Lisica i ždral
Lelek sebra
Speci i naci penzije protivustavne su, jer se bezočno i iz razloga kalkulanstko-snobovskih gazi načelo ravnopravnosti!
Zhili-byli kriket i muravei, živeli tako cvrčak i mrav, ne kao cimeri, ni kao kumovi, ali kao savremenici koji su udarili svak svojim putem, mrav se posvetio spremanju zimnice, cvrčak je jurio sa svirke na svirku, učestvovao na takmičenju za prvi glas šume, snimio dva spota, pevao uz matricu, nastupao uživo, pevao na dve dobrotvorne priredbe, gde nije on bio dobrotvor nego šumska uprava koja je njemu i njegovom bendu diskretno isplatila honorar dok je sa kompletnu faunu ulaz bio slobodan: "Nisi bio na mom koncertu u Jaruzi?" – pita mrava koji jedva da je usporio sa strahom pogledujuć uvis da mu se mrva veća od njega samog ne izvrne: "Nemam ja vremena za te zajebancije, koristim ove lepe dane da spremim još nešto ogreva, majstori mi završavaju sušaru…" – "Nema te ni u kladionici? Ja pukao zbog Mančestera, ali ne žalim, kako došlo tako očlo…"
Sretnu se opet u oktobru koji se pokazao kao lep, mrav vuče hranu u svoj špajz, cvrčak pa priredio rođendansku žurku za dvesto duša, ori se muzika, miriše roštilj,: "Svrati da popiješ jednu! Vidi ko je ovde, Nataša sa sestrom, Mili, Boža! Samo ti nemaš vremena…" – "Poslao sam ti SMS, vidiš da žurim, biće oštra zima…"
Tako i bi! Vetar i vejavica bili su kao kod Puškina (to kak zver ona zavoet/to zaplachet kak ditia), od mraza bi malo pa pukla neka grana, posao cvrčkov potpuno je zamro, prozore mu mraz okovao srebrnim lepezama i simetričnim peruškama, voda u bokalu smrzla se, cvrčak je kroz fortochku izišao pravo na smet, odatle kud će šta će, daj on kod mrava: izdaleka vidi dim iz odžaka, isped mravinjaka očišćen sneg, napravljen Sneško i osvetljen odozdo, kuc-kuc, ko je, đavo s neba, ja sam, ko bi bio po ovom minusu, da se malo ogrejem i da te samo pitam nešto…" – "Uđi", reče crvčak, "nije ti ovo basna, ovo je život! Moj narod je oklevetan u hiljadama čitanki, mi smo metafora osvetoljubivosti i zluradosti, šta si letos radio, svirao, a ti sad igraj!, koji je bolesni um zamislio takav dijalog! Nadaš se da ću ti dati u zajam sto pedeset evra, bošču sa hranom i naramak drva, ali to bi bila jednokratna pomoć, palijativa, zamazivanje očiju – zar da pukom pozajmicom ili milostinjom umirim savest i da se zbog toga neznatnog dobročinstva nadam rajskom naselju?! Ne, Savez mrava je ne samo za tebe nego za sve cvrčke pripremio nacionalne penzije, mi jesmo radili i šparali, jesmo planirali i držali se plana, ali mi mravi smo nule, jasno je to nama, mi bismo sve ovo što imamo dali za jedan zvezdani trenutak koji donosi umetnosti, mi gorimo od želje da vam odamo počast i priznanje, da damo oduška našem divljenju, vaše penzije dva i po puta su veće od prosečne penzije, radimo na tome da vam ih isplatimo i retroaktivno: kad si ti prvi put zapevao ‘leptiriću šareniću’?…"
$
Na reč "kultura" potežem pištolj koji nemam, na "nacionalna penzija" ruka se sama maša drvene sablje kojom bih da lupam po stolu dok se neko ne trgne! Jao, nemoj samo opet da štediš državne pare i da otkidaš ostarelim umetnicima od usta, to si već pokušavao, jesam, ali ne da nisam imao uspeha nego su mi nedavno naneseni novi buboci! Država je opet obelodanila svoju opsednutost elitom i svoju veru da će joj se dodvoravanje slavnima na neki neobjašnjiv način isplatiti, opet je objavljen spisak ljudi koji će za svoju umetnost dobiti ne nagradu nego debelu penziju, zašto neki vikiliks ne objavi sve te molbe: "Molim gore navedeni naslov da se spomene, mada ne shvatam ni kako je mogao zaboraviti, svega što sam stanovništvu dao i svega što sam za dobrobiti roda našega otrpeo i izdurao, ah, koliko sam samo u pisaću mašinu i u pelir uložio, koliko sam mamuzao i cedio svoju maštu samo da bi čitaocima bilo što lepše i da moj izdavač ne bi bio na gubitku, na koliko sam književnih večeri čitao svoja dela u nezagrejanim domovima kulture po selendrama protiv kojih, naravno, nemam ništa i koje takođe sa ljubavlju i talentom opisujem! Sada je starost zakucala na moja vrata, kao doduše i na vrata mojih netalentovanih ispisnika, i gle, društvo kome sam toliko dao setilo me se, ta me pažnja dira u srce i više nego novac koji jeste znatan, ali koji je za umetnika samo podstrek da i u poodmakloj dobi svojim testamentarnim delom još jedared zadivi svetinu koja umire po godišnjim dobima i nada se običnoj, nenacionalnoj penziji, proistekloj iz pukog dirinčenja, rada u dolapu života…"
Ili da vidimo molbu broj 417: "Molim Vladu Srbije da se seti mog životnog dela: pevam od svoje četvrte godine, nastupila sam na hiljadama koncerata, raznim prevoznim sredstvima prevalila sam desetine hiljada kilometara, ruskih vrsta, milja i nautičkih milja, prodala sam milione ploča, kaseta, dobila plakete od gradonačelnika na svim kontinentima, avaj, inflacija devesetih, sankcije i piramidalne banke pojele su svu moju ušteđevinu, kasetna bomba NATO pakta pala je na kokošinjac ispod kojeg sam čuvala pare za crne dane…"
Dobrotvornoj Vladi obratilo se, avaj, previše umetničkih dušica te je ministar Marković, izdavač, i sam dakle itekakav poslenik kulture, morao da im kaže ne, ne i ne, zakon kaže pedeset, prekobrojnici neka vide šta će, neka konkurišu dogodine, kad neko od povlašćenih ode Bogu na istinu, baš lepo od ovoga gesedamnaestnika, ali bi zakon morao reći – nula! Nema specijalne penzije ni za koga, umetnošću se bavite na vlastitu odgovornost, kulturni ste radnik, baš lepo, ali kultura su i medicina, i zanati…
Au, daleko ti ode, nemoj sutra ti da išteš istu takvu penziju! Pa mogu ja da je ištem, mogu da poližem ono što sam pisao, mogu da podlegnem pohlepi ili komforu, ali država treba čim se primaknem njezinim dverima i jaslama da mi podvikne: sikter!