"Dans l’obscurité" na francuskom znači "u mraku". Tako izgleda i atmosfera u jednom pariskom restoranu. U želji da prikažu život slepih i slabovidih osoba, ovaj restoran je bez tračka svetlosti. Na ulazu se oduzimaju upaljači, šibice i sve što bi moglo da osvetli prostor. Mračni restorani postoje još i u Njujorku, Moskvi i Barseloni. Još jedan od primera da neko misli na slepe i slabovide osobe je i kanadska umetnica Lizi Marfi, koja je posvetila karijeru približavanju umetnosti osobama oštećenog vida. Njena izložba "Taktilni umovi" posvećena je slepim osobama kako bi ih uključila u svet erotske kulture. Magazin za slepe ljude sastavljen je od erotskih tekstova napisanih na Brajevoj azbuci i reljefnih fotografija nagih žena i muškaraca. Ona kaže da je u jednom trenutku shvatila da su slepi dodatno hendikepirani pošto su izostavljeni iz širokog područja savremene kulture koja se bazira na vizuelnim prizorima. U Johanesburgu je pak lanac restorana brze hrane napravio hamburgere koji na zemički imaju ispisane poruke brajevim pismom pomoću zrna susama kao što je "100 odsto govedina samo za tebe". Ljudima bez vida, umesto lažne solidarnosti, treba mesto u društvu.

Kada je reč o ophođenju prema slepima, primer iz priručnika "Ne tako, nego ovako" Hermana Van Dajka to nabolje objašnjava. "Pri ulasku ili izlasku iz autobusa, tramvaja ili voza, slepa osoba ili osoba oštećenog vida možda najviše koristi pomoć drugih. Ali pomoć nekada pružaju ljudi spremni da pomognu, i to tako istrajno, da je slepa osoba više dizana u vozilo no što joj je pružena prilika da normalno uđe. Pri izlasku se dešava suprotno: hendikepiranog tako čvrsto drže, da on jedva može da siđe. Koliko god to bilo dobronamerno, suvišno je! Dovoljno je da ga otpratite do vrata vozila i pokažete mu metalni držač, spuštajući njegovu ruku na njega."

Ceo priručnik može se pronaći na veb-sajtu Nikole Đorđevića. On je slep od rođenja, zaposlen u kompaniji Telekom, gde radi kao marketing menadžer za internet usluge protekle četiri godine. Svojim portalom informiše slepe ljude o svemu što mogu da koriste od programa i literature, a pored toga i one koji vide da saznaju više o potrebama slepih, a roditelje slepe dece da mogu na jednom mestu da nađu sve informacije koje su im potrebne.

MNOGO I NIŠTA: "U gradu postoje standardne prepreke koje su uvek tu. Arhitektonske barijere, loše parkirana vozila… Ne bih izdvojio nijedan poseban problem. O tome se često piše, ali ništa se ne radi. Ja se krećem samostalno po gradu i mogu da se snađem. U Srbiji nedostaje svest ljudi o našim potrebama. Uglavnom kada neko napiše nešto na Brajevom pismu, to uradi radi promocije. Ne shvataju da je nekome to zaista potrebno. Odskora su farmaceutske kompanije obavezne da kutije od lekova prilagode slepima. Ono što bi moglo da se uvede je da se štampaju računi sa brajevim pismom, određene mape i slično", kaže Nikola.

U Srbiji živi više od 11.000 slepih i slabovidih osoba. Mnoge institucije, prodavnice, liftovi i javni prevoz njima su nedostupni.

"Nema zvučnih semafora, reljefnih orijentira i staza koje pomažu slepima da se samostalnije kreću. U mali broj pozitivnih primera spada Ulica kralja Milana u Beogradu, jedan deo Ruzveltove i deo Bulevara kralja Aleksandra, gde postoje oznake koje se osećaju pod nogama. Slično je i sa zvučnim semaforima, a ideal je da svaki semafor ima i takvu signalizaciju. U manjim mestima je još gora situacija, toga gotovo tamo uopšte nema", kaže sekretar Saveza slepih Dragiša Drobnjak.

U javnim ustanovama kao što su škole često nema ljudi koji bi slepom čoveku mogli da pomognu da dobije odgovarajuće usluge. Kako Dragiša Drobnjak objašnjava, u pošti ili nekoj kulturnoj ustanovi obaveštenje odštampano na papiru za njih ne znači ništa. Takođe, slep čovek u maloj prodavnici može da se snađe i da pita prodavca, ali u hipermarketima nema takvog kontakta i tu bi trebalo da imaju nekoga ko će pomoći i informisati ih o onome što ih zanima. Olivera Abadić, direktorka Osnovne škole "Dragan Kovačević", koju pohađaju deca sa invaliditetom, potvrdila je postojanje ovakvih i sličnih problema. "U regionu postoje škole koje imaju i po 20 zaposlenih asistenata. U našoj školi postoje dva i plaćaju ih roditelji."

Drobnjak ističe da za liftove postoji relativno jednostavno rešenje. Predlaže da se pored standardnog natpisa u liftu stavi i natpis na Brajevom pismu, a moguća je i kombinacija sa zvučnim obaveštenjima kada liftovi "govore" koji je sprat. Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija, koju je Srbija ratifikovala 2009. predviđena je pristupačnost fizičkog okruženja za osobe sa invaliditetom. To podrazumeva prilagođavanje i institucija i načina komunikacije. Međutim, ništa nije urađeno do kraja, iako je država obavezna da reaguje po tom pitanju.

RELJEF ZA SAPLITANJE: "Kada je reč o reljefnoj stazi u Kralja Milana, morate uzeti u obzir da su one veoma nezgodne za hodanje. Takođe, zvučni semafori postoje samo na nekoliko važnih raskrsnica, a neki od njih su u kvaru. A ni oni ne funkcionišu na isti način. Tako imate jedan koji otkucava, jedan gde automat govori kada da pređete, potrebno je to uskladiti. Takođe, tu je i nerazumevanje građana. Oko naše škole su postavljene specijalne reljefne staze. Ali građani parkiraju svoja vozila na njima. Tako se one izlome, a u međuvremenu nemaju svoju svrhu", kaže direktorka Olivera Abadić.

Pozitivan primer u gradu od početka godine je gradski prevoz, u kome automat najavljuje sledeće stajalište. Takođe je važno da sajtovi, naročito javnih ustanova, budu dostupni slepima kako bi mogli da pristupe i čitaju obaveštenja. Sajtovi banaka, na primer, nisu prilagođeni. Ponekad ima problema kada su upleteni grafički elementi i tekst, pa slepi to ne mogu pomoću govornih programa da pročitaju. Mali je procenat institucija koje su prilagodile svoje veb-stranice slepima, mada su pojedina ministarstva to učinila, među kojima su ministarstva kulture, za državnu upravu, rad i socijalnu politiku. Svakodnevno informisanje je velika prepreka. Sajtovi poput RTS-a i B92 su omogućili opciju zvučnog čitanja vesti. Ali postoji nebrojeno mnogo sadržaja koji slepima ni na koji način nisu dostupni. Tek dva do pet odsto literature prilagođeno je slepim osobama, ne samo u našoj, već i u nekim razvijenijim zemljama.

U okviru Narodne biblioteke Srbije, nalazi se Centar za slepe i slabovide. On raspolaže najsavremenijom opremom i objedinjuje sve do sada zastupljene usluge za slepe i slabovide u Srbiji. Pored Beograda, biblioteka za slepe postoji još u Smederevu i Pirotu, koji ima i audio-biblioteku. Sa više od 100 sati snimljenog materijala. Radio-televizija Srbije emituje i filmove za slepe. Od prošle godine se jednom mesečno, u saradnji sa organizacijom "Homer", emituju filmovi čije dijaloge, opis okruženja i zbivanja čitaju profesionalni glumci. Pored dijaloga, ovde su detaljno opisani i pejzaži, izrazi lica, atmosfera…

U udruženju "Homer" prošle godine otvoren je i bioskop za slepe. Adaptirano je više od četrdeset filmova. Ulaz je besplatan. Jednom mesečno, održavaju se projekcije i u Subotici, Užicu i Podgorici.

Sa mračnije strane, postoji problem nezaposlenosti. Na ekonomsku krizu nadovezane su i predrasude poslodavaca o mogućnostima slepih osoba. "Važan razlog je i što slepi ponekada nemaju savremeno obrazovanje i nisu osposobljeni za zanimanja koja se danas traže. Primećeno je da je njihova obrazovna struktura dosta niska. Slepima koji su završili fakultet, znaju strane jezike i rad na računaru povećava se šansa za zaposlenje. Ukoliko mogu da biraju, poslodavci će, međutim, pre zaposliti osobu sa lakšim invaliditetom. U Austriji, na primer, ako neko zaposli osobu sa težim invaliditetom, računa se kao da je zaposlio dve osobe sa lakšim invaliditetom", ističe Dragiša Drobnjak.

BEZ PITANJA: Ljudi koji oslepe u poznom dobu, često su u kritičnim situacijama, bez posla, novca i podrške. Neophodno je obezbediti i stručnu pomoć. Kada se izgubi vid nakon nekoliko decenija života, nije lako rehabilitovati se od tako velikog gubitka. Osobe koje su rođene bez vida, imaju pedagoge i psihologe na raspolaganju od detinjstva, poput onih u sklopu škole "Dragan Kovačević". Ali postoji čak i nedostatak škola ove prirode. U Srbiji ih je samo tri.

Drobnjak podseća da je poslednjih godina donet čitav niz zakona koji se odnose na osobe sa invaliditetom i to zamera što se ima utisak da nisu rađeni u saradnji sa ljudima na koje se odnose šta misle o njima i da li su im zaista od pomoći. Tako je donet i set zakona kojima je predviđeno pravo na inkluzivno obrazovanje, te sve više slepih i slabovidih pohađa redovne škole. "Ne treba raditi samo na inkluziji obrazovanja. Lako je da upišete dete u razred i objasnite njegov problem. Ali mora društvo da se uključi. To dete u redovnoj školi mora da ima sve uslove da se kreće samo, kao i da profesori budu upućeni u to kako mogu da pomognu. Ako njemu svakodnevno drugari moraju da pomažu da se kreće, to je degradirajuće", kaže Olivera Abadić. Potreban je i veći broj pomagala u obrazovanju, profesionalnom radu i svakodnevnom životu. Mogli bi da se dodaju i govorni programi, koji su povoljniji, a postoji i pogodnost da RFZZO slepim osiguranicima daje govorni softver na srpskom jeziku koji je kreirao Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. Kompjuteri su napravili revoluciju u obrazovanju i radu slepih, to nije samo oruđe za rad, već i svojevrsno pomagalo. Tu su i digitalni uređaji, čitači koji omogućavaju da slepi snimaju ono što im je potrebno i da slušaju zvučne knjige, časopise i druge publikacije koje su snimljene u digitalnom obliku. Fond PIO slepim osiguranicima daje besplatno digitalne plejere i rikordere za čitanje. Jedno od pomagala je uređaj za prepoznavanje boja. Tu su i beli štapovi, govorne vage, aparati za merenje krvnog pritiska, reljefni i govorni satovi, GPS uređaji koji omogućavaju lakšu orijentaciju. Obaveza proizvođača je da kreiraju predmete koji su dostupni, ako je to moguće, svima, ali ih prave u malim količinama. Problem male potražnje povećava cenu; tako toplomer koji može da se kupi za evro, ako je prilagođen slepima, košta oko 25 evra.

Ali, to je već pitanje društvenog slepila.