Nekad je 8. mart, Međunarodni dan žena, barem kod nas, bio dan klasične potrošačke groznice i polupaganskog obožavanja majki, učiteljica, koleginica. Stvari su se ipak promenile, pa se taj datum postepeno vraća svojim korenima. U novom svetlu, i kod nas je to postao "praznik" za obelodanjivanje izveštaja u kojima se ocenjuje, pre svega, kako je proces kojim žene uzimaju učešće na primer u parlamentarnom životu, vođenju preduzeća, medija i u akademskom svetu – spor. I uvek se iznova pokazuje kako postoje ozbiljne prepreke koje sprečavaju efektivno učešće žena u tim oblastima pa tako one i ne mogu da utiču na donošenje odluka. Da je ravnopravnost među polovima zvanično odavno postignuta, to svi znaju, kao što znaju da žena uglavnom nema tamo gde se zaista odlučuje – u politici i finansijama.

U prilog tome, opore statistike od pre nekoliko godina ni danas nisu mnogo drugačije: jedna žena je na čelu vlade i šest na čelu države, tri su izabrane za predsednike. Ukupno, u celom svetu. Tamo gde žene naprave masovniji prodor u određenoj profesiji, bilo da je reč o medicini, novinarstvu ili čemu drugom, odvajkada, za ambiciozni muški svet to je već poziv na uzbunu. Jer je tu po pravilu sve manje novca, pa se valja povlačiti bilo na rukovodeće pozicije bilo u bogatije radne sisteme. I tako to funkcioniše, opet, svuda u svetu. No, to je samo krovna pojava, a ono sa čim se neposredno može hvatati u koštac jeste neravnopravnost "na delu". Cilj velike konferencije u Beogradu "Principi osnaživanja žena: ravnopravnost znači uspešno poslovanje – srpske kompanije kao lideri" koju organizuju Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) i Globalnog dogovora UN-a, zakazane uoči Dana žena, na kojoj će govoriti najviši domaći zvaničnici i visoki predstavnici UN-a, praktično je promovisanje sedam smernica o tome kako bi kompanije trebalo da se odnose prema ženama na radnom mestu i da na taj način poštuju principe rodne ravnopravnosti (vidi okvir). Deklaraciju o poštovanju Principa osnaživanja žena javno će potpisati neke od najvećih kompanija kod nas. Inače, reč je o projektu koji je organizacija UN Women pokrenula u čitavom svetu, uz poziv svim domaćim kompanijama da se pridruže ovoj inicijativi. Povodom toga, Nevenu Petrušić, poverenicu za zaštitu ravnopravnosti, koja je i pre ove funkcije imala u nevladinom sektoru istaknuto mesto u borbi za ženska prava i ravnopravnost polova, na početku razgovora pitamo u čemu je suštinski značaj ove deklaracije.

"VREME": Smatrate li da je potpisivanje deklaracije više simbolički, voljan čin kompanija potpisnica ili ti principi istinski mogu imati neko novo, snažnije društveno dejstvo?

NEVENA PETRUŠIĆ: Principi osnaživanja žena predstavljaju skup univerzalnih smernica koje su upućene poslovnom sektoru o tome šta treba i mogu da čine kako bi u svoju poslovnu politiku ugradili principe rodne ravnopravnosti. Iz ovog dokumenta, rukovodstva poslovnih kompanija mogu saznati kako se promoviše i vodi politika jednakih mogućnosti za žene i muškarce, zašto je važno da se žene nađu na visokim upravljačkim pozicijama i šta da učine da se to dogodi, kako mogu sprečiti diskriminaciju, šta da preduzmu na planu zaštite žena od nasilja na radnom mestu, kako da promovišu rodnu ravnopravnost i doprinose izgradnji pravednog odnosa među polovima… Ukoliko menadžment kompanija u Srbiji shvati ono što su shvatili oni koji rukovode kompanijama u razvijenim zemljama, a to je da rodno senzibilisana poslovna strategija doprinosi boljim poslovnim rezultatima i unapređenju odnosa među zaposlenima, verujem da će ove principe shvatiti kao nešto što im se ne nameće, već kao principe koje sami prihvataju zato što je u praksi potvrđeno da oni daju pozitivne rezultate. Ukoliko se to dogodi, to će biti snažan podsticaj promociji rodne ravnopravnosti u Srbiji i sigurno će doprineti poboljšanju položaja i žena i muškaraca u Srbiji.

Da li je Srbija u grupi "razvijenih" ili "nerazvijenih" zemalja ako govorimo o ravnopravnosti žena i muškaraca u sferi rada?

Situacija je različita od zemlje do zemlje. Ima zemalja u kojima je stanje gore nego u Srbiji, kao što je to slučaj sa Maltom, Grčkom, Italijom, ali kad je reč o državama EU, stanje je u većini njih znatno bolje i kad je reč o položaju žena na tržištu rada i o ostvarivanju prava po osnovu rada. Međutim, i u najrazvijenijim državama žena još uvek ima veoma malo u upravljačkim strukturama. Tako, na primer, u najboljim nemačkim firmama u upravama se nalazi tek oko 3,7 odsto žena.

Treba imati u vidu da je u Srbiji tokom društvene i ekonomske tranzicije došlo do povećanja nejednakosti žena i muškaraca u sferi rada i zapošljavanja i žene su više nego muškarci pogođene negativnim efektima naglih promena na tržištu rada. Povećao se broj nezaposlenih žena, kojih je mnogo više među onima koji su proglašeni tehnološkim viškom, povećao se broj žena u sivoj ekonomiji, žene su mnogo manje nego muškarci učestvovale u privatizaciji, manje ih je među preduzetnicima, nema ih na visokim i dobro plaćenim pozicijama, manje zarađuju od muškaraca… Tome je, pored ostalog, doprinelo smanjenje nivoa socijalnih usluga, kao i proces repatrijarhalizacije i retradicionalizacije društva.

Koje su neuralgične tačke polne diskriminacije na radnom mestu kod nas?

Rasprostranjeno je seksualno uznemiravanje i ucenjivanje žena na radnom mestu, kao i omalovažavanje i potcenjivanje od šefova i kolega. Zbog nepovoljnog stanja na tržištu rada, žene su prinuđene da rade "na crno", česti su slučajevi da im poslodavac ne uplaćuje zdravstveno, penzijsko-invalidsko osiguranje. Mnogi poslodavci ženama unapred otvoreno kažu da nemaju prava da koriste bolovanje, kako zbog dece tako i u slučaju kad su same bolesne. Neki poslodavci prete otkazom ukoliko žena izostaje zbog bolesti, dok oni tolerantniji dopuštaju kratko odsustvovanje zbog bolesti, ali te dane ne plaćaju. Evidentirana je i pojava da žene posle povratka sa porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta bivaju raspoređene na niža i manje plaćena radna mesta.

Izjavili ste da žene kod nas zarađuju u proseku čak 16 odsto manje od muškaraca na istim radnim mestima. Koji su to poslovi?

Prema podacima iz Nacionalne strategije za ostvarivanje rodne ravnopravnosti usvojene 2009. godine, razlika u visini plate žena i muškaraca iznosila je 17 odsto. Kad je reč o poštovanju zakonskih propisa koji garantuju jednaku zaradu za isti rad ili rad jednake vrednosti, da li je došlo do kršenja ovih imperativnih propisa utvrđuje se u pojedinačnim slučajevima. Pritužbe zbog ovog vida diskriminacije do sada nismo dobili. Želim, međutim, da istaknem indikativne podatke Republičkog zavoda za statistiku za 2010, koji pokazuju da su u toj godini visokoobrazovane zaposlene žene primile za 16.368 dinara manje od visokoobrazovanih muškaraca.

Na šta se žene povereništvu najviše žale kada je njihovo radno mesto u pitanju?

Jedan od razloga malog broja pritužbi svakako je strah od otkaza, iako Zakon o ravnopravnosti polova izričito propisuje da pokretanje postupka za zaštitu od diskriminacije nije razlog za otkaz ugovora o radu, odnosno prestanak radnog angažovanja, niti razlog da se osoba proglasi viškom.

Jedna pritužba se odnosila na seksualno uznemiravanje žene od nadređenog, a jednu pritužbu žena je podnela par dana posle povratka sa porodiljskog odsustva jer je bila raspoređena na niže i manje plaćeno radno mesto. U toku postupka došli smo do saznanja da tu praksu poslodavac široko primenjuje i da su i druge žene izložene ovom obliku diskriminacije. U svim slučajevima diskriminacije postupali smo kako zakon nalaže, utvrdili da li je do diskriminacije došlo i izdali odgovarajuće preporuke. U jednom slučaju smo, uz saglasnost žene, pokrenuli sudski postupak za zaštitu od diskriminacije. Uputili smo i jednu opštu preporuku Nacionalnoj službi za zapošljavanje – da spreči objavljivanje oglasa kojima se vrši diskriminacija žena time što se za posao traže muškarci iako se radi o poslu koji mogu da obavljaju i žene.

Kako ocenjujete proces "samooslobađanja" žena od usađenih patrijarhalnih navika?

Iako su stereotipi o ulogama polova ukorenjeni i još uvek veoma jaki, polna podela društvenog rada nije održiva i svi polako počinjemo da uviđamo da ovakvo stanje nije nešto što je "prirodno", već nešto što je duboko nepravedno i koči društveni razvoj. Čini se da kod mlađih generacija ti obrasci počinju da se menjaju, mada je ovaj proces veoma spor, čemu pogoduje i obrazovanje na svim nivoima koje još uvek podržava rodne stereotipe.