Nisam jedini pred kojim je Ivan Goran Bregović – najveći rok-pjesnik naših naroda & narodnosti – ranih ‘80-ih nezvanično priznavao da od domaćih novotalasnih sastava najviše ceni Lačni Franz (dalje: LF), e da bi malo zatim u intervjuima tvrdio (ne citiram) kako nije blesav da pravi muziku samo za neke tamo studente kao LF. Tada beše nepredvidivo da će Zoran Predin – pevač, glavni autor i vođa LF – ikad obraditi neku numeru Bijelog dugmeta, a primere kao gađane njegovom Cigani v prahu uvesti u hram-srpske-kulture. I da to uopšte neće zvučati loše; naprotiv.

Posle 15 godina obustavivši svoje valentinovske koncerte u Ljubljani, Predin osvajanje novih termina, teritorija i slušalaca nastavlja u skladu s aktuelnim albumom Tragovi u sjeti (2011, Aquarius, Hrvatska/Menart, Srbija), plodom ravnopravne saradnje sa džez-pijanistom Matijom Dedićem iz Zagreba. Vrsta ovog izdanja (obrade uglavnom veoma poznatih pesama jugoslovenske popularne muzike) uopšte nije iznenađujuća budući je Zoran svoju raznovrsnu solo-karijeru rado šarao verzijama tuđih (ali ne ex-YU) numera mnogih stilova i nekomercijalnih statusa. Sadržaj tj. izbor Tragova… možda jeste mnogima neočekivan (TV-songovi, rok/pop-balade… Jugoslavije ‘70-ih i ‘80-ih prošlog veka), ali autoru Predinovog kalibra teško da se posle stotina objavljenih pesama može prigovoriti npr. pokušaj komercijalizacije kad tumači numere zajedničke mladosti i ličnih preloma.

Najlepše iznenađenje ovog diskografskog i koncertnog programa međutim počiva u hrabrom, čistom i kreativnom postupku obrađivanja – samo glasom i koncertnim klavirom. Posle Arsena Dedića, naravno, to se na-ovim-prostorima nisu usudili ni razglašeni vokalisti kao Z. Čolić, a evo sad dosledno rade vodeći kantautori (i navodno slabi pevači) Predin te (isključivo na sopstvenom materijalu) Balašević, ujedno i ovdašnje preteče sve popularnije stand–up komedije.

Cena takvog pristupa je ograničavanje na manje, akustične sale pozorišnog i ‘klasičarskog’ tipa, pod uslovom da raspolažu odgovarajućim klavirom. Tako je prosedi šarmer Predin za 8. mart zaposeo koncertnu dvoranu KNU/Kolarčevog narodnog univerziteta (oko 800 posetilaca, ulaznice 1.200-1.700d.). Kao i CD Tragovi… ovaj nastup setno su uokvirili Još jedan prođe dan i A sad adio, špic-songovi masovno omiljenih YU-serija iz takođe zlatnog doba JRT i beogradske TV-produkcije (Pozorište u kući; Vruć vetar), a protkali Zoranovi ni previše česti niti dugi monolozi, već redovno s poentom kakva mu je manjkala u Novom talasu. Neosporna duhovitost uspešno je nosila i konferanse na tragu lascivnosti još uvek živućeg und nastupajućeg Stjepana Đimija Stanića, kao što se upliv šansone osetio mnogo jače nego samo u Galeb i ja (Z. Runjić–T. Zuppa via Oliver Dragojević), ili Tvoje nježne godine Matijinog oca Arsena Dedića, s kojim Predin ima višestruke stare saradnje.

Još jedno, veoma prijatno iznenađenje je jasno primetan napredak Predinove vokalne tehnike, u interpretaciji obogaćen i njegovim iskustvima s glumom i namenskom muzikom. Iako u par trenutaka na ivici da zazvuči kao ‘Čangalović peva narodne’, briljirao je baš u tačkama najbližim folku: s potmulom klavirskom pratnjom u sevdahu Što te nema (sad kad smo Jadranki Stojaković potrebniji nego ona nama), i u malovaroškoj Azra (R- Boban/G. Gunjak via Sead Memić Vajta). Bajagin Plavi safir nije u Tragovima… jer izgleda još nije ‘došao na pravu meru’, dok Te noći kad umrem pokazuje da je Bregović zalud ‘od Tife pravio pjevača, a od Alije – Alena’, jer su njihovo vrečanje i poseljačeni aranžmani zadugo zatrpali ovu pesmu. S druge strane/dikcije, ovo veče bilo je i prikrivena svetkovina pokojnog srpsko-hrvatskog jezika (Predin koristio i hrvatske prepeve svojih radova), šarmantno ispomeranih naglasaka s prelivom slovenačkog, te miraždžikom i šadrvanom na vr’.

Naoko lako ‘spuštanje’ hitova na 1 osnovni, pa još akustični instrument, poslovično kaže ‘2-3 akorda na gitari’, ali je bitno drugačije za klavir = orkestar. Matija Dedić uz zavidnu džez-karijeru i diskografiju, dokazan i albumima obrada (Arsenove, Džibonijeve, božićne… pesme) i saradnjama s nizom pevača, iz ugla znalačkog, nenametljivog pratioca uzletao je dovodeći Maglu (K. Metikoš/I. Krajač via Josipa Lisac) na prag gospela, Balaševićevu tipično tamburašku Priču o Vasi Ladačkom pod slapove romantičarskog pijanizma, a Zoranovu Za šaku ljubavi usred tanga. No Predin je ovaj program uravnotežio jednakim brojem sopstvenih pesama, ne samo LF-predvidivih (epski Praslovan, evergrin Čakaj/Čekaj me) i opskurnih (Osoba A), nego i pravim izazovima kakav je Matijin favorit Šta bi mi bez nas/Kaj bi mi brez nas, jedina Zoranova na Tragovima… Bilo da je aranžman rešen bas-kičmom uz sasvim malo ukrasa van tih uznemirujućih figura, ili raskošnim džeziranim pasažima, Matija Dedić pružio je školske primere za klavirsko obrađivanje dinamičnih rokerskih numera. Među vrhuncima večeri tako su bili i LF-stariteti Naj ti poljub nariše ustnice, Pridi k meni/O mladom studentu i udanoj ženi, nežna Lepa, ko ti pride/Ljepa, dok me ljubiš, Inventura pune zrelosti, i nekada možda hermetične Vse/Sve je tvoje i Ne mine niti dan/Vilenjak koje se rascvetavaju u porodičnom ključu (kćeri, ocu). Potonju Zoran uživo obično posvećuje prijateljima koje je poslednjih godina izgubio, a u Beogradu su u toj najavi uz Glavana & Vrdoljaka, Boška Petrovića, rukometaša Iztoka Puca i članovi EKV.

Elegantni tamni dvojac kome kormilar nije potreban osećajno je za Dan žena ispunio Zadužbinu i posle 2 sata na bis je došla i Jesen u meni (H. H. Hus), uzvratna poseta Akiju Rahimovskom i Parnom valjku koji su istovremeno držali prvi od svojih 5 rasprodatih nastupa malo dalje, u Sava centru.