Dvanaest godina posle EU samita u mestu Santa Maria de Fijeira iz decembra 1999, na kome je, uz, portugalsko predsedavanje, otvorena perspektiva članstva zemalja Zapadnog Balkana u EU, u Beogradu su u utorak 28. februara 2012. mnogi kao Godoa čekali odluku ministara spoljnih poslova 27 zemalja članica Unije. Oni su u Briselu na sastanku Ministarskog saveta za opšte poslove EU, pod predsedavanjem Danske, posle šest sati rasprave, odlučili da preporuče da Samit EU 1. i 2. marta Srbiji dodeli status kandidata za člana EU, a Kosovu* (sa zvezdicom i fusnotom) – Studija izvodljivosti Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

Tog jutra iz Brisela su stizale vesti o novoj mogućoj blokadi dugo čekane kandidature: da se na sastanku tih ministara u okviru Saveta za spoljne poslove Litvanija protivila zbog kandidovanja Vuka Jeremića za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a pošto ima svog kandidata; da Poljska traži da Srbija usaglasi politiku sa EU, a zapravo se protivi bliskim odnosima Beograda i Moskve; da Holandija, koja je do sada više puta zaustavljala Srbiju, čeka presudu Nemačke.

Treba upoznati EU kojoj se teži: kad se sastanu kao Ministarski savet za spoljne poslove, što je bilo u ponedeljak, onda ministri nisu nadležni da donesu odluku o proširenju, a kada se sastanu kao Ministarski saveta za opšte poslove, kao u utorak, onda su nadležni. Nemački šef diplomatije Gvido Vestervele, u ponedeljak nije bio na prvom, a u utorak je došao na drugi savet i izjavio: "Srbija je ispunila ono što se od nje tražilo, a sada je na Evropi da ispuni svoje…"

Dok su u Srbiji čekali da se povodom pozitivne vesti javnosti obrati predsednik Srbije Boris Tadić, koji je dva dana boravio u Briselu, da lobira, kao Jovan Ristić na Berlinskom kongresu, stigli su izveštaji o tome da Rumunija, u kojoj postoji izreka da ima samo dva sigurna suseda, Srbiju i Crno More, izražava ozbiljne rezerve jer u "godini Rumuna" smatra da priznanje Vlaha kao nacionalne zajednice u Srbiji ide na račun rumunske manjine… Tadić u tim trenucima izjavljuje da Rumunija, s kojom Srbija ima dobre odnose, nije u pravu.

Konačno, u utorak, u pet popodne, stigla je vest (najpre "putem Tvitera Karla Bilta") da je posle telefonskih konsultacija predsedavajuće Danske s Bukureštom usaglašena ministarska preporuka Samitu EU da donese odluku o kandidaturi Srbije.

PROMENLJIVO OBLAČNO: Mnogi su odahnuli. Proevropski entuzijazam vladajuće političke elite u Beogradu naročito je bio porastao u decembru 2009. kada je Srbija primljena u bezvizni režim sa EU (dobila takozvani "beli šengen", videti pregled "Pristupna istorija" u okviru). Onda je uz pojačano pokazivanje odlučnosti optimizam polako pomeran u budućnost – o čemu svedoči i nedavna izjava evroentuzijaste Mlađana Dinkića (URS) da će Srbija imati koristi od EU za dvadeset godina, a da treba gledati šta se za bolji život može uraditi odmah.

Tokom dosadašnjih pregovora o pridruživanju sa evropske strane je hvaljen srpski administrativni i reformski kapacitet, ali su proces usporavala četiri faktora: loše ocene srpske saradnje s Haškim tribunalom sve do hapšenja Ratka Mladića, raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore, u poslednjoj fazi naročito – kosovsko pitanje, ali i takozvani zamor proširenja u EU, koji se krio iza rečenice jednog nemačkog političara da Srbiju za sada treba samo tapšati po ramenu, a i strepnja u EU da se ne proširi "bugarska bolest" zbog čega su posle brzog prijema za EU nespremnih Bugarske i Rumunije pooštreni kriterijumi.

Potpredsednik srpske vlade zadužen za evropske integracije Božidar Đelić, koji je prognozirao da će Srbija ući u EU 2014, na 100. godišnjicu sarajevskog atentata 1914, u januaru je iz principijelnih razloga podneo ostavku kada je Samit EU decembra 2011, na pritisak Nemačke odlučio da kandidaturu Srbije uslovi napretkom u pregovorima Beograda i Prištine.

Na političkoj sceni u proevropske snage svrstala se Srpska napredna stranka bivšeg radikala Tomislava Nikolića, a na stranu evroskeptika, izašavši zbog toga i iz Evropske narodne partije, Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, koji je kao predsednik SRJ bio pozvan na Samit EU u Bijaricu 8. oktobra 2000, kada je bilo objavljeno SRJ ulazi u Proces stabilizacije i pridruživanja.

BEOGRAD–PRIŠTINA: Završni dijalog Beograda i Prištine o predstavljanju Kosova u regionalnim organizacijama trajao je tri dana (22. do 25. februara), s prekidima oko osamnaest časova, da bi se na kraju došlo do solomonskog rešenja – da na konferencijskim stolovima i u potpisima ispod dokumenata iznad reči Kosovo bude zvezdica (*), a ispod – tekst fusnote koji glasi: "Ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti."

Nemački nedeljnik "Špigel" u svom onlajn izdanju, u petak, 24. februara, u članku "Srbija treba da postane kandidat" piše da je Beograd tokom teških pregovora dao značajne koncesije, prihvativši da se na graničnim prelazima istaknu kosovski simboli i natpis "Kosovo", ali bez reči "Republika" i dozvolivši kosovsko predstavljanje u regionalnim organizacijama.

U finišu pregovora o kandidaturi Srbije za članstvo u EU na Beograd je vršen pritisak da ne sprečava regionalno predstavljanje Kosova, mada je ono pod imenom Unmik/Kosovo bilo predstavljeno u regionalnoj organizaciji CEFTA i, po računici srpskih pregovarača, u 94 odsto drugih regionalnih organizacija. Po novom sporazumu, predstavnik Unmika biće pozivan na sastanke koji se organizuju u okviru dogovora koje je Unmik ranije potpisao, a na njemu je da odluči da li će da prisustvuje.

Na organizatore regionalnih sastanaka se apeluje da ne insistiraju na isticanju nacionalnih oznaka, očito s namerom da se smanje "simboličke tenzije". Srpski zvaničnici odbijali su da prisustvuju na nekoliko skupova u regionu na koje su organizatori pozivali delegacije Kosova dajući im državni značaj.

U Prištini su očito računali na to da u datim okolnostima mogu izvući simboličko priznanje vlastite državnosti od strane Srbije, pa su čak i uputili cirkularno pismo na evropske adrese prijavljujući da Srbija ne sprovodi sporazume ranije dogovorene u okviru dijaloga Beograda i Prištine. Kosovski premijer Hašim Tači izjavio je u četvrtak 23. februara uveče da ako Beograd ne prihvati pominjanje mišljenja Međunarodnog suda pravde i Deklaracije kosovske skupštine o nezavisnosti, onda neće biti sporazuma.

Dok su Evropljani gledali da zabašure statusni spor oko Kosova, Amerikanci su ga isticali, kako neki smatraju, ovog puta ipak nagovarajući Prištinu na ustupak. Američka državna sekretarka Hilari Klinton, na primer, u razgovoru za "Glas Amerike" na albanskom jeziku, po objavljivanju vesti o kompromisu oko imena izjavljuje da nema razloga za zabrinutost da je Kosovo učinilo ustupke Srbiji dogovorom da se u fusnoti pomene Rezolucija 1244 – pošto će to navesti članice UN-a koje još nisu priznale nezavisnost da to učine: "Rezolucija 1244 SB UN-a je utrla put kosovskoj nezavisnosti i zahtevala je povlačenje srpskih snaga bezbednosti…"

Paralelno sa vestima o briselskoj rundi dolazile su vesti o implementaciji ranijih dogovora. TV most iz Severne Mitrovice javlja u petak da je iz EU saopšteno da počinje primena sporazuma o univerzitetskim diplomama, postignutog 21. i 22. novembra u dijalogu Beograda i Prištine.

NEZADOVOLJNI: U Prištini su se kompromisu naročito protivili pripadnici pokreta Samoopredeljenje, koji su u ponedeljak, 27. februara, organizovali demonstracije u Ulici Majke Tereze u Prištini. U Beogradu, evroskeptični deo opozicije sumnjičio je vladu da je zarad EU spremna da plati svaku cenu i da korak po korak priznaje nezavisnost Kosova.

Predsednik opštine Kosovska Mitrovica Krstimir Pantić izjavio je da su Srbi na severu Kosova uznemireni i razočarani. Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova i Metohije Milan Ivanović, pozvao je opozicione poslanike da zatraže hitno sazivanje sednice Skupštine Srbije i da odbace sve sporazume koje je u Briselu postigao šef pregovaračkog tima Beograda Borislav Stefanović.

Potpredsednik Srpske radikalne stranke Dragan Todorović ocenio je da dogovor predstavlja zaokružen proces potpunog otimanja Kosova koji sprovode SAD i EU i "potpuni krah politike predsednika Srbije Borisa Tadića koji se može nazvati veleizdajom".

Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da je dogovor u Briselu težak udarac za srpsku državu, pošto će po tom sporazumu albanski carinici i policajci uspostaviti granicu između Srbije i Kosova, a na regionalnim skupovima separatisti će biti predstavljeni fusnotom u kojoj se, pored Rezolucije 1244, navodi i mišljenje Međunarodnog suda pravde, po kome nezavisnost Kosova nije kršenje međunarodnog prava.

PROBUĐENA NADA: Kad je u petak popodne, 24. februara, vest o završetku važne runde pregovora Beograda i Prištine objavljena, u reakcijama vlade u Beogradu i proevropskih partija dogovor je odobravan uz probuđenu nadu da će se ostvariti važan evropski cilj. Srpski premijer Mirko Cvetković ocenio je da Srbija sa optimizmom može da očekuje naredne dane. Direktorka Kancelarije Vlade za evropske integracije Milica Delević istakla je da je u pogledu mogućnosti za dobijanje statusa kandidata dogovor značajan korak napred.

Ujedinjeni regioni Srbije su pozdravili postizanje dogovora, jer je uklonjena prepreka za dobijanje statusa kandidata. Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković ističe isto uz opasku da nisu važne nikakve fusnote. Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić da ga raduje što Srbija dobija status kandidata, ali da ga brine što je vlada pristala na uspostavljanje granice prema Kosovu. Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović smatra da Srbija sada dobija novu priliku, a da dogovor i kandidatura za članstvo u EU predstavljaju, kako je rekao, svojevrsnu tačku na neodgovornu i lošu politiku.

ŠTA REČE SUD: Jovanović je u subotu 26. februara zatražio od Skupštine Srbije da stavi van snage Deklaraciju o Kosovu kojom se, kako je naveo, odbacuje odluka Međunarodnog suda pravde o legalnosti deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti iz jula 2010, koja je "završila u fusnoti kojom Beograd dokazuje svoju superiornost u odnosu na Prištinu".

Verovatno se misli na "Odluku o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije", koju je Skupština usvojila 26. jula 2010. nakon objavljenog mišljenja MSP-a. U njoj se, međutim, to mišljenje MSP-a ne odbacuje, već se u preambuli ono prima k znanju ("Imajući u vidu sadržinu mišljenja Međunarodnog suda pravde…"), da bi se zatim konstatovalo da Skupština potvrđuje dotadašnju politiku očuvanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije…

Objašnjavajući razloge koji su naveli beogradske pregovarače da prihvate pominjanje u fusnoti Savetodavnog mišljenja MSP-a, za koje je u javnosti preovladalo mišljenje da je nepovoljno po Srbiju, Borivoje Stevanović je rekao da se MSP izjasnio o legalnosti čina proglašenja nezavisnosti, ali ne i o suštini.

Kako je "Vreme" pisalo u broju 1021 od 29. jula 2010. na 40 stranica Savetodavnog mišljenja MSP-a, podeljenog u 123 tačke, konstatovao je da je tokom osamnaestog, devetnaestog i početkom dvadesetog veka doneto mnogo deklaracija o nezavisnosti, kojima su se često suprotstavljale države od kojih je deklarisana secesija, da ni u jednom slučaju proglašenje deklaracije nije tretirano kao suprotno međunarodnom pravu, a da su deklaracije u nekim slučajevima rezultirale nastankom država, a u nekim slučajevima ne. Sud je konstatovao da su brojni učesnici u sudskom procesu tvrdili da populacija na Kosovu ima pravo na tzv. remedijalnu secesiju (onu koja ispravlja neku grešku) zbog situacije na Kosovu, ali da sud smatra (tačka 83) da nije neophodno da odgovori na takva pitanja u ovom slučaju…

TEST: Iglene uši kroz koje politika "i EU i Kosovo" pokušava da se provuče predstavlja to što problem secesije nije doktrinarno rešen. Kosovo nisu priznale sve članice EU niti većina članica UN-a uprkos američkom pritisku; Abhaziju i Južnu Osetiju posle Kosova priznala je samo Rusija. Kipar je primljen u EU podeljen na dva suprotstavljena entiteta. Pred referendum o samostalnosti Škotske jedno od pitanja koje se ispituje je da li ona u slučaju da izglasa samostalnost automatski postaje članica EU, ili mora da aplicira.

U jednom trenutku prošle nedelje, kad je poslednja runda tih pregovora bila pred prekidom, predsednik Srbije Boris Tadić je upozorio da se smanjuju šanse da Srbija dobije kandidaturu za članstvo u EU i da je njegova lična politika "i Kosovo i Evropska unija" na testu. Rekao je i da će se možda uskoro obratiti javnosti s predlogom šta da se čini.

Predsednik Tadić je potom u petak, 24. februara po podne, sa olakšanjem rekao: "Postignutim dogovorom politika ‘i Evropa i Kosovo’ koju sam vodio i za koju sam dobio podršku građana Srbije prošla je ovaj istorijski test."

SRBIJI KANDIDATURA, KOSOVU SSP: Visoki zvaničnici EU Ketrin Ešton i Štefan File su opisivali dogovor Beograda i Prištine kao veliki korak napred i za Srbiju i za Kosovo, naročito dobrodošao pred predstojeću raspravu o dodeljivanju statusa kandidata za Srbiju. Ketrin Ešton je, međutim, uz to istakla da u tom svetlu Evropska komisija predlaže da se pokrene i studija izvodljivosti za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između Kosova i EU. Tadić je na to izjavio: "To ne bi bio problem samo za nas već i za one članice EU koje nisu priznale Kosovo." Prištinski mediji javljaju iz Brisela da je Savet za opšta pitanja EU 28. februara usvojio odluku o početku izrade Studije izvodljivosti za Kosovo.

SSP je inače prvi korak u dugom procesu priključenja EU, a u tom procesu Kosovo je već devet godina izdvojen slučaj. Sa Srbijom su pregovori o Stabilizaciji i asocijaciji počeli u novembru 2005. dok je još bila u uniji sa Crnom Gorom, a ugovor je potpisan 29. aprila 2008. Sa članicama državne zajednice Srbije i Crne Gore vođeni posebni pregovori o pitanjima iz nadležnosti republika članica, a sa Kosovom su 2003. počeli o takozvanom mehanizmu praćenja stabilizacije (Stabilisation Tracking Mechanism), koji i dalje traju.

U svetlu dileme EU ili Kosovo u Srbiji su se iskristalisala dva suprotstavljena mišljenja – jedno, koje raduje Vašington, da se zarad Evrope pomirljivo treba odreći i "uglja i svetinja" (Po B. Joviću, izraz Dobrice Ćosića), i drugo, da Evropi treba ponuditi spoljnu saradnju i braniti Kosovo. Sistem rešavanja konflikta koji čini srž EU je bitno različit od tog razmišljanja u ekstremima – pregovara se o svakom ulovljenom bakalaru i o svakom krastavcu i kamionu.

Kosovsko pitanje pominjano je u detaljima i u Akcionom planu srpske vlade iz 2011, u kome se među 96 EU preporuka, odnosno uočenih nedostataka, pominje i problem s pečatima kosovske carine koje izdaje Unmik, problem sa "inkluzivnom i funkcionalnom regionalnom saradnjom" to jest, sa regionalnim predstavljanjem Kosova. U rubrici "realizacija" piše "pregovori u toku".

ACQUIS I SKRINING, BRALE: Nakon dobijanja kandidature, Srbiji predstoje dugi i detaljni pregovori o saglasnosti srpskih zakona sa paketom pravnih tekovina EU, koji čine bazični politički ciljevi, ugovori, zakoni inter-institucionalni ugovori, rezolucije, izjave, preporuke, uputstva; zaključci, zajedničke pozicije, sudske odluke, tehnički standardi i mnogo toga drugog obuhvaćenog zajedničkim nazivom acquis comunitar (ono o čemu su se svi u zajednici složili).

Nakon priznavanja Srbiji statusa kandidata Evropska komisija treba da odluči da li je ona spremna za pregovore, da odredi datum početka pregovora i da pripremi "Pregovarački okvir". Formira se zatim međuvladina konferencija (Srbija i EU), a potom sledi skeniranje, skrining (screening) dubinska uporedna analiza srpskih zakona, njihove saglasnosti sa pravnim tekovinama EU (acquis) i mogućnosti da se oni sprovedu. Tim godinu dana dugim procesom se utvrđuje u kojim oblastima je Srbija usklađena s EU, a u kojima nije. Pregovara se o onome što nije usklađeno.

Hrvatska je pregovarala o preko 120.000 stranica onoga što se zove acquis communautaire, a kažu da hrpa tih propisa raste za dve-tri hiljade stranica godišnje.

Ne pregovara se o tome da li će zemlja prihvatiti acquis pravila, jer je to obavezno, nego o tome kada će ih primeniti i da li ima kapacitet za to.

Ocene glase: "Potrebno uložiti ozbiljan napor…" U boljoj varijanti: "Potrebno uložiti izvesni napor…"

Ako država traži prelazni period za sprovođenje nekog zakona zato što ne može da ga sprovede, o tome se takođe pregovara. Do odlaganja primene nekog pravila ne dolazi samo na zahtev kandidata. U slučaju Rumunije i Bugarske, na primer, primena pravila o slobodi kretanja radne snage u okviru EU je odložena za sedam godina. Zavisno od složenosti materije pregovori o svakom od poglavlja traju od šest meseci do nekoliko godina.

Pregovara se detaljno, a na tok pregovora mogu da utiču i druge zainteresovane zemlje. Kada je, na primer, Hrvatska pregovarala, Slovenci su upalili sve alarme kada su u poglavlju "poljopriveda" videli da su, kao Hrvatska, navedena sporna naselja na levoj obali Dragonje (Škrile, Bužin, Škudelini i Veli Mlin); da se u poglavlju "bezbednost ishrane" Hrvatska poziva na pomorski zakonik, koji pominje epikontinentalni pojas u Jadranskom moru; a da se u poglavlju o oporezivanju pominje privremena granični prelaz Plovanija kraj Sečovlja. Spor je rešen dogovorom o arbitraži, koja još nije završena.

Nakon postizanja dogovora između EU i države kandidatkinje o pojedinom poglavlju, ono se smatra privremeno zatvorenim.

Formalnu odluku o "zatvaranju poglavlja" donosi međuvladina konferencija na ministarskom nivou. Sve do sklapanja Ugovora o pristupanju, ako se u nekom poglavlju pravnih tekovina donesu novi propisi, ili ako država kandidatkinja ne ispuni preduslove i obaveze koje je preuzela za to poglavlje, postoji mogućnost da se ono ponovo otvori.

Može se u toku tog dugog procesa pojaviti i nova tema. Recimo, kad je Hrvatska pregovarala pojavilo se poglavlje – Transevropske mreže, koje se odnosi na saradnju unutar EU na razvijanju energetskih i prometnih mreža. O njemu je Hrvatska pregovarala dve godine – od 2007. do 2009.

DUG PUT: Hrvatska, koja je postala članica EU u decembru 2011. pregovore o učlanjenju započela je 3. oktobra 2005. godine. Mađarska je pregovarala od 1994 do 2004. Slovenija je zahtev predala 1995. pregovarala od 1998. do 2004. Makedonija je aplicirala 2004, status dobila 2005. i još čeka. Turska je konkurisala za članstvo 1987. Srbija je u trenutku nastanka ovog tekst bila na onoj tački na kojoj se prelazi prva polovina puta ka EU, posle 12 godina, kako je već rečeno. Ako bi se na osnovu pomenutih repera sudilo, onaj "voz za Brisel", za koji je Havijer Solana još 2008. tvrdio da je pomeren s mrtvog koloseka, putovaće otprilike još šest-sedam godina, a s obzirom na komplikovanost našeg položaja i aktuelnih evropskih prilika, verovatno duže. Sve u svemu, naše dugo putovanje u Evropu trajaće ukupno onoliko koliko je trajala – prva Jugoslavija (1918–1941).