Pre nego što malo odspavam na lovorikama – pošto me je omiljeni kolumnista počastio titulom slobodne građanke, a moj tekst u "Danasu" vrlo laskavim epitetom – evo još koje o BusPlusijadi(ma). Pre svega, najobičnija zdrava pamet govori da vlasnici personalizovanih karata moraju biti OGROMNA VEĆINA korisnika gradskog prevoza: zaposleni, nezaposleni (prijavljeni na Birou), penzioneri, đaci i studenti. Ovo je potvrdila i kompanija Bus Plus: do 3. februara nepersonalizovane karte je kupilo 82.400 građana, a personalizovane – 523.000. Ako me kalkulator ne vara, to znači da ovi drugi čine preko 86 odsto vlasnika svih karata. Validiranje, tako, ne samo da toj velikoj većini oduzima ono zrnce komfora koji su imali u gradskom prevozu, već će gužve koje će zbog njega nastajati pri ulasku u vozila ugroziti i ostatak putnika, a time i funkcionisanje sistema u celini. Reč je, dakle, o problemu kojim je direktno pogođeno PREKO POLA MILIONA vlasnika personalizovanih karata, a indirektno svi ostali – ukupno, u ovom trenutku, više od 600.000!

Ne znam da li je ovo sumasišavše rešenje proizvod toga što su njegovi tvorci nešto opako smislili (da "špijuniraju" građane iz kojih god razloga) ili toga što uopšte nisu mislili. Šta god da (ni)su radili, bilo je to za naše pare. I, šta ćemo sad?

Kad krenu prve gužve i pripadajuća kašnjenja vozila prouzrokovana nepotrebnim validiranjem, krenuće i raznorazne vragolije u cilju invalidiranja validatora (eno ih na internetu, a ovde ću ih namerno izostaviti jer su štetne taman koliko i omraženo validiranje – iako mi zvuče simpatičnije, priznajem). I propašće ceo sistem, uključujući i ono što izgleda da je u njemu dobro. (Mada, u bar dva evropska grada u kojima sam u poslednje vreme boravila, postoje jednostavnija i jeftinija rešenja plaćanja gradskog prevoza – zašto li me ne čudi to što se ovde uvodi baš ono najskuplje i najgluplje?)

Najvažnije od svega: može li se nešto uraditi da se preduprede ne samo svakojaki antivalidatorski nestašluci, već možda i neki žešći vidovi revolta nezadovoljnih putnika, pa i eventualno divljanje onih koji bi jedva dočekali povod da larpurlaristički lome sve što im dođe pod ruku (hvala lepo, ne u moje ime!), a pre svega nepotrebno maltretiranje nedužnih korisnika gradskog prevoza? Može, i to vrlo lako. Dovoljno je da gradske vlasti ukinu ovu svoju (da parafraziram gospodina Pančića) do pola uvredljivo glupu, a od pola glupo uvredljivu odluku. Kako se može pokrenuti neka zvanična inicijativa u tom pravcu nemam pojma, ali ovim putem obaveštavam zainteresovane da sam se pre nekoliko dana u vezi s tim obratila Zaštitniku građana Beograda. Na sajtu lepo piše da mu je posao, između ostalog, "Podnošenje inicijativa za izmene, dopune ili donošenje novih zakona i drugih propisa i opštih akata ako smatra da do povrede prava građana dolazi zbog nedostatka u propisima", pa sam računala da je to prava adresa. Dok čekamo pomoć s te strane (a nešto mi govori da ćemo se načekati…), bilo bi dobro da i šira javnost sazna PRAVNI OSNOV za obaranje ove odluke. On se može naći, kaže moj prijatelj pravnik (uz ogradu da to nije njegova oblast), u obligacionom pravu, napominjući da je ovde reč o tzv. ugovoru po pristupu, i to sa nekim ko ima MONOPOL. Predlažem, zato, da "Vreme" zamoli nekog pravnika da o tome napiše tekst i objasni šta, praktično i konkretno, građani mogu da urade u vezi s ovim – sa ombudsmanom ili bez njega.

Završavam citiranjem jednog od komentara na moj tekst u "Danasu" (u potpisu Siniša Sinkro):

"Ovo nemoralno, nezakonito i nesuvislo rešenje (čak mi najviše smeta što je nesuvislo) je kao kad bi platili pivo, pa išli konobaru da mu damo račun na uvid pre svakog gutljaja."