Pozorišni reditelj Nikita Milivojević nedavno se – u povodu postavke "Đavolijade" Bulgakova u Šabačkom pozorištu, u kojoj je stvarnost "đavolijada" – upitao, ili je nas upitao, Kako se desilo da je nenormalno postalo normalno, da je održivo neodrživo, da se glupost prikazuje kao lucidnost, da se poraz zdravog razuma uspostavlja kao sistem. I još, Kada nestane smisao, ostaje prazan prostor, koji onda ispunjavaju besmislene pojave, reči, ljudi, tako da će realnost postati naša najveća fikcija.

Evo rasnog primera savremene đavolijade. Jako je na Grupi Ujedinjenih regiona Srbije, na taj internet, postavljeno šta "otvoreno na svom Tviteru", rek’o lider URS Dinkić Mlađo, dobro, Dinkić Mlađan. Evo šta rek’o – Partokratija, odnosno zapošljavanje preko političkih stranaka, dobilo je zastrašujuće razmere, a ja sam, kao predsednik URS-a, totalno protiv toga. Zapošljavanje preko partija, to je dno dna, totalno sam protiv toga. Otvoreno prihvatamo naš deo odgovornosti za sadašnje stanje i pozivamo sve ostale stranke da nam se pridruže u naporima da se takva praksa konačno prekine. Tačka. Kakva tačka, to je da na kraju stoje tri p.m. Ili, da ne bude da sam selektivan, gospoja Trivan Jelena, koja Potpredsednica, i za koju vele da se prolepšala, glede Stvarnosti izjavila da je javnost zgađena izborima, ličnim ambicijama političara, stranačkim kalkulacijama, ali da će građani glasati za znanje i izvesnost, te da se ona, kao prolepšana Potpredsednica, nada da će građani, uprkos tome koliko je teško i koliko su razočarani, glasati razumom i za budućnost. Opet tačka, sa dodatkom.

Dođo’ do toga, što mi od početka bila namera, do tog "Utiska nedelje", u kome tema bila, da parafraziram, pogodim, Ko je glavni urednik Srbije. Domaćin bila Bećković Olja, a gosti, ženski i muški političar, te ispred struke urednik "Blica" i urednik "Presa", lista koji netom iz ruku Ministra prosvete, za veliki doprinos svemu, dobio nagradu "Sveti Sava", veliku nagradu, takoreći u rangu Belog anđela, koji jako Filaret dao Dačiću i Pahomiju. Kako sam ja razumeo, a pit’o, i drugi tako razumeli, Glavni urednici ne rade u medijima, mediji su samo ekspoziture raznih interesnih grupa koje preko njih blablabla.

Pa nije to daleko od istine, mada je kod nas sve daleko od istine. Kako bi, inače, kao što reče Čovek, nenormalno bilo normalno, a realnost fikcija. Kako bi inače personaliti Željko Mitrović bio takav medijski personaliti, neću o Tijaniću, taj je bar za neke bio novinarčina. Šta reći, to je nama naša borba dala, da se špekuliše da će tamo neki "Kurir" da kupi "Politiku", umesto da je obrnuto, da je državi stalo da mediji stvore relevantnog čitaoca, ili bar održe ono što je od toga ostalo. Ne, državi, što će reći vlasti, bolje je ako mediji ne liče ninašta, ako imaju pinkovsko-kurirsku publiku koja će gleda-čita njihove vizije i takvim razumom glasa za budućnost. A od novinara, od novinara se očekuje da potura mikrofon, pita ono na šta se može dati Pravi, i u interesu svih odgovor, kad treba bude Ekskluzivan, kad još više treba bude Istraživač nad istraživačima. Ukratko, da prenosi informacije, a to je primarna priroda i zadatak novinarstva. Umal’ i elem ne rek’o kruna, san snova, šlag na torti.

Svojevremeno sam, početkom devedesetih, da ne skrećem na novinarstvo Miloševića druga, pratio lokalne štampane medije u Srbiji, one koji su imali prefiks nezavisni. Bilo toga, nešto i sad postoji. Kako vremena bila teška, ti mediji pomagani, papirom, novcem, mini štamparijama. Nisam mogao da verujem kad sam saznao da je jedan od prvaka takvog novinarstva, i takve nezavisnosti, kome su bila puna usta demokratije, koji bio od dole južno, novac dobijen za mini štampariju uložio tako što je kupio plac i cement za kuću. Isto tako nisam mog’o verujem kad je Jedan od takvih, koji je imao novine u kojima je on bio urednik, žena direktor, a sin zadužen za plasman, i kome su novine izlazile baš kad bili seminari, dobio neku Osvajanje slobode nagradu. Šta pesnik hteo kaže, hteo kažem da nije sve do sistema, da ima i do ljudi, do tog našeg pokvarenjačkog koda.

Posle smo, treba li reći, samo napredovali. Pogledajte samo koliko je novinara, i onih koji se tako pišu, koji su se tako pisali, očlo u neku Vladu, neku PR službu, neki advertajzing, drugi monitoring, očlo bude šef kancelarije, načelnik službe, član upravnog odbora, ni manje ni više nego aerodroma, željeznice, tandara mandara agencije… Možeš samo staviš tačku, sa dodatkom, kad vidiš, a vid’o, viđam, one što po razni protokoli, što ministrima i doministrima nameštaju kravate, po restorani pokazuju gde ko sedne, i, što je najvažnije, ko može uđe u takav VIP šesn’esterac bog te ne bi. A tek što sam se nagled’o razni sekretara, naročito ženskog roda, sa sve taj stajling državni stav, i to za medije i informisanje, mogu samo velim, to je realnost koju je samo fikcija mogla tu metne i rasporedi.

Kad je tako, u mediji ostalo što ostalo, ono što je za takvu istinu i standarde. I to na ceni, naročito elektronski mediji, sa te nacionalne frekvencije, ne pitaju pošto to košta. Jako bio taj jedan TV medijski transfer, za potrebe tih điha điha političkih i inih tok-šoua. Ta što tako transferisana javno veli joj nije bilo lako da napusti kuću u kojoj je provela toliko godina, ali da je mogućnost napredovanja naterala da preseče. Poslenica ima razumevanja i za interesovanje medija za njen slučaj, pa veli, Pošto se bavimo javnim poslom, razumem da naši transferi privlače pažnju velikog broja ljudi, ali nema potrebe da se pravi neka fama oko toga… Ko bre pravi famu?