Krizni samit Evropske unije
Bič za budžetske izgrednike
Kako je Nemačka isterala svoju viziju štedljive Evrope. Kako je većina nevoljko pristala na samokažnjavanje. Kako je Grčka spasla nacionalni ponos, a nemačka kancelarka Angela Merkel opravdala svoj imidž neumoljive "komesarke za štednju"
Na Samitu Evropske unije, održanom u ponedeljak u Briselu, gotovo sve se odvijalo onako kako je to priželjkivala kancelarka Nemačke Angela Merkel: 25 država EU prihvatile su nemački recept za prevazilaženje dužničke i finansijske krize, koji se zasniva na principu rigorozne štednje i finansijske discipline. Usaglašen je zajednički, obavezujući fiskalni program, utvrđena su pravila po kojima se automatski kažnjava budžetska nedisciplina, granica za strukturalni deficit BDP-a od jedan odsto po dosadašnjem pravilniku EU, spuštena je na 0,5 odsto. Samo su Velika Britanija i Češka odbile da se povinuju "nemačkom finansijskom disciplinovanju Evrope".
Iako je sa raznih strana bio pružan tihi otpor nemačkom ultimativnom insistiranju "na rashodima koji isključivo odgovaraju prihodima", u nedostatku drugih spasonosnih ideja, a i zbog toga što Nemačka na svojim leđima nosi najveći deo ukupnog paketa za spasavanje evrozone i prezaduženih država u kojima je u opticaju zajednička evropska valuta, nemački "paket za spasavanje EU" usvojen je u rekordnom roku od samo dva meseca. "To je veliki uspeh", izjavila je Merkelova.
U Briselu su tako postavljene smernice za prevazilaženje dužničke krize unutar Unije, ali bez oduševljenja. Manje države priklonile su se zahtevima najjače evropske ekonomije uz koju je odlučno stala i Francuska. Na "samitu štednje" odzvanjala su upozorenja svetski poznatih ekonomista da štednjom nije moguće podstaći rast privrede, a da bez privrednog rasta već prezadužene zemlje neće moći da servisiraju nagomilane kredite. Poruka sa samita da će krizni fond za podršku slabašnim državama evrozone težak 500 milijardi evra stajati na raspolaganju 1. jula, te da će EU pred pretećom recesijom učiniti više za podsticanje privrednog rasta i zapošljavanja mladih ljudi, nisu zvučale naročito ubedljivo.
OTPOR GRČKE: Uspeh nemačke politike ipak nije prošao bez estetske mrlje. Ponesena uspehom po pitanju opšteg evropskog stezanja kaiša, Angela Merkel napravila je pred samit grešku u koracima, tražeći pride da se Grčkoj nametne "EU komesar za štednju" koji će da kontroliše grčku budžetsku politiku, zato što Grčka do sada nije bila u stanju da ispuni zadatke koje su joj postavili Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija, a što je bio uslov za podršku koja se meri u stotinama milijardi evra. I ako se čini da je Grčka zaista rupa bez dna u kojoj bez vidnog efekta nestaju evropske milijarde, ovaj predlog Nemačke za ostatak Evrope bio je previše.
Prvo je vlada Grčke protestovala protiv te "bolesne nemačke fantazije" i zahtevala poštovanje grčkog nacionalnog ponosa, a zatim su je redom podržali evropski šefovi država i vlada. "Nametanje komesara za štednju isključivo Grčkoj nije prihvatljivo", izjavio je kao portparol malih država EU premijer Luksemburga Žan-Klod Junker. Kancelar Austrije Verner Fajman rekao je da ima razumevanja za preneraženost Atine, jer "u politici je nepotrebno vređati druge". Na to je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele pomirljivo poručio da "Grčku ne treba staviti pod tutorstvo, već ohrabriti", pa je Merkelova popustljivo rekla "da se povela diskusija koju ne treba voditi". Berlin je morao da odustane od toga da se Grčka zarad finansijske pomoći još više odrekne svog suvereniteta, a Merkelovoj se – opet jednom – kako piše nemački nedeljnik "Špigel", zalepila etiketa "evropske komesarke za štednju", "omražene Nemice" sa bičem u ruci. O budućoj finansijskoj pomoći Grčkoj, da li će ona ostati, ili neće, u evrozoni, što je jedno od ključnih evropskih pitanja, na ovom samitu EU u opšte nije bilo reči.
PEDAGOGIKA BIČA: "Špigel" piše u kritičkom redakcijskom komentaru da "pedagogika biča" Angele Merkel ne odgovara evropskoj realnosti, jer što se više pojedinim državama stežu lanci, to će više one hteti da ih se oslobode. Nemačko shvatanje nužnosti štednje "zaista deli samo manjina država EU", piše "Špigel", a pored toga iskustvo nas uči da ugovorne obaveze za političare funkcionišu samo ako građani i politička elita jedne zemlje stoje iza njih. Najbolji primer za to je Evropska centralna banka, koja je formirana po modelu nemačke Bundesbanke, a čiji je zadatak trebalo da bude isključivo da vodi računa o stabilnosti cena, da bude nedodirljiva za politiku. Finansiranje država bilo je tabu. Od 2010. ECB, međutim, počinje u velikom stilu da kupuje riskantne državne obveznice prezaduženih zemalja. Dvojica Nemaca na čelu ECB-a, Aksel Veber i Jirgen Štark, iz protesta su dali ostavke, ali to nije sprečilo novu – političku – ulogu Evropske centralne banke.
Nastavak "pakta za štednju" sledi na Samitu EU početkom marta, kada bi fiskalni paket trebalo da bude potpisan. Potom bi 25 država Unije trebalo da ga ratifikuju u nacionalnim parlamentima. A tu bi mogli da nastanu novi problemi: U Francuskoj se u aprilu održavaju predsednički izbori, a kandidat opozicionih socijalista Fransoa Holand, za razliku od sadašnjeg predsednika Nikole Sarkozija, rekao je da on neće da poteže kočnicu štednje. I u slučaju da dobije predsedničke izbore, Sarkozi bi u parlamentu bio upućen na podršku socijalista. Šefovi tehničkih-kriznih vlada Grčke i Italije u parlamentu nemaju sopstvenu garantovanu većinu, a Irska – opet jednom – preti da bi odluku o prepuštanju fiskalnog suvereniteta Evropskoj komisiji mogla da donose na referendumu.
Dok su se šefovi država i vlada u Briselu dogovarali o štednji i stepenu nužnog odricanja, Belgiju je paralisao sindikalni štrajk. Radnici su ispred zgrade Saveta EU nosili transparente "NE paketu štednje, ZA solidarnost". Na Samitu se nije raspravljalo o mogućim socijalnim neredima u EU, o socijalnom raslojavanju društva, o tome da li je "kapitalizam sa ljudskim licem" zamrznut, ili ukinut, ili će biti privilegija samo dobrostojećih država, o opstanku socijalnog elementa tržišne privrede, koji je bio jedno od dostignuća evropskog kapitalizma druge polovine XX veka.