"Pravi gospodin treba da ima košulju i gaće u kojima uvek može da se pojavi pred svetom, sve i da na sebi nema ništa drugo", govorio je jedan moj drug iz gimnazije. Odnosilo se to na oba odevna predmeta pojedinačno. O gaćama drugi put, sada o košulji.

Košulja je – zanimljivo – jedan od retkih odevnih predmeta koji se (osim kragni i manžetni) nije menjao negde od 400. godine naše ere. Tada se to zvalo tunika i služilo je kao platneni međusloj između tela i grube vunene ili kožne spoljne odeće. Kojekakve varijacije na prsima, kragni i manžetnama javljaju se tek relativno kasno i suvišne su ionako. Prve tunike imale su rupu za glavu; dugmeta se javljaju mnogo kasnije, što opet ne menja značaj i funkciju košulje. Eto vam ruske tolstovke koja je donedavno bila deo vojne uniforme. Tolstovka ima tu prednost što nema dugmeta (osim okovratnika), pa hladnoća manje prodire; to je zato.

Današnje košulje dele se na loše i dobre. Dobra košulja ima da bude od čistog pamuka, što gušćeg tkanja. Razne jevtine varijacije u različitim procentima pamuka i plastike treba izbegavati: em su nezdrave, em su neukusne. Zatim, košulja ima da bude dugačka, do pola butina ako može, svakako da pokrije guzove. Kratka košulja možda je jevtinija, ali nije dostojna pravog muškarca. Što se kroja tiče, dobre košulje dele se na paradne, sportske (nije jasno zašto se tako zovu), letnje, vojničke i zimske. Paradna košulja – po pravilu bela, ali sve više i u odmerenim bojama, najbolje svetloplavoj – služi za ispod sakoa i za kravatu (o kojoj takođe drugi put). Većina muškaraca staje u gotove košulje, jer su proizvođači već shvatili da ima dužih i kraćih ruku, užih i širih ramena itd. Bogatiji muškarci naručuju košulju po meri (minimum četiri komada!); majstor meri deset parametara u koje sada nećemo ulaziti i koštaju barem sto dolara jedna. Paradna košulja sve ređe je bez jednog džepa (to se i dalje smatra za nepristojno, taj džep); sve češće ima kragnu sa onim američkim dugmićima za zakopčavanje, što je možda praktično (u smislu manje peglanja), ali je dosadno za zakopčavanje. Sve je manje i onih plastičnih umetaka za kragnu (prevaziđeno napretkom tehnike). Kragne sve manje variraju u dužini i širini, što je razumno. Boja – ako nije bela – ne bi smela da odlazi u razne ekstravagantne nijanse (roze, rezeda zeleno itd.), jer je to ružno.

Tzv. sportske košulje (nikada mi nije bilo jasno kakve to veze sa sportom ima, ali neka) imaju jedan – bolje dva! – džepa na prsima i to bi bila jedina razlika, osim više dopuštenih varijacija boja. One se dele na obične, letnje i zimske. Letnje košulje imaju kratke rukave i na njih se ne nosi kravata, Vojislave Šešelju i drugovi radikali! Može laki sako; kravata nikada, ali kome ja to pričam? Zimske košulje su od deblje vune i kombinacija drugih tkanina, po pravilu karirane, kod Amerikanaca i Kanađana čak i postavljene i veoma su korisne. Idu ispod raznih jakni i džempera.

Vojničke košulje kupuju se na buvljaku ili kod Vojske spasa kao vojni viškovi. Takva je košulja, kao i vojnička jakna, stav (statement). Može biti zelena, zimska ili kaki, letnja, sa rukavima dugačkim ili kratkim, ali sa dva obavezna džepa, sa ili bez naramenica, svejedno. Glavna prednost vojničke košulje (osim stava) je kvalitet: pravljene su tako da traju doveka, od odličnog pamuka (imam jednu iz 1957. i nikako je poderati), lako se peru i suše, a kad su kvalitetnije ne treba ih ni peglati – samo se obese na vešalicu i zakopčaju se dugmeta, a ona se sama ispravi. Dovoljno su dugačke i pristaju uz većinu muških gabarita.

Neko vreme pravile su se i košulje koje se, kao, ne peglaju. Bila je to podvala. Imam i takvih, pa znam. Za razliku od bogate države kakva je Amerika, koja je sebi mogla da priušti kvalitetne košulje za vojsku u vreme Hladnog rata, konfekcionari su štedeli. Tu dolazimo na nejdelikatniji deo ove priče – peglanje košulja.

Peglanje košulje posao je odgovoran i ne treba ga prepuštati ženama. Moja mama umela je da se mršti na mene i da gunđa dok peglam košulje: šta to ispegljuješ posvuda, kao da ćeš kod engleske kraljice na prijem. Majko, odgovarao sam, pravi muškarac u košulji ima da bude spreman i za prijem kod Njenog Dražesnog Veličanstva. Moja drugarica Džasmin poverila mi se da je svome čoveku peglala samo kragnu i manžetne ako nosi džemper, a i grudi od košulje ako nosi sako; inače bi, kaže, čovek pomislio da ga vara, čim ga tako temeljito pegla. Vidite li o čemu govorim? Ne: košulja se pegla svojeručno, bez dobacivanja od strane ženske čeljadi. Najbolje je kad je još vlažna posle pranja, jer je – razume se! – od čistog pamuka, pa je pegla nameštena na najjače. Prvo kragna sa obe strane; onda rukavi, jako pažljivo, s naglaskom na ramenima; pa prsa, uz dužnu pažnju džepovima i dugmetima, pa na kraju leđa, skroz. Onda se pažljivo razgleda da li je sve gospodski ispeglano i ide se u popravke – ako treba.

Neispeglana košulja – ako je, naravno, čista – ima svoj šmek: deluje onako neobavezno (srpski: casual), boemski i adrapovački; žene to ponekad vole. Odmah pomisle: e, da mi je jedan ovakav, pa da ga ja ispeglam kako treba! Ako im to uspe, uskoro će mu peglati samo tu kragnu i manžetne, kao moja pomenuta drugarica. Prema tome, gospodo muškarci, peglu u ruke.