Dežurni kritičari su najavu da bi od uljnih škriljaca u Aleksincu trebalo godišnje da se proizvede između 500.000 i 600.000 tona nafte, oko 100 megavata električne energije i da se obezbedi toplotna energija za taj grad i okolna mesta prokomentarisali sa "već viđeno" – dža izbori, dža škriljac. Može biti da je tako, ni to ne bi bila prvina, ali ne mora da znači.

Kako god, već ovog meseca biće raspisan tender za savetnika za izbor strateškog partnera za eksploataciju uljnih škriljaca na teritoriji Aleksinca. "Savetnik bi pomogao oko privlačenja velikog stranog investitora i očekujemo da bi mogao da sačini međunarodni tender za njegov odabir u narednih nekoliko meseci, a mi u Ministarstvu bismo voleli da to bude najkasnije do polovine 2012. godine", rekao je ministar životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Oliver Dulić u intervjuu agenciji Beta, uz opasku da "Eksploatacija ne može da počne pre kraja 2016. ili početka 2017. godine", ali da su pojačane aktivnosti oko početka korišćenja uljnih škriljaca u okolini Aleksinca. "Cilj je da dovedemo najmoderniju svetsku tehnologiju da bi uljni škriljci postali resurs koji može značajno da popravi energetski bilans Srbije", rekao je ministar Dulić i istakao da će, zbog bogatstva nalazišta koje poseduje na svojoj teritoriji, "Srbija insistirati da država bude većinski partner u budućem preduzeću".

Kako je rekao, na teritoriji Aleksinca vrše se poslednja ispitivanja "koja treba da definišu bilans naših rezervi", ali da već sada može da se kaže da će uljni škriljci biti iskorišćavani nekoliko narednih decenija, ako ne i čitavih 100 godina. "Da bi se to desilo, potrebno je da se investira između 700 i 800 miliona evra, a uključujući ono što će biti potrebe tog kopa, biće potrebno oko milijardu evra", rekao je Dulić i naglasio da će posao oko eksploatacije uposliti nekoliko hiljada ljudi.

ŠTA: Termin "uljni škriljci" se generalno odnosi na bilo koje sedimentne stene koje sadrže solidnu količinu bituminoznih materijala – koragena. Uljni škriljci su nastali pre više miliona godina taloženjem mulja i organskih ostataka na obodu i dnu jezera i morskom dnu. Tokom dugog vremenskog perioda toplota i pritisak transformisale su materije u uljne škrljce u procesu sličnom onom u kome nastaje nafta, s tim da pritisak i toplota nisu bili dovoljno veliki da se generiše nafta. Uljni škriljci sadrže dovoljno nafte da bi goreli bez dodatnih procesa i poznati su kao kamenje koje gori.

Uljni škriljci i tečnost dobijena iz njih koriste se već nekoliko decenija, doduše u manjim količinama, kao gorivo i kao izvor nafte, ali tek nedavno je nekoliko zemalja počelo sa proizvodnjom nafte iz ovog minerala na značajnijem komercijalnom nivou. Ipak, industrija nafte iz uljnih škriljaca se nije bogzna koliko razvila, pre svega jer su, istorijski gledano, troškovi dobijanja nafte iz škriljca zbirno bitno viši no dobijanje nafte na konvencionalan način. Ergo, nedostatak komercijalne održivosti dobijanja nafte iz uljnih škriljaca je zauzvrat usporavao razvoj boljih tehnologija koje bi mogle da smanje troškove.

Relativno visoke cene konvencionalne nafte u 1970-tim i 1980-tim potaknule su razvoj tehnologija za eksploataciju nafte iz uljnih škriljaca, ali cene nafte su posle velikih uzleta i padale, tako da je isplativost ovog izvora energije stalno bile na klackalici: čas je bilo isplativo, čas nije. Sada cene sirove nafte ponovo skaču do nivoa kada proizvodnja nafte iz uljnih škriljaca (opet) postaje komercijalno isplativa, te i interes za razvoj tehnologija dobijanja nafte iz uljnih škriljaca kao alternative konvencionalnoj nafti ima novi zamah. Uostalom, rezerve tečne nafte su sve manje i do njih je sve teže i skuplje doći, a dokazane svetske rezerve uljnih škriljaca daleko prevazilaze rezerve nafte i ako bi potrošnja ostala na današnjem nivou, rezerve bi bile iscrpljene tek za koju stotinu godina. Toliko o bliskom kraju "naftene ere".

KAKO: Određenim tehnološkim procesima od uljnog škriljca može se proizvesti nafta. Međutim, taj proces je bitno komplikovaniji, time i skuplji od nafte u tečnom stanju izvučene iz tla ispumpavanjem. Naime, nafta u uljnim škriljcima je u čvrstom stanju, te da bi se dobila, uljni škriljac mora da se "retortira" – da se u retortama zagreva na oko 700 stepeni Celzijusovih pri čemu se koragen topi a u sledećem koraku, pirolizom, izdvaja nafta.

Nakon iskopavanja uljni škriljci moraju da se transportuju do postrojenja za retortiranje, nakon toga dobijena tečnost mora dodatno da se preradi pre nego što se pošalje u rafinerije, a iskorišćeni škriljci ostaju tu gde jestu. Na tom mestu nastaje problem: devet desetina na ovaj način prerađenih uljnih škriljaca je jalovina, koja se, istina, može vratiti tamo odakle je izvađena što bitno povećava cenu eksploatacije, a može se odlagati na deponije, što je jeftinije, ali sa ekološkog aspekta neprihvatljivo.

Nadalje, prerada uljnih škriljaca ima još podosta nepovoljnih aspekata po okolinu: pored emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte – ugljenih, sumpornih i azotnih oksida, za proizvodnju svakog litra nafte pogodne za preradu u rafinerijama potrebno je od dva pa do pet litara vode, koja kad kroz proces prođe, nije ni za šta.

Alternativni način eksploatacije uljnih škriljaca je "retortiranje na licu mesta", koje podrazumeva grejanje uljnih škriljaca dok su još pod zemljom, a zatim ispumpavanje dobijene tečnosti koja opet mora da se "krekuje", iliti dovede u stanje pogodno za rafinerijsku preradu, što takođe podrazumeva veliku količinu zagađene vode. Sad, pitanje je šta je važnije, nafta ili voda?

SPECIFIČNO: Aleksinačko ležište mrkih ugljeva i uljnih škriljaca zahvata područje između Južne Morave i Moravice, pruža se neposredno od grada Aleksinca, u pravcu sever-severozapad u dužini od 10 km i zahvata površinu od oko 20 kvadratnih kilometara. Jedno od retkih u svetu, pokazaće se kao jako bitno u izboru načina eksploatacije i tehnološkog postupka prerade, gde se slojevi uljnih škriljaca nalaze zajedno sa mrkim ugljem i to u krovini i podini, odnosno iznad i ispod glavnog ugljenog sloja.

Činjenica da se uljni škriljci pojavljuju na površini, u vidu izdanaka, na većem prostranstvu po pružanju ležišta, predstavlja povoljnost za površinsku eksploataciju, što je dobra vest sa ekonomskog aspekta, ali loša sa ekološkog. Gro rezervi je na dubini nepovoljnoj za površinsku eksploataciju, pa bi morala da se vadi kao što se donedavno na tom nalazištu vadio mrki ugalj, što znatno poskupljuje finalni proizvod: prosto, jamska eksploatacija nije rentabilna, jer neophodan je visok stepen mehanizovanosti svih rudarskih operacija – otkopavanje, utovar, transport, izrada podzemnih prostorija, podgrađivanje i tako to, a sve uz poštovanje strogih zahteva u pogledu sigurnosti radnika i zaštite životne sredine.

DOMAĆA PAMET: U stručnom časopisu "Rudarski radovi", koji izdaje Institut za rudarstvo i metalurgiju u Boru, objavljen je 2010. godine članak grupe autora – Dejana Sokolovića, Čedomira Bjelića i Dušana Gagića, pod nazivom "Ispitivanje mogućnosti istovremene eksploatacije uglja i uljnih škriljaca u aleksinačkom basenu", u kome se tretira specifičnost ovog nalazišta – ugalj i uljni škriljci na istom mestu raspoređeni baš "kako treba".

Pa kaže: višedecenijska svetska iskustava, kada se govori o podzemnoj gasifikaciji uglja ukazuju da je reč o ekološki čistoj tehnologiji kompleksnog iskorišćenja uglja i to u potpuno neiskorišćenim ili u nekorišćenim ugljenim slojevima ili delovima ležišta. Ukratko: podzemna gasifikacija uglja je autotermički proces pirolize duboko ispod površine tla, odnosno duboko dole potpali se vatra koja zagreva sediment iz koga, na temperaturi od oko/preko 700 stepeni Celzijusovih, isparava gas (skoro) spreman za dalju upotrebu, a celim procesom se upravlja kontrolisanim dovođenjem sredstava za gasifikaciju, koja su najčešće vazduh, vodena para sa vazduhom u određenom odnosu, te vazduh ili vodena para obogaćeni kiseonikom, ili pak sam kiseonik.

Imajući u vidu kvantitet i kvalitet ovih energetskih resursa, a posebno izraženije potrebe za što racionalnijim korišćenjem primarnih energetskih resursa, metoda bez alternative je podzemna gasifikacija uglja. Naime, dosadašnja iskustva su pokazala de se podzemnom eksploatacijom uglja iskoristi oko 30-35 odsto, tako da, praktično, dve trećine naslaga ostaje neiskorišćeno. Takvo stanje bi se moglo i prihvatiti, da nema tehnologija kao što je podzemna gasifikacija, inače odavno poznata: još 1974. godine SSSR je licencu za ovu tehnologiju prodao SAD.

Nakon zatvaranja Aleksinačkog rudnika, preostalo je kroz bilansne i vanbilansne rezerve 27,5 miliona tona kvalitetnog mrkog uglja. Iz svetskih industrijskih iskustava sa podzemnom gasifikacijom uglja poznato je da je stepen iskorišćenja "napadnutih" slojeva uglja 72-96 odsto. Ako se računa sa svega 80 odsto iskoristivosti, proizlazi da bi se ovim metodom u Aleksincu iskoristilo 22 miliona tona uglja.

Kakve to sad veze ima sa uljnim škriljcima? Vrlo jake: naslage uljnih škriljaca, direktno naleglih na ugalj, omogućavale bi povećanje efikasnosti procesa podzemne gasifikacije uglja. Naime, "otpadna" toplota iz gasifikacije uglja će u "krovini" proizvesti dodatne ugljovodonične gasove i tečnosti. Veći deo tih tečnosti će krekovanjem proizvesti dopunski deo ugljovodoničnih gasova. Takvo kombinovano dobijanje ugljovodoničnih gasova iz uljnih škriljaca povećava toplotnu moć gasa dobijenog na ovaj način, a omogućava i dobijanje određene količine nafte, istina tek kao nusproizvoda u ovom procesu.

Da bi se ostvarila proizvodnja na bazi već dokazanih geoloških rezervi, autori preporučuju da se, uz konsultaciju inostranih firmi, čija su iskustva i osvojene tehnologije u ovoj oblasti još uvek neprevaziđene, nastavi sa istraživanjem načina dobijanja sintetičke nafte iz uljnih škriljaca, uz opasku da je realizacija eksploatacije ovih potencijala limitirana, kako sadržajem uljne frakcije koja diktira tehnologiju, tako prostornim zahtevima i uslovima vezanim za životnu sredinu, a posebno u postizanju isplativosti za pojedina ležišta i nalazišta, pri čemu u osnovi isplativost zavisi od cene nafte na svetskom tržištu, koja bi za uslove naših ležišta morala biti znatno veća u dužem vremenskom periodu. U slučaju Aleksinačkog ležišta, pored pravilne raspodeljenosti korisnih i štetnih komponenti, presudan uticaj na ekonomske uslove eksploatacije imaće nagib i dubina zaleganja slojeva, tj. morfološke karakteristike rudnog tela. Naravno, posebne analize je potrebno napraviti za iskorišćenje korisne materije i velikih količina uljnih škriljaca koje se nalaze ispod samih naseljenih mesta, Aleksinca, Subotinca, Vakupca… U ovim delovima ležišta, takozvanim "zaštitnim stubovima", zaključuju, proces podzemne gasifikacije je najoptimalnije rešenje.

Međutim, ako je suditi po izjavama objavljenim u medijima, ova analiza nije uzeta u obzir, jer u najavama šta će biti, govori se isključivo o proizvodnji nafte, dok se gas pominje samo kao nusprodukt. Štaviše, izjava ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja data RTS-u – da će se insistirati da "Srbija ne bude zona u kojoj će se ruda samo vaditi, a potom slati u inostranstvo na preradu, već da se na njenoj teritoriji obavlja finalizacija rudarske prerade" – navodi na zaključak da se na napredne metode retortiranja pod zemljom, ako ne već podzemnom gasifikacijom, ne računa, već da će škriljac da se vadi kao ugalj – kopanjem. Ako je tako, onda bi bilo bolje za sve nas, a naročito za stanovnike Aleksinca i okoline, da je cela priča o eksploataciji uljnih škriljaca kod Aleksinca i svetla energetska budućnost Srbije samo predizborna patka. Naslage škriljaca, uostalom, neće nigde otići, a tehnologija prerade će biti sve bolja i bolja.