Dragan Marković Palma,

gradonačelnik Jagodine, najavljuje dolazak najdražeg gosta u svoj grad na ceremoniju "svečanog postavljanja voštane figure sa njegovim likom" u jagodinskom muzeju voštanih figura:

"Spremni smo ko zapeta puška. Očekujemo da će našeg zlatnog tenisera iz Melburna dočekati više hiljada ljudi i da ćemo imati priliku da pozdravimo najboljeg sportistu koga je ova zemlja ikada imala. Uzbuđeni smo svi mi ovde u Jagodini i jedva čekamo da nam Novak dođe u goste."

Da li je poznat program dočeka:

"Nole će prvo pozirati ispred svoje voštane figure u našem muzeju, a potom će prisustvovati i kik-boks meču za titulu šampiona sveta između Bobana Marinkovića iz ‘Palminih tigrova’ i brazilskog takmičara. Biće to spektakl, ubeđen sam."

Ko je najznačajnija ličnost u muzeju:

"Patrijarh Pavle, Nikola Tesla i Novak Đoković. Baš tim redosledom. Nole je svakako najveći sportista u istoriji Srbije svih vremena, ali je po važnosti, ipak, iza pokojnog patrijarha i slavnog naučnika."

Da li spremaju i neko posluženje:

"Naravno. Iako mislim da zbog obaveza Nole neće imati vremena da ostane na večeri, spremićemo mu sve naše specijalitete po kojima je ovaj kraj nadaleko poznat. Moći će da proba i našu domaću rakiju, samo ako hoće. Ne brinite, prilagodićemo mu kuhinju. Ipak, ne očekujem da će tražiti nešto posebno jer je Novak skroman dečko, nije zahtevan i baš zato je miljenik nacije."

Zašto je Đoković važan za Jagodinu:

"Bio sam bokser i znam da je i dva sata treninga previše, a kamoli šest sati jednog meča. Zadivljen sam načinom na koji je Novak nastupao u Melburnu, a verujem da je i ceo srpski narod, koji je ponosan na svog novog heroja. I drago mi je da se naša deca ugledaju na Đokovića, a ne na novopečene neradnike koji sa 24 godine i bez dana radnog staža voze skupocene automobile."

("Alo")

Era Ojdanić,

pevač, često se hvali da je počasni član stranke Vojislava Šešelja, međutim, kaže da mu ne pada na pamet da se uključi u kampanju:

"Nećete me videti na tribinama, iako s ponosom kažem da sam veliki patriota i radikal. Znao sam da zapalim masu da svi viču da je Toma Nikolić najlepši i najpametniji, a on izdao i postao najveći srpski nazadnjak. Jednom su me j…li, više neće."

Hasan Dudić,

pevač, opredelio se da uveliča redove PUPS-a i najavljuje aktivno učešće u kampanji, pevanjem:

"Svoje stihove Doviđenja, mladosti voljena; dobro veče, starosti suđena moraću malo da prepevam, Došlo vreme, izdaje me snaga u Penzioneri, došlo vreme, ne izdaje nas snaga. U kampanji mora da se peva nešto veselo, nikako tužno. Napraviću PUPS-u čudo. Imam nameru da animiram sve ljude od Ljubovije do Niša. Kao novopečeni penzioner, smatram da pripadam PUPS-u."

Jellena,

pevačica, iako nije još stasala za penziju, vrlo je aktivna "u jatu Krkobabića" i u Glavnom odboru i u PR službi:

"Ako bude trebalo, naravno da ću i pevati u kampanji."

Dragica Radosavljević Cakana,

pevačica, upotpunjuje SNS-ov "estradni kadar" i entuzijazmom predvodi kolege Danijela Đurića, Miloša Bojanića, Miroljuba Aranđelovića Kemiša i Zoricu Brunclik, a ne krije da pikira čak i odborničko mesto na Čukarici:

"Spremna sam kao zapeta puška da počne kampanja SNS-a. Naravno da sam uključena, evo u Sremčici upravo radim na prikupljanju sigurnih glasova za SNS, a želela bih da se kandidujem i za odbornika. U kampanji ću pevati svoj uobičajeni repertoar lepih izvornih pesama sa Kosova i iz Šumadije, a biće malo i crnogorskih."

("Alo")

Veselin Dželetović,

pisac romana Srpsko srce Johanovo, otkriva kako je došao do ove "istinite i emotivne priče koja je bila inspiracija za njegov roman":

"Nosio sam neke knjige našem narodu tamo, kada sam čuo da je žena mog prijatelja, koji je kidnapovan još 1999, ne mogavši da nosi na duši sramotu što su je silovala petorica Šiptara, izvršila samoubistvo. Obesila se jer nije mogla da živi s tim. Na njenoj sahrani na razrušenom groblju pojavio se Nemac, koji je želeo da materijalno pomogne porodici, jer je doznao čije srce mu je presađeno i hteo je da nekako umiri savest. Hteo je da pokloni veliku sumu novca, ali kada je video da je mališan ostao sam i da nema ni majke ni braće i sestara, nikog svog, odlučio je da ga usvoji. Njemu je srce naredilo da usvoji to dete, ali kako stric nije želeo da ponemči dete, usvojitelj je postao pravoslavac. Nemac je tek tada našao svoj duševni mir."

Kako je izgledao susret na groblju:

"Čovek je bio obučen u skupo odelo, koje ne odgovara tom vremenu i prostoru. On je sa nekom aristokratskom distancom posmatrao sahranu, a sve vreme ga je pratio agent BND, nemačke obaveštajne službe. Dete se odjednom hvata njemu oko nogu, grli ga rukama i zove ga: ‘Tata!’ To je ta istinita priča na osnovu koje sam napisao roman. Dete je prepoznalo očevo srce u drugom čoveku. Sve je tačno osim imena ljudi i naziva mesta, i dogodilo se".

("Pravda")