnim bankama, što je prilikom njegovog imenovanja na funkciju izostalo iz njegove zvanične biografije.

Najnezgodnije pohvale za iskazanu nominalnu čvrstinu Šoškić je na Kopaoniku dobio od Jorgovanke Tabaković, koja je jedna od retkih iz glavne opozicione stranke (SNS) koja se usuđuje da nešto prozbori o monetarnim i deviznim pitanjima, ne plašeći se da će lupiti baš neku krupnu glupost. Ona je, naime, izjavila: "Naredna vlada će imati težak zadatak kao što ga ima Šoškić. Zlatna kiša koja je dovela do razmaženosti komercijalnog bankarstva, koje ne kreditira privredu, nego lepo i sigurno trguje sa NBS-om i državom, kupujući njihove dužničke hartije, više ne postoji", te da je "lažna dilema ili rast PDV-a ili zaduživanje" i da se guverner "iskreno, činjenicama i bez udvaranja onima koji su ga izabrali zalagao za mere koje primenjuje" ("Danas" od 9. marta). Tabakovićka, naravno, nije objasnila zašto je ta "zlatna kiša" jedno vreme izvlačila Srbiju iz ponora, a sada presušuje i nije ulazila u pitanje da li bi država brzo doživela finansijski kolaps da nije tih "razmaženih" bankara i špekulanata koji su spremni da se igraju sa nevoljama jedne siromašne države, ne bi li dobro zaradili, uz rizik da ta država odjednom kolabira, a oni ostanu na suvom.

Tim povodom treba skrenuti pažnju da se i ova najnovija drama, u kojoj u jednoj tržišno dosta nepismenoj zemlji šef monetarne politike igra toliko krupnu ulogu na najširoj javnoj sceni i u kojoj se i preko dnevnih novina vode narodu uglavnom apsolutno nerazumljive rasprave, zapravo zapliće oko pitanja šta se novčanom politikom može učiniti u zemlji koja se nalazi u ekonomskoj stagnaciji? Pitanje je staro i, ma koliko bilo patetično, na njega nema jednostavnog odgovora. Na jednoj strani su oni koji smatraju da je prioritet pomoći privrednu konjunkturu i održati u životu zaposlene i građanstvo, po cenu svih rizika, pa i onih inflacionih, a na drugoj su oni koji smatraju da više nema vremena i prostora za manevrisanje i da čvrstom monetarnom politikom i realističnom devalvacijom treba narod suočiti sa ogoljenim siromaštvom u koje smo stigli nakon decenija nacionalnog zavaravanja i odlaganja.

Privrednici koji kukaju da im svaki pad dinara prema evru – donosi porast obaveza prema bankama za oko 14-15 milijardi dinara, jer su i njihovi krediti vezani za evro (što bi značilo da su od NBS-a "dobili" u prva dva meseca teret od blizu 100 milijardi dinara), naravno da ne vode računa o tome kako će država pokriti deficite budžeta i manjak u platnom bilansu države, te koliki će nas iznos kamatnih troškova sve to koštati. Oni, navodno, ne traže fiksni kurs, već "predvidiv kurs", osim onih koji zagovaraju punu "eurizaciju" domaćeg platnog prometa. No, nije kod nas u suštini baš ključni problem u modelu formiranja deviznog kursa, već je ključni problem što su disproporcije između potencija privrede i javnih troškova doista tolike da neko mora da plati razliku, danas ili sutra (ja sam za sutra, ako je to još moguće).

Ne ulazeći, dakle, u stručni problem spora o modelima monetarne i devizne politike, a u tom sporu se guverner Dejan Šoškić, po prirodi svog posla, nalazi na strani poverilaca Srbije, a pre svega Međunarodnog monetarnog fonda (jer njegova firma organizuje servisiranje spoljnih dugova i brine o kreditnom kapacitetu države, mada oko toga očigledno ne sarađuje glatko sa Ministarstvom finansija) – valja primetiti da naša monetarna vlast pokušava da održi kredibilitet koji je stekla pre desetak godina.

U tom pogledu nije loše što je guverner Dejan Šoškić uglavnom zadržao živce i povukao se u "jezik zakonskih ovlašćenja", mada se ponekad oseti da ga je zanela javna scena i da voli novinarske reflektore. On se, istina, dosta dobro opire predrasudama te javnosti, koja u centralnoj banci vidi neku fabriku novca koja bi njegovim čudotvornim potezima i anđeoskom milošću mogla da spase Srbiju – s tim da se ponekad može dobiti utisak da je sklon stereotipu da svaki guverner centralne banke treba da bude strog prema neposvećenima i neprosvećenima. Političare, dakako, treba držati dalje od odlučivanja o novcu (kako je govorio Galbrajt), ali ni monetarna politika nije neka naročito magija – jer se gotovo cela može očitati u kamatama. U tom smislu valja zapaziti da je Monetarni odbor NBS-a pre neki dan saopštio da je zadržao referentnu kamatnu stopu na nivou od 9,5 odsto – videćemo da li će se na bazi i te cene novca naći dovoljno kupaca za državne obligacije koje se prodaju za dinare?

Najsvežije saopštenje NBS-a, inače, iznosi da su devizne rezerve u februaru smanjene za oko 400 miliona evra i da iznose 11,2 milijarde evra (6,3 milijardi evra su neto državne rezerve). Najveći devizni priliv u prva dva meseca potekao je od države, 52 miliona evra, koja počinje za dinare da prodaje ono što je jesenas zadužila u svetu. I na strani deviznog odliva, glavna je država – koja je od NBS-a kupila 204,2 miliona evra da bi platila dospele državne hartije od vrednosti denominirane u evrima. Narodna banka je za "smirivanje" oscilacija deviznog kursa morala iz rezervi da izdvoji 188,5 miliona evra.

Na međubankarskom tržištu u prva dva meseca prometnuto je 3,5 milijardi evra. Neko iz Grčke rekao bi – srpska devizna oluja je bura u čaši vode. Doista, postavlja se pitanje da li je naše devizno tržište suviše plitko za jednog ovećeg guvernera i za tačno merenje spontanih odnosa ponude i tražnje za devizama.