"Umetnost mora biti zabavna i smešna" – bio je jedan od principa koji je sebi zacrtao Saša Marković Mikrob (1959–2010), čija je retrospektivna izložba prošlog petka otvorena u Salonu muzeja savremene umetnosti u Beogradu. To nije jedino pravilo koje je Mikrob sebi u brk zabeležio – postoji i ono da "produkcija mora biti jednostavna i jeftina", i još nekoliko jednako sažetih i jednako suštinskih paragrafa. Kada promišljate umetnički rad, svoj ili tuđ svejedno, lako je da se očas zaglibite u pretenciozno, visokoparno brbljanje. Postoje čitave tone knjiga i kataloga koji samo stvaraju šum, umesto da vas nadahnu da se bar zamislite, ili vas ubede da i sami učestvujete u igri stvaranja. Mikrob je bio sve suprotno od toga – duboko ukorenjen u stvarnosti, u životu, bio je deo ovih ulica, više nego salona i galerija, pa ipak njegov humor nije bio jeftin – iza toga ste uvek mogli da nanjušite vanrednu lucidnost i osećajnost. Veliki broj svojih radova je poklanjao (pre svega maske, koje je iscrtavao na kartonu i ukrašavao natpisima), a za svoju kreativnu laboratoriju je odabrao ulične fotografske automate – pozirao je sam i u društvu raznih zabavnih likova. Ponekad se bavio (u okviru ciklusa "Noćna patrola") i fotografijama nezadovoljnika koji su svoje neuspele fotografije cepali i bacali – Mikrob je to skupljao i ponovo sastavljao, krajnji rezultat je ponekad delovao urnebesno (ne treba zaboraviti da u stvarnosti između ludiranja i stvaranja ne postoje nikakve pregrade). Na radiju (pre svega B92 i SKC) ostavio je neizbrisiv trag, okupljajući oko sebe druge kreativce sa beogradske off scene, otvarajući im prostor kojeg je uvek bilo premalo u medijima. Njegovi performansi bili su – on sam i ništa drugo. Njegova umetnost bila je način na koji ispunjava prostor, taj grmalj od preko sto kila (koji je sa onakvom nežnošću izgovarao naziv emisije "Lepi ritam srca"), i sa obrvama a la Taško Načić. Zahvaljujući nezaboravnoj pojavi učestvovao je i u nekoliko video-klipova rok Lendova kao Familija, Repetitor, pa čak i Bajaca i instruktori… Ipak, među njegovim zapamćenim pojavljivanjima je i ono u dokumentarnom filmu Zombietown (zajedno sa Urošem Đurićem i Miomirom Grujićem Flekom), koji je britanski režiser Mark Hawker kreirao za BBC Channel 4, 1995. godine.

DUH GRADA: Uz sve pobrojano, teško je ne pomisliti da je ova "velika" izložba posvećena Mikrobu, zabavna i informativna, došla prekasno, čak iako je Saša Marković tako rano napustio ovaj svet. Baš kao i u slučaju drugih zanimljivih ličnosti i sjajnih stvaralaca, tek nakon njegovog nestanka zapitate se zašto je on bio skrajnut na rub interesovanja ovdašnje, ehem, kulturne javnosti. Ili to možda drukčije nije ni moglo da bude…

U svakom slučaju, uskoro bi (tačnije, 17. februara) trebalo da bude otvorena i izložba u galeriji Remont – "Priče iz automata", značajan dodatak upoznavanju sa Mikrobovim opusom, a najavljeno je i objavljivanje monografskog izdanja posvećenog ovom stvaraocu.

Pored "klasika" kao što su maske i fotografije iz aparata, izložba u Salonu MSU-a predstavlja šetnju kroz raznolike Mikrobove aktivnosti, među koje spadaju i crteži, rad na fanzinu "3,2,1 PALI", i bezbrojne rukom crtane ili kolažirane omotnice za CD izdanja, namenjene ličnoj upotrebi. Po principu da ništa drugo do intimni svet ne može biti pokretač kreativnoj igri, nastali su i brojni pseudonimi, o kojima je jednom rekao: "Po povratku u Beograd iz JNA, nisam se oženio, ali sam postao član tajne organizacije KPGS (Kurac! Pička! Govno! Sisa!), i u narednom periodu sam bio Bambus Meksikanac. Bili su to slavni dani. Budući da sam u devedesetima imao konstantno preko 110 kg, novo ime sam izabrao prema svom stasu – Mikrob. Jedno vreme sam žarko želeo da se oženim, pa sam postao – Mladoženja. Nisam se oženio. Pokušao sam da pomirim Mikroba i Mladoženju u sebi, imenujući se na neko vreme Mikromladoženjom. Ni to mi, međutim, nije pomoglo da se oženim. Na kraju sam se ipak vratio Mikrobu kao konstanti. Mikrob je biće tipično za savremenu Istočnu Evropu, može da jede koliko god mu date, a kada ga primorate na glad, može preživeti više meseci gladujući, da bi potom pristao na bilo kakav politički sistem, na bilo kakvu svinjariju."

ODBAČENI SVET: Na kraju, na izložbi je zastupljena i poslednja faza, u kojoj je – u okviru grupe Radar – Mikrob zajedno sa Stevanom Novakovićem kreirao apsurdne skulpture nastale od potpuno odbačenih predmeta. Možda je to neka metafora, ili je u pitanju samo zvrčka, pomoću koje treba da naučimo da se prema umetnosti ne ponašamo fetišistički? Jedan svoj zapis, koji doduše ne govori o radovima grupe Radar, već o spremnosti da se ne samo umetnost pronađe na đubrištu već i da se na đubrište deponuje, a završava se rečima "budućnost je nenapisana", Saša Marković je zabeležio: "Sve do sada urađeno prvo ću baciti u kantu za otpatke. Kantu ću potom istresti u kontejner."

Igrom slučaja, bio sam učesnik razgovora posvećenog temi koja je, još od Leonida Šejke, prisutna na srpskoj "pomerenoj" sceni, a to su đubrište/otpadi /buvljaci. Publika je bila pozvana da aktivno učestvuje u diskusiji, i da donese neke od svojih "pronalazaka", i – na opšte iznenađenje – jedan od posetilaca je iz torbe izvukao čitavu kolekciju radova Saše Markovića, kupljenih na buvljoj pijaci, nedavno, od trgovaca starim stvarima (verovatno izvučenim iz kontejnera)!

A možda je to samo bio onostrani performans Saše Markovića Mikroba…