Balkanski fond za lokalne inicijative (BCIF) prva je domaća fondacija posvećena razvoju filantropije i najaktivnija organizacija koja je doprinela razvoju ovog koncepta dobročinstva u Srbiji. Posvećeni su kako ličnoj tako i korporativnoj filantropiji i iza sebe imaju opipljive rezultate. Organizacija Virtus nagrada, koje su krajem 2011. dodeljene po peti put, samo su najvidljivija inicijativa u strateškoj kampanji za podsticaj korporativne filantropije i CSR-a u Srbiji. O razvoju filantropije u Srbiji, saradnji sa poslovnim i državnim sektorom i odgovornosti svakog pojedinca, razgovarali smo sa Ksenijom Graovac, menadžerkom za filantropiju Balkanskog fonda za lokalne inicijative.

"VREME": Koliko su kompanije od 2006, kada ste organizovali prvi seminar na ovu temu, do danas, povećale svest o važnosti pomoći lokalnoj zajednici?

KSENIJA GRAOVAC: BCIF je imao ideju da pronađe jednostavan i praktičan način da promoviše ideju davanja u Srbiji. U poslednjih desetak godina veliki broj međunarodnih kompanija je počeo da radi u Srbiji. Sve te kompanije dobijale su smernice iz svojih centrala, uključujući i smernice za društveno odgovorno poslovanje i korporativnu filantropiju. Veće kompanije dobro znaju da se ulaganje u zajednicu isplati. Treba istaći da nisu bitna samo konkretna davanja u vidu novca, materijalnih dobara ili volonterskih usluga, već je važno da ta davanja budu strateška. Što se tiče oblasti u koje se najviše ulaže, kompanije se uglavnom opredeljuju da pomognu rešavanje nekih socijalnih pitanja i položaja marginalizovanih grupa, ali je veliko interesovanje i za zaštitu životne sredine. Neke kompanije pak radije ulažu u mlade ili kulturu. Obično su davanja najveća tamo gde država pokazuje najmanje interesovanje ili je najmanje u mogućnosti da reši neki problem. Pitanje svesti je naše dnevno pitanje. Svest o značaju davanja neraskidivo je vezana za priču o razvoju filantropije. Porast svesti ne možemo lako da merimo, možemo recimo da pratimo neki "subjektivan utisak" ili da po količini davanja zaključimo da li ona raste ili stagnira. Opet, to može da zavara jer jedan čovek ili jedna kompanija mogu da daju dosta novca, a naš je cilj da na neki način svi učestvuju u filantropiji, da svi daju pomalo, ali redovno i sa razumevanjem na koji način njihov novac može da pomogne i zašto je važno da to čine.

Kako je ekonomska kriza uticala na korporativnu filantropiju? Da li su budžeti smanjeni za donacije domaćih i stranih preduzeća?

Kriza je nedvosmisleno uticala. Dovoljno je što je sama priča o krizi poslednjih godina stvorila negativnu atmosferu među korporativnim donatorima. Kada štede, kompanije prvo ukidaju ono što im naizgled nije potrebno, a to je ulaganje novca u tuđe projekte i inicijative. Ako i nisu ukinule svoje budžete za korporativnu filantropiju, vidljivo je da su kompanije postale obazrivije, da duže vagaju kome i na koji način uputiti pomoć i traže stabilnije partnere u civilnom sektoru. Mnoge kompanije u svetu su krizu prepoznale više kao mogućnost nego kao prepreku. Neke od njih su čak i pojačale svoje društveno odgovorno poslovanje. Ovo nije teško objasniti. U zemljama u kojima je svest o DOP-u i filantropiji veća, jasno je da potrošač "prati" kako se koja kompanija ponaša na tržištu i radije će kupiti proizvod ili uslugu one kompanije koja se predstavlja kao "dobar komšija", koja pomaže ljudima i o tome govori. Ne vidim zašto i naše kompanije ne bi sledile ovaj primer.

Strane kompanije naizgled više daju jer su često veće i poznatije u javnosti. Domaće kompanije se pre svega više trude da i same sprovode DOP i da pronađu oblasti u kojima mogu da pomognu. U BCIF-u često kažemo da ne postoji idealno vreme za razvoj filantropije – uvek jeste i nikad nije dobro vreme za davanje, a kriza budi solidarnost i podstiče davanje i brigu o drugima.

Koliko su domaća mala i srednja preduzeća posvećena pomoći lokalnoj zajednici?

Preduzeća koja dobro posluju nemaju razloga da se ne uključe u pomoć zajednici i to rado čine. Nekada je u pitanju pomoć lokalnom fudbalskom klubu ili grupi samohranih majki ili talentovanoj deci. Ponekad se nabavi mobilijar za igralište ili poprave klupe na šetalištu ili se nabavi kompjuterska oprema za lokalnu školu. Ovakvih primera ima dosta. Pojedina mala i srednja preduzeća jednostavno ne znaju da se to zove DOP ili da je neka od njihovih aktivnosti tipičan primer korporativne filantropije. Ovakva preduzeća su zamajac razvoja lokalne zajednice, stoga je važno da se potrude da osmisle kako će ulagati svoja sredstva, jer jedino tako podržavaju razvoj tih zajednica i podstiču održivost neprofitnih inicijativa. Mala i srednja preduzeća najbolje mogu da osete potrebe jedne zajednice u kojoj posluju i da se posvete rešavanju problema u zajednici. Njima je, naravno, neophodna pomoć i podsticaj države. U idealnoj postavci, korporativna filantropija bi počivala na malim i srednjim preduzećima. Ali jedino ako je njihovo poslovanje stabilno, možemo očekivati da nešto od svog profita odvoje i za organizacije civilnog društva ili pomoć pojedincima.

BCIF je u saradnji sa Građanskim inicijativama Ministarstvu finansija ponudio predloge za poreske olakšice i razvoj stimulativnog okruženja za davanje. Da li imate naznake da će u nekoj varijanti biti prihvaćeni? Do sada je odgovor države bio da bi smanjenje poreza omogućilo "pranje novca" na ovaj način.

Predlozi se pre svega sastoje u povećanju stimulacija za individualna davanja i u stimulativnijem okviru koji bi država obezbedila korporativnim donatorima i time podstakla dugoročna, strateška ulaganja. BCIF i Građanske inicijative su se sa predlozima ove tzv. "male reforme" već više puta obraćali Ministarstvu, ali odgovora za sada nema. Što se tiče mehanizama za sprečavanje zloupotreba, moram da upotrebim pomalo istrošenu reč – transparentnost. Mada zvuči kao opšte mesto, transparentnost je zapravo najbolji način da izgradite poverenje javnosti. Transparentnost i javnost. Ako javno predstavljate svoje izveštaje, ako je jasno kome novac odlazi i za koje ciljeve i spremni ste u svako doba da to pokažete i argumentujete, nema razloga da vam se donatori ne vraćaju, ukoliko ste organizacija civilnog društva. U slučaju da ste kompanija, time samo potvrđujete svoj dobar imidž i privlačite potrošače. Poverenje je važno, i pojedincu ako želi da uloži u neku organizaciju i kompaniji ako daje sredstva organizaciji, opet pojedincu ako kupuje neki proizvod i tako ukrug. To je u biti jednostavan ciklus.

Za razvoj filantropije neophodna je tesna saradnja sva tri sektora. Koliko je BCIF kao NGO zadovoljan saradnjom sa državnim i poslovnim sektorom?

BCIF često funkcioniše kao medijator između sektora. U oblasti filantropije zastupa organizacije civilnog društva pred kompanijama i spaja ih, pomaže organizacijama da se povežu sa nacionalnim institucijama i time donesu promene u svojoj zajednici. Sve češće ćete čuti kako kompanije traže partnere u organizacijama civilnog društva, ali u praksi to još nije sasvim zaživelo. Kapaciteti jednih i drugih nisu isti, ali specifična znanja koja ovi akteri donose iz svojih oblasti u velikoj meri mogu da pokažu snagu jednog takvog partnerstva. BCIF podstiče međusektorsku saradnju i u drugim oblastima kojima se bavi – socijalnoj inkluziji, zaštiti životne sredine, kulturi i slično. Problemi koji stoje na putu efikasnijim partnerstvima su često banalni, kao što je nedostatak komunikacije među sektorima. Postoje i složeniji problemi, ali se čini da je najbitnije sagledati da rad svih sektora u budućnosti neće biti moguć bez oslanjanja na međusobnu pomoć. Sinergija sektora jedini je način da se neki od većih društvenih problema konačno i reše.