Neke tamo davne 1986. napisao sam da je beogradski samostalni izdavač Branko Gavrić održao lekciju našim lenjim izdavačkim kućama objavljivanjem Crnog Inkala, prvog Mebijusovog albuma iz serije Doživljaji Džona Difula po scenariju Alehandra Žodorovskog. Gavrićeva tadašnja izdavačka hrabrost zadirala je u samu srž problema domaće izdavačke politike stripa. Strip scenom tog vremena već punu deceniju vladao je paradoks. Pojava autorskog talasa "Treće generacije" (kojoj je pripadao i sam Gavrić kao strip autor i ilustrator) bila je duboko u znaku Mebijusa, kultnog autora, ikone novog senzibiliteta u izražavanju stripom. Dovoljno je samo pomenuti niz autorskih imena čiji se rad već tada nije mogao zamisliti bez Mebijusovog uticaja: Zoran Janjetov, Mirko Ilić, pokojni Emir Mešić, Branko Gavrić, Dejan Nenadov i mnogi drugi koji će tek doći kod kojih je Mebijusov uticaj bio nekad posredniji, ali takođe ugrađen u same temelje pristupa stripu. Međutim, prisustvo Mebijusovih stripova u toj deceniji bilo je u našem izdavaštvu ravno nuli. Kao izraz izdavačkog parcijalnog slepila, mnogo klasičniji vestern serijal Bluberi, koji je crtao drugi deo Žiroove podvojene autorske ličnosti, bio je nemilice objavljivan, a zatim preštampavan do besvesti sve do današnjih dana. Pre Gavrićevog izdanja, kod nas je u periodici objavljeno svega nekoliko Mebijusovih tabli. Tadašnja snažna i buntovna omladinska štampa pokušala je delimično da ublaži očiglednu ćutnju glavnih medijskih tokova objavljujući Mebijusove ilustracije i prizore iz stripova. Da ovaj paradoks neće do kraja iščileti ni sledećih četvrt veka pokazuje činjenica da do danas nisu objavljeni najvažniji Mebijusovi radovi s početka njegovog epohalnog poduhvata transformacije medija stripa: Arzak, Hermetična garaža, Dugo sutra, Da li je čovek dobar i drugi, a upravo ovi radovi su od Mebijusa načinili mitsku figuru.

Vrhunsko majstorstvo u tretiranju prostornih odnosa; zrelost u odabiranju neverovatnih a fukcionalnih rakursa; dalja ekspozicija dekirikovskih urbanih praznina; posebnost u tretiranju figure; rađenje različitih priča u potpuno različitim stilovima; karakteristične, ciljane oscilacije u crtežu čak i unutar jedne narativne celine (koje su isprva posmatrači doživljavali kao stilski neobjašnjivo neusaglašene varijacije); nelogično a potpuno bezbolno urastanje indijanske ikonografije u naučnu fantastiku, mekoća oblika kombinovana s geometrijom; tragovi iskustava nadrealizma i psihodelije… I, kao konačan rezultat – impresivna poetološka "hladnoća" kakvu smo u književnosti mogli da srećemo kod Nabokova, a u filmskom mediju kod Stenlija Kjubrika.

KOLONIJE PODSVESTI: Za ovog šamana stripskog medija bio bi eufemizam reći da je bio jedan od najvećih crtača našeg doba, pošto njegova autorska ličnost predstavlja istinski šok dvadesetog i početka dvadeset prvog veka, započet čudesnom eksplozijom 1977. koja traje do danas i nimalo se ne stišava fizičkom smrću njenog autora. Šta se desilo te 1977. godine? Naizgled uzgredan, suludo otkačen kratki strip bez reči Arzak (pisan na različite načine u originalu, ali se uvek izgovara isto) uplovio je u naše svesti, da tu zauvek ostane. Hermetična garaža, koja je usledila (1976–1979), potvrdila je Mebijusovu moć "automatskog crtanja", poznatog još od nadrealista, stvorivši, kako je Aleksandar Manić jednom napisao, "apsurdnu, poetsku i genijalnu priču" o Fatalnom Majoru i njegovim paranoidnim "istraživanjima" po kolonijalnim i neokolonijalnim sferama naše podsvesti, istraživanjima koja se meditativno praćakaju između komedije, persiflaže i drame. Ovo delo genijalne improvizacije je ponudilo radikalan osećaj istinske slobode i neopisivog tragalačkog hedonizma u izražavanju medijem stripa. Postupak "rašivanja" i ponovnog "ušivanja" pripovesti bio je više nego emancipatorski, pokazao je da su granice stripskog medija otvorene za sve genijalne emigrante.

Iako nije bio usamljen u medijskom prevratu u načinu mišljenja u isprva francuskom, pa evropskom i odmah potom svetskom stripu, Mebijus se od svih njih izdvojio kao figura koja je crtačkom genijalnošću nadrasla ostale senzibilitetski srodne autore. Globalna istorija stripa jednostavno nije mogla da ostane ista, kao što, recimo, to nije moglo da se desi nakon pojave Malog Nema u Zemlji snova Vinzora Mek Keja na samom početku dvadesetog veka.

NARACIJA I MEDITACIJA: Nil Gejmen, pisac Sendmena, jedan od najvećih strip scenarista ikada, napisao je, klanjajući se Mebijusovom crtačkom geniju, da Mebijus nije veliki pripovedač. E, tu je žestoko pogrešio suzivši definiciju pripovedanja, pogotovo što se tiče Mebijusovih ranih revolucionarnih radova. To bi bilo kao reći za Pitera Griniveja da je loš pripovedač u svojim filmovima. Nenarativni pripovedači odavno stoje ravnopravno s najvećim pripovedačima pisane reči.

Među domaćim sjajnim nenarativnim stripskim pripovedačima ističe se Zoran Janjetov s njegovom genijalnim delom Bernard Panasonik i deo opusa Aleksandra Zografa iz perioda pre objavljivanja u "Vremenu". Za Zografa je još do pre deset godina bila jeres izreći da je veliki pripovedač kad sam to trubio ljudima u uši, a danas je reč o mejnstrim činjenici našeg kulturnog života. Vremena se (uvek) menjaju, makar u nekom pogledu u srećnijim pravcima.

Neki naivni i zalutali polaznik kroz bespuća razumevanja naratologije mogao bi da upita, a gde je tu uopšte pripovedanje? He, he, ono se skriva ispod bizarnih situacija i likova, a izbija iz majstorski vođene vizuelne naracije i sjajnog stila. Ako odsečemo ekscentrične "pikove" dobićemo sjajno pripovedačko umeće, slično kao kod naizgled samo bizarnih Linčovih filmova i TV serije Tvin Piks. Opčinjavajuća karakterizacija, večita napetost između ozbiljnosti i ironije i čvorna mesta gde šala prerasta u meditaciju su neverovatan dar koji smo s njima dobili.

MEBIJUSOVA EKSPLOZIJA: Devetomesečni boravak u Meksiku 1955. godine i inicijacija pustinjom stvorili su naprslinu na kori Mabijusove duše, naprslinu iz koje je izgleda rođen njegov vizuelni svet prepun snoviđenja. Od tada za njega ne postoji razlika između, s jedne strane, indijanske sirotinje, sveta zaronjenog u prašinu, ispečenog suncem i naučne fantastike, s druge. Bilo je samo pitanje vremena kada i kako će se ova dva sveta ispreplesti. Čitava njegova potonja karijera je omaž ovom fascinantnom hibridu čime je Mebijus trajno obeležio stripski i filmski medij. Ridli Skot za Mebijusov uticaj na filmsku imaginaciju kaže: naći ćete ga svuda i ne možete se osloboditi njegove uticajnosti. Filmovi Osmi putnik, Blade Runner, Tron, Ambis, Peti element, pa i Lukasovi Zvezdani ratovi, nastali su duboko pod uticajem (ili direktnim učešćem) Mebijusa, njegovog neobičnog osećaja za dizajn, neponovljivo prepoznatljivog načina na koji on dočarava nerealno. Nerealno je kod njega širi pojam od fantastičnog. Raspitajte se uostalom o tome kod Filipa K. Dika.

U pustoši i jednoobraznosti stripa sedamdesetih godina pojava drugačijeg stripa izgledala je zaista kao "Sibirska eksplozija". U međuvremenu, "Sibirska eksplozija" prerasla je u jaču metaforu nastanka – Big Bang. Efekti Mebijusove eksplozije koja još traje utkani su u sve pore današnjeg strip stvaralaštva. Novi način stripovnog izražavanja ne samo da je izborio svoje legitimno pravo nego je osavremenio čitav pejsaž kulture stripa: ukus čitalaca, izdavačke koncepcije i, što je užasno važno, mesto ovog medija u prevrednovanoj hijerarhiji kulturnih vrednosti.

Preostaje mi samo ono što od osamdesetih godina naovamo trubim – zastrašujuće mnoštvo svetski relevantnih autora, uključujući domaće, izašlo je iz Mebijusovog šinjela. Sve je kod Mebijusa otklonjeno u odnosu na svoje konvencionalno, uobičajeno značenje. U tom smislu, on je bogoliki parodist žanrovskih konvencija (ne samo naučne fantastike), parodist ustrojstva psihologije likova, parodist anatomije figura i, ako je to moguće – a kod genija jeste – parodist perspektive i shvatanja prostora. Mebijusov rani revolucionarni opus otelotvorenje je ironije u stripu, poigravanje boga s medijem, poklanjanje reinkarniranog života mediju stripa, a čitaocima opčinjavajućih darova.