Dva su razloga za razgovor s generalom Ljubišom Dikovićem: prvi – imenovanje na mjesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije i drugi – optužbe Fonda za humanitarno pravo (FHP) da nema čistu prošlost kada je u pitanju njegovo učešće u ratu na Kosovu. Ako je stupanje na najvišu vojnu dužnost obavljeno po proceduri i bez afere, što nije uvijek bila karakteristika oružanih snaga, "Dosije Ljubiša Diković" FHP-a i te kako je podigao temperaturu u javnosti. Prvi intervju generala Dikovića kao načelnika Generalštaba zato je posvećen stanju, razvoju, planovima i aktivnostima Vojske Srbije i odgovorima na dio optužbi Fonda za humanitarno pravo.

"VREME": Vi ste prvi načelnik Generalštaba Vojske Srbije koja je u potpunosti profesionalizirana. Kakva su dosadašnja iskustva?

GENERAL DIKOVIĆ: U protekle dve godine aktivno smo radili na projektu profesionalizacije Vojske Srbije, što je jedan od najznačajnijih reformskih iskoraka u sistemu odbrane. Bio bih srećan da mogu da kažem – Vojska je sada profesionalna i naša je reforma završena. Međutim, mi ćemo na ovom projektu raditi još nekoliko godina, jer on ne podrazumeva samo prijem profesionalnih vojnika umesto onih koji su služili redovni vojni rok, već i modernizaciju, opremanje novim sredstvima, novi sistem i način obuke… Uspeli smo u toku prošle godine da završimo prijem profesionalnih vojnika. Interesovanje je bilo izuzetno veliko – stiglo je oko 23.000 molbi za prijem u jedinice Vojske Srbije. Primili smo oko šest i po hiljada profesionalnih vojnika od kojih su – to posebno ističem – četrnaest odsto žene.

Reformski procesi se nastavljaju: primili smo profesionalne vojnike, obučili ih i sada idemo na razvoj sredstava i opremanje jedinica. Šta smo time dobili? Prvo – jedinice smo popunili ljudima koji sebe zaista vide u vojnom pozivu i koji su ispunili uslove konkursa; drugo – dobili smo motivisane ljude za službu u Vojsci, koji koštaju otprilike isto ili nešto malo više nego vojnici na odsluženju vojnog roka, ali su i uštede veće jer kada obučimo jednog profesionalca, tu osnovnu obuku više ne ponavljamo, a dalje ga obučavamo u skladu sa zadacima koje izvršava; treće – velike su uštede i po pitanju naoružanja i vojne opreme jer je smanjeno habanje, manji je utrošak goriva, municije i drugih sredstava u obuci. Konačno, najveća korist od profesionalne Vojske je to što dobijate majstore svog zanata, vrhunski obučene da rukuju borbenim sredstvima i sistemima.

To su prednosti. A mane profesionalizacije?

Postoji mogućnost da se u jednom periodu ekonomskog napretka zemlje smanji broj ljudi zainteresovanih za rad u Vojsci. Zatim – a to je više stvar tradicije nego stvarna opasnost – postoji i shvatanje da bi se profesionalna vojska kao institucija mogla odvojiti od građana. Naravno, znamo kako da te probleme prevaziđemo; kada je reč o ovom poslednjem, ostavili smo mogućnost da svi oni koji to žele mogu dobrovoljno da služe vojni rok. Uostalom, i svi profesionalci su ljudi koji dolaze iz naroda, tako da profesionalizacija Vojske ima daleko više prednosti nego slabosti.

Kakvo je stanje tehnike u Vojsci Srbije?

Nije tajna da je najveći deo naše tehnike iz osamdesetih godina. Prvenstveno se to odnosi na sisteme u vazduhoplovstvu, protivvazduhoplovnoj odbrani i artiljerijske sisteme. Prioritet je unapređenje operativnih sposobnosti Vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Mi smo remontovali nekoliko aviona MiG-29 i produžili im resurs. Tražimo rešenja za tri bitna sadržaja: povećanje kapaciteta transportne avijacije i helikoptera, unapređenje protivvazduhoplovnih sistema i opremanje višenamenskim borbenim avionom. Što se tiče Kopnene vojske, prioritet je opremanje jedinica angažovanih u Kopnenoj zoni bezbednosti i jedinica deklarisanih za učešće u multinacionalnim operacijama. Do sada smo Vojsku uspeli da snabdemo naoružanjem i opremom, po "Modelu opremanja vojnika pešadije M21", sa nekoliko hiljada pušaka kalibra 5,56 mm M21 i velikim delom zaštitne opreme za vojnike. Specijalnu brigadu – kao elitnu jedinicu – opremili smo najsavremenijim sredstvima, tako da je ona sada opremljena i uvežbana na nivou najsavremenijih brigada te vrste u svetu. U toku ove godine očekujemo i "hamere", kao donaciju Sjedinjenih Američkih Država. U narednom periodu prioriteti će biti modernizacija tenkova M84 i artiljerijskog naoružanja. Tu je i projekat razvoja oklopnih vozila točkaša kao zamene za guseničare.

Kako se ostvaruje saradnja Vojske Srbije i KFOR–a?

Prostor Kosova i Metohije jeste potencijalni izvor rizika i ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije. Vojska Srbije krajnje profesionalno i odgovorno izvršava zadatke u Kopnenoj zoni bezbednosti, što podrazumeva i punu saradnju sa snagama KFOR-a. Proteklih godina tu smo saradnju ostvarivali na svim nivoima: kroz stalne sastanke, zajedničke patrole i brzo rešavanje svih spornih pitanja takozvanim vrućim linijama. Najbolji pokazatelj dobre saradnje je to što je od 2005, kada smo počeli sa jednovremenim patrolama, do danas ostvareno više od 2000 takvih patrola. Sastanci na najvišem nivou redovno se održavaju; upravo ću početkom meseca imati sastanak sa komandantom KFOR-a. U svim razgovorima insistiramo na nepristrasnosti i delovanju u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Vojska Srbije u Kopnenoj zoni bezbednosti bila je i biće faktor stabilnosti.

Da li je bilo posebnih zahtjeva KFOR–a s obzirom na napeto stanje na sjeveru Kosova?

Nije bilo nekih posebnih zahteva kada je reč o stanju na severu Kosova i Metohije. KFOR je tražio od nas da malo pojačamo budnost i bezbednost, odnosno da ne dozvolimo da se koriste određeni alternativni pravci za kretanje prema Kosovu i Metohiji; mi smo to uspešno kontrolisali… Pratili smo šta KFOR radi i kakve mere preduzima.

Kakve je Vojska imala podatke kada je riječ o poznatom incidentu na Jarinju?

Ništa posebno što nisu i drugi subjekti imali. U toku razmene informacija s KFOR-om uvek smo insistirali na tome da se situacija pokuša rešiti bez upotrebe sile.

Kako se razvija saradnja Vojske Srbije sa oružanim snagama u regionu?

Međunarodna vojna saradnja jedan je od prioriteta Vojske Srbije za 2012. Imamo veoma dinamičan plan bilateralne vojne saradnje u kom je region na prvom mestu. Tu postoji dosta mogućnosti, kao i zajedničkih interesa. Postoje planovi za formiranje zajedničkog bataljona sa Slovačkom, Mađarskom, Rumunijom i Ukrajinom u slivu reke Tise koji bi pomagao stanovništvu u slučaju poplava. Sa Makedonijom izvodimo zajedničke vežbe i aktivnosti na nivou voda; u toku ove godine planiramo vežbe na poligonu Krivolak. Sa Rumunijom smo imali veoma dobru saradnju prošle godine i planiramo da u toku ove godine nastavimo da razmenjujemo iskustva u vezi sa učešćem u multinacionalnim operacijama. Podsetio bih da je moj prvi bilateralni susret sa nekim kolegom bio upravo susret sa načelnikom Generalštaba oružanih snaga Hrvatske.

Cilj nam je da se u regionu, putem saradnje i međusobnog razumevanja, sruše barijere za koje nema nikakvih razloga da postoje. Takođe, cilj nam je i da steknemo što više iskustava o učešću u multinacionalnim operacijama, da izvodimo zajedničku obuku jedinica, da pratimo šta i kako drugi rade, na kom stepenu razvoja su njihove oružane snage, i da u skladu s tim i drugim faktorima i uslovima obučavamo našu vojsku. Jer niko ne može sam: moramo da gledamo kakvi su problemi drugih, šta je tu pozitivno, a šta negativno. Na primer, kada smo krenuli u profesionalizaciju Vojske, razgovarali smo sa svima o njihovim iskustvima.

A vojna saradnja izvan regiona?

Veoma je značajno da participiramo u programu Partnerstvo za mir, u okviru koga smo prihvatili četrdesetak ciljeva. Takođe, želimo da povećamo učešće Vojske Srbije u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Nedavno sam u Briselu razgovarao sa načelnikom Združenog generalštaba SAD, sa načelnikom Generalštaba Ruske Federacije, sa predsedavajućim Vojnog komiteta EU… Cilj tih razgovora bio je da preciziramo aktivnosti međunarodne saradnje. Ono čemu težimo jeste da putem međunarodne vojne saradnje jačamo operativne sposobnosti Vojske Srbije, a to postižemo razmenom iskustava, usavršavanjem i školovanjem starešina, zajedničkom obukom i vežbama.

Sa koliko pripadnika Vojska Srbije učestvuje u mirovnim misijama?

Vojska Srbije trenutno ima 65 pripadnika u pet mirovnih misija. Na Kipru je 45 starešina i profesionalnih vojnika; obradovala me je vest da je baza u kojoj su smešteni naši vojnici ponela ime Stefana Nemanje. U Liberiji i Obali Slonovače naši pripadnici angažovani su na dužnostima vojnih posmatrača. U Libanu imamo štabne oficire u komandi misije, u kojoj učestvujemo sa španskim kontingentom. U Kongu se nalazi naš sanitetski tim za evakuaciju bolesnika vazdušnim putem. Očekujem da ove godine broj angažovanih pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama bude veći.

Šta učešće u mirovnim misijama znači za Vojsku Srbije?

Republika Srbija opredeljena je da kao članica UN i evropska zemlja učestvuje u multinacionalnim operacijama Ujedinjenih nacija i operacijama EU za upravljanje krizama. Učešće u ovim operacijama je od višestruke koristi. Doprinosimo stabilnosti i bezbednosti u zonama angažovanja. Razvijamo operativne sposobnosti Vojske Srbije za izvršenje svih misija i zadataka. Zatim, Srbija ispunjava svoje obaveze proistekle iz članstva u Ujedinjenim nacijama. Učešćem Vojske Srbije u mirovnim misijama Srbija postaje deo porodice zemalja koje doprinose bezbednosti, rešavanju problema i očuvanju mira.

Koliko je Vojska Srbije osposobljena za saniranje posljedica elementarnih katastrofa i nepogoda?

Jedan od osnovnih zadataka Vojske Srbije je pružanje pomoći stanovništvu u slučaju ugrožavanja bilo koje vrste. Vojnici i starešine naše Vojske priskočili su u pomoć građanima prilikom poplava, požara, zemljotresa, otežanog snabdevanja vodom za piće… Postavili smo mostove na Resavi, Limu i Južnoj Moravi, kako bismo građanima omogućili normalan život i nesmetano kretanje. Ovih dana pomažemo da se putevi u Srbiji raščiste od snega. Prisutni smo u Novoj Varoši, Bosilegradu, Vladičinom Hanu, Babušnici i drugim mestima. Sve to ukazuje na sposobnost Vojske Srbije da pomogne građanima. Kad je najteže, Vojska prva pomaže. Tako će biti i u budućnosti, jer se osećamo kao narodna vojska, a i narod nas doživljava kao svoju.

Šta vidite kao bezbjednosne izazove u Srbiji?

Stanje bezbednosti u Republici Srbiji i na prostoru Zapadnog Balkana je stabilno, ali postoje mogući uzroci ugrožavanja bezbednosti na prostoru Kosova i Metohije. Glavne pretnje bezbednosti u Srbiji su jednostrano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije i bezbednost građana na KiM. Aktivnosti ekstremističkih grupa, korupcija i organizovani kriminal čine stanje u ovoj pokrajini veoma osetljivim sa aspekta bezbednosti.

Vojska Srbije i druge bezbednosne strukture Republike Srbije intenzivno prate i analiziraju stanje bezbednosti i u skladu sa svojim ovlašćenjima i nadležnostima preduzimaju adekvatne mere za sprečavanje ugrožavanja bezbednosti građana. Mi vojnici najviše volimo da se sva sporna pitanja rešavaju političkim sredstvima i nadamo se da će tako i biti. Ipak, Vojska će nastaviti da razvija svoje sposobnosti i sigurno je da će biti spremna i sposobna da odgovori na sve bezbednosne rizike na ovom prostoru.

Kao načelniku Generalštaba, šta će vam biti prioritet u radu?

U svim oblastima, reformski procesi traju onoliko koliko je potrebno da se dostignu određeni standardi i ciljevi. Za Vojsku Srbije prioritet će biti jačanje operativnih sposobnosti, prvenstveno kroz predlaganje plana opremanja, unapređenje organizacije i obuke, međunarodnu vojnu saradnju i upravljanje ljudskim resursima. Ulaganje u Vojsku nije zveckanje oružjem i pretnja silom; ulaganje u Vojsku je ulaganje u bezbednost Republike Srbije i njenih građana.

Kako komentarišete Izvještaj Fonda za humanitarno pravo u kojem se iznose optužbe za vaše djelovanje u Vojsci Jugoslavije sredinom devedesetih i kasnije na Kosovu?

Bilo je mnogo reči i rasprava o pisanju Fonda za humanitarno pravo. Zaista mi je teško da umesto o Vojsci govorim o nekim insinuacijama i proizvoljnostima Fonda za humanitarno pravo pod onim čuvenim nazivom "Dosije Diković Ljubiše". Nema tu istine i ništa tu nije slučajno. Sigurno je da se sve ovo radi u određenom kontekstu. Ali najviše od svega brine me to što se na ovaj način i ovim istupanjem produbljuje mržnja na prostorima bivše Jugoslavije. Drugi svetski rat je završen 1945, a naši ljudi počeli su da odlaze u Nemačku na privremeni rad već sredinom pedesetih godina – dakle, desetak godina posle rata. Od rata na području bivše Jugoslavije prošlo je i više godina, a još uvek je nekom stalo da se problemi i rane koje su ostale nikad ne zaleče, da one stalno tinjaju, da stalno budu izvor nestabilnosti i da neko na tome profitira.

Niz neistina izneto je u tom "Dosijeu" Fonda za humanitarno pravo. Mislim da je to udar na Vojsku Srbije kao instituciju koja je stala na svoje noge i koja je stekla visok nivo poverenja građana, a to, izgleda, nekome nije u interesu. To je i udar na funkciju načelnika Generalštaba, jer ja sam bio Ljubiša Diković i 1994. i 2003. i 2008, i ako sam radio to što se tvrdi da jesam, zašto se to pitanje nije ranije pokretalo.

Kaže se da sam 1998. naredio da se neki bager iz Belaćevca ukrade i proda u Raškoj, a te godine 37. brigada uopšte nije bila na prostoru Kosova i Metohije; tamo je upućena tek 1999. Navodi se i da su u brigadi u Raškoj obučavani neki kriminalci, što apsolutno nije istina. Kaže se i da sam ja postao vlasnik nekoliko hiljada grla stoke, što je laž. To se može lako proveriti.

Tvrdi se i to da sam ja 1994. i 1995. na dužnosti komandanta Graničnog bataljona u Bajinoj Bašti učinio nekakva loša dela. Međutim, ja sam predao dužnost komandanta Graničnog bataljona tačno 30. avgusta 1994, i 1995. uopšte nisam bio na tom prostoru, u vreme kada FHP tvrdi da sam odgovoran za neke događaje.

Potpuni paradoks je kriviti mene za pogibiju komandanta bataljona pokojnog Dragana Mitrovića i drugih pripadnika regularne vojske, koji su poginuli u svojoj državi, od terorističke organizacije, OVK, a ne kriviti OVK koja ih je ubila.

Ono što je važno i što Fond za humanitarno pravo zapostavlja jeste da je svako saznanje o zločinu bilo procesuirano. Protiv petnaest ljudi iz 37. brigade podnete su krivične prijave za ratne zločine.

Na kraju krajeva, o tome imate i stav suda za ratne zločine…

Činjenica jeste da su na Kosovu počinjeni ratni zločini. Šta ste vi kao komandant brigade mogli da uradite da spriječite pljačku i ratne zločine?

Kada tako kažete ili kada se sluša Fond za humanitarno pravo, neko neutralan ko ne poznaje problematiku može da zaključi da je Vojska otišla na Kosovo da bi palila, pljačkala i ubijala sve redom. Nije tako bilo. Ne pominje se ništa humano što su u ratu radili pripadnici Vojske na području Kosova i Metohije. Ne pominje Fond za humanitarno pravo rešavanje snabdevanja električnom energijom u Glogovcu, u kome je tada bilo osam hiljada ljudi; ne pominje akcije Prištinskog korpusa da se spreči glad; ne pominje podelu nekoliko tona brašna, ulja i drugih namirnica neophodnih za život stanovništva. Sve je to zapisano i dokumentovano.

A protiv svakog za kog se saznalo da je vršio zločine, pokrenuti su zakonima i propisima utvrđeni postupci. To je suština. Naravno, postoje naređenja svih komandanata na području Kosova, pa neka se vidi šta tu piše o zaštiti ljudi i imovine, sprečavanju pljačke i nehumanog ponašanja…

Dakle, sve što ste znali, vi ste prijavili?

Apsolutno.

Pominje se u Izvještaju Fonda za humanitarno pravo da ste raspolagali sa dva otuđena vozila – lendroverom i mercedesom…

Ne da sam raspolagao, nego da sam za sebe prisvojio, tako navodi Fond za humanitarno pravo. Pa gde su ta vozila; da je to istina, mislite li da ne bi naveli i gde su sada? To je neistina.

Navode i da sam postao vlasnik hiljade grla krupne i sitne stoke otete od kosovskih Albanaca. Eto dokle neko može ići s neistinama. Neka im služi na čast, ako je imaju!

Ministar Dragan Šutanovac je rekao da ste provjereni prije nego što ste postali načelnik Generalštaba. Kakve su to bile provjere?

To su redovne i temeljne bezbednosne provere koje se vrše za sve ljude koji se postavljaju na visoke rukovodeće dužnosti.