JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Razlog za ovu tribinu jeste to što se čini da u poslednjih 20 godina živimo u zemlji, u kulturi koja je mala, provincijalizovana i uglavnom na periferiji svih globalnih kulturnih, društvenih i političkih tokova. U toj kulturi i popularnoj kulturi, van granica naše zemlje, ili ako malo proširimo taj pojam, van granica regiona, vidljivi su gotovo jedino oni koji su u punom svetlu zasijali u vreme dok nam zemlja, a sa njom i kultura i popularna kultura, nisu bile toliko male i toliko na periferiji globalnih dešavanja.

Naša večerašnja tema zato jesu svi ti ljudi iz zlatnog doba naše popularne kulture koji se i danas prelivaju van njenih granica. To doba nije bilo zlatno i plodonosno iz nekog misterioznog razloga, već upravo zbog toga što su i ovo društvo i ova kultura bili otvoreni za spoljne uticaje i samim tim i mogli da budu autentični. Često kada govorimo o popularnosti naših muzičara van granica i Srbije i Jugoslavije u zemljama Istočnog bloka, govorimo o tome da smo mi za njih u to vreme bili Zapad. Šta tačno znači da smo mi za zemlje iza gvozdene zavese u to vreme bili Zapad?

SAŠA DRAGIĆ: Jugoslavija je u to vreme bila zaista otvorena zemlja i jugoslovenski pasoš je koštao na crnom tržištu čak nekih, koliko mi se čini, 10.000 maraka. Ne znam u ovom trenutku koliko naš pasoš košta i da li neko hoće da uzme naš pasoš. Jednostavno, Jugoslavija je bila zemlja koja je bila neka skretnica između istoka i zapada, što se muzike tiče – večeras ćemo samo o tome razgovarati – zemlja koja je zaista imala prilike da vidi i svetske muzičare u tom trenutku u Beogradu, znači znamo za Džez festival koji je bio jedan od najboljih u svetu, imali smo prilike da vidimo velike zvezde, muzičke, normalno, a i filmske, tako da je Jugoslavija bila neka, uslovno rečeno, muzička tampon zona.

GREGOR BŽOZOVIČ: Da objasnim, ja sam Poljak. Pojasniću vam ovako zašto je Jugoslavija bila Zapad: dođem ovde 1972. godine, imam dvanaest godina i glavna stvar su mi farmerke. U Beogradu su tada postojali komisioni i u njima Levi’s farmerke. Tata mi da 50 dinara kao dobrodošlicu u Beograd i ja odem u samoposlugu. Kod nas nije bilo samoposluga, nego onih prodavnica gde stoji žena iza pulta i govori: nema. Ima li putera? Nema. Šta ima? Pa, nema ništa. I onda ja dođem u samoposlugu i vidim žvake. Kupim za dva dinara paket u kome ima, ne znam, dvadeset komada žvaka. Bilo je žvaka u obliku kuglica, cigareta… Pomislim: ja sam došao u Ameriku. To je to. Takva je to bila Jugoslavija. Jugoslavija je imala koncerte, ploče. Svoj projekat sam nazvao Jugoton jer taj Jugoton mi je otvorio oči na Zapad. Čekali smo u redovima za FEST, do tri ujutru stajali u redu za karte.

Zato je to bio Zapad. Znate, komunisti su prvenstveno glupi bili, ali neki od njih su bili lukavi. Pa ovi ovde, koje vi sad pljujete, oni su shvatili – imamo mi svoje probleme, ali dajmo mladima da nose dugu kosu, da sviraju električnu gitaru, da prate kulturu, da idu u Trst da švercuju farmerke. Ako toga ima, ima slobode i nema nereda po ulicama.

RADMILA KARAKLAJIĆ: Ovo što ste sada rekli, to se tiče materijalnog statusa. A što se tiče muzike, na prvoj turneji naših u SSSR su bili Sedam mladih, Cune Gojković, Đorđe Marjanović… Trebalo je ja da idem sa njima, ali tri dana pre polaska u Jugokoncertu su rekli da ja pevam na engleskom, da pevam džez i da uglavnom nije zgodno kao takva da se pojavim u Moskvi. Mislila sam da ću da umrem od razočaranja, ali sam shvatila da ja moram da se prilagodim, da ne mogu da pevam mnogo na engleskom, ne mogu mnogo da pevam džez, ali ipak mogu i njihove stvari da predstavim na drugi način. I to je bilo najpametnije. Osim, ako sam otpevala neku njihovu pesmu, to je bilo sasvim drugačije. Mislim, ili sam režirala ili sam se trudila da aranžman bude drugačiji, a pogotovo sam se na sceni ponašala onako kao i ovde kad sam uzimala mikrofon. Tamo se nije tako pevalo, nije se tako ponašalo i to je bila skoro revolucija.

Osamdesetih, kada su se otvorili, za njih je sve što je dolazilo iz Amerike, sa Zapada, bilo zakon. Valjda su bili željni toga, iako su osamdesetih godina počela gostovanja svih zvezda. Oni su krenuli sa strahovitim imitiranjem, ali to je danas već drugačije. Oni sve to slušaju, oni sve to znaju, ali jako mnogo polažu na svoju estradu i stvaraju jedan svoj zvuk. Naravno pod uticajem Zapada. Mislim da je jako važno što su duhovno preboleli taj prelaz kad su apsolutno samo podražavali muziku sa Zapada. Znači, došlo je to neko i nacionalno i muzičko dostojanstvo i sada je to – sve cenimo, sve imamo, idemo i na engleskom, ali ipak to treba da bude i naše.

PETAR JANJATOVIĆ: Negde 1979. ili 1980. godine, ja sam za "Džuboks" radio intervju sa Đorđem Marjanovićem. Uz sve poštovanje, nekako izokola sam mu rekao kako je on za moj ukus previše teatralan. On je rekao: potpuno ste u pravu, ali znate, to je problem Sovjetskog Saveza, jer ja tamo nastupam u halama za 20.000 ljudi i želim da ono što ja isporučujem vidi i doživi i onaj u poslednjem redu, pa onda moram sve to da prenaglašavam. Dakle, naravno da su svi prilagođavali svoj repertoar onome što je Istočnom bloku trebalo. Isti taj Đorđe Marjanović je pevao prepeve Boba Dilana, što nikad nije radio u Jugoslaviji. Dakle, mi smo na taj način bili neka vrsta mosta. Dakle, SFRJ je bila između Zapada i Istoka i na fini način je istočnoevropskoj publici nudila kompletan aktuelan svetski repertoar. Samo što je to bilo po njihovim merilima.

Ali bih sad iskoristio priliku i da se nadovežem na ono što je Gregor rekao, da su komunisti bili lukavi. Zaista, ja mislim da su bili lukavi političari i da to nije bilo slučajno. Jugoslovenski rokenrol je bio sponzorisan od strane države, kao što je, recimo, čuvena čehoslovačka kinematografija nastala zahvaljujući sponzorisanju države. Tako je i rokenrol od ranih šezdesetih godina. Da ne govorim o vremenu novog talasa. Dakle, 1981. godine je Gregor bio jedan od ljudi koji su organizovali "Nedelju poljske kulture" u Studentskom kulturnom centru. Taj Studentski kulturni centar je finansirala država i tu je nastao kompletan jugoslovenski ili beogradski novi talas. Grupa Lajbah je na neki način nastala u Studentskom kulturnom centru, jer je čovek koji je napravio Lajbah služio vojsku u Beogradu i u SKC-u otkrio i Marinu Abramović i kompletnu alternativnu kulturu.

Negde 1982. godine Velimir Ćurguz Kazimir, u to vreme urednik u Istraživačko-izdavačkom centru Saveza socijalističke omladine Srbije pozove mene i Dragana Kremera i ponudi nam da napravimo Enciklopediju jugoslovenskog rokenrola, koju bi Savez socijalističke omladine finansirao. Mi smo tada zaključili da je rano za tako nešto, pa smo predložili da napravimo tu knjigu "Almanah novog talasa u SFRJ". Dakle, taj novi talas po definiciji je negirao sve ono što je Savez komunista propagirao, a mi smo dobili mogućnost da to uradimo i niko nam se nije mešao u posao. Verovatno je i zbog toga ta scena bila tako uspešna. Jer, ta vrsta infuzije i krovnog mesta je omogućavala da se neke stvari realizuju.

MINJA SUBOTA: Bubiša Simić je 1957. spremao turneju u Istočnoj Nemačkoj, ali onda je neko nešto rekao o njihovom predsedniku i posle dva koncerta oni su se preselili u studio da ne bi javno nastupali. Onda su se vratili u Mađarsku da bi ih ponovo pozvali i tu se nižu turneje. Dakle, bili su u Poljskoj i odlaze, kao što je rekla Radmila, u SSSR sa Lolom, sa Cunetom. I sam Bubiša kaže da su oni bili u stvari misionari. Ja tu govorim o tom prvom periodu koji ne bismo smeli da preskočimo, a koji je vrlo kvalitetan bio zbog sjajnog džez orkestra Radio Beograda, sa mnogo poleta, entuzijazma, sa aranžmanima koji su stvarno bili sjajni. A posle toga su se dešavale sve ove druge stvari. Dakle, mi smo došli u taj SSSR – to je bio period 1965, 1966, 1967. i nadalje, sedamdesete godine su bile naročito plodne – u jednu zemlju koja je bila centar Istoka. Ali, da vam kažem, to je jedna zemlja sa fantastičnom prosvetom i kulturom, obrazovanjem. Mi smo imali pristup popu i roku, zabavnoj muzici, šlageru, na kraju krajeva, i produkciji. E, vidite, mi smo došli u tu zemlju koja je želela otvaranje i u tom pravcu. Naši ansambli su bili mali sastavi. Ali tu su bili dobri instrumenti, gitare, ozvučenja. Njihovi muzičari su se napajali na tim našim koncertima koji zvuče savremeno, evropski. E, ovo što Radmila kaže, naravno, u to vreme bila je cenzura. Engleski je bio u to vreme na neki način neprijatan, ali znate, džez je muzika potlačenih i tako je krenulo. Dakle, oni su stvarali njihovu zabavnu muziku koja je bila odlična, ali mi smo onda puštali nove aranžmane, novi zvuk, što je njih fasciniralo, ali ih je i pokretalo. Mi smo 1972. krenuli sa grupom ‘One i oni’. Tu su bili Daliborka Stojšić, Lidija Kodrič, Žarko Dančuo i ja. Pošto smo već imali mnogo iskustva pre toga, pripremili smo program koji je bio, pazite – dve devojke, dva muškarca, Abba pre Abbe smo mi bili, imali smo potpuri evropske, ruske, pop, rok, džez muzike. Mi smo se trudili isključivo zbog toga da možemo na turnejama da fasciniramo.

GREGOR BŽOZOVIČ: Naravno, to je sve tačno što pričate, ali da imate potpunu sliku, Jugoslavija bila neka fama u istočnoevropskim zemljama gde se ništa nije dešavalo. Moram braniti Poljake jer to osvajanje Sovjetskog Saveza i to sa dva fronta, znate, sa juga Titova Jugoslavija i iz Poljske gde je došao rokenrol. Odavde je išla zabavna muzika. Prvi dugokosi muzičari su došli u Poljsku. Zašto je to bilo uspešno? Prvo, niko za te koncerte, mada je bilo 20.000 ljudi, nije mogao kupiti kartu. To je bilo sve deljeno po njihovim komunističkim zakonima. Naši Poljaci isto su išli, mada mi mrzimo Ruse istorijski, ali su svi išli tamo jer su zarađivali pare i jer se švercovalo. To je bio šverc naveliko. Ako si doneo farmerke u Rusiju, dobiješ sto puta više nego što si platio u Beogradu ili u Varšavi. I to je bila glavna stvar. Naravno, tu je bila i publika. Svaki izvođač voli da ga vole, ali kad dođeš u džunglu kao prvi belac, svaki crnac će da te pogleda, pošto ne dolaze drugi belci. Znači, rokenrol je bio pušten u Sovjetski Savez preko filtrirane kulture socijalističkih zemalja.

Kad bi sad gledali na rok muziku, naravno istorijski, pre Bijelog dugmeta, jugoslovenski rok je bio niko i ništa. U Mađarskoj je Omega počela 1968, šest godina pre Bijelog dugmeta. Nije bitno takmičenje nego da uspostavimo tu ravnotežu. To što je u Jugoslaviji bitno, to je da je ta zapadna kultura ovde dolazila i svi koji su kopirali imali su uzore na mestu. Najvažnije je da se, pre svega, dinar menjao za dolare, da je to bila stabilna valuta, da se imao pasoš koji ja nisam mogao da imam. Uspeh istočnoevropskih izvođača bio je moguć samo zato što je bio zatvoren u komunizam. Da su šezdesetih godina umesto naših izvođača došli Rolingstonsi, Bili Holidej, Kaunt Bejzi itd., ne bi bilo mesta za te kopije.

Stvar je u tome da smo mi dugo – ja kažem za sve te zemlje – mislili da se može postići uspeh na oponašanju zapadne kulture. Kad pogledate sad šta valja na Zapadu, to je ono što mi imamo, a što smo potcenjivali. Da li je neko šezdesetih godina smatrao da ciganski trubači nešto vrede? Niko. To je bila muzika za kafanu, koja nije bila za kulturni narod iz Beograda. Danas, trubači, narodna muzika, Cigani iz Rumunije, to su svetske stvari. A mi smo išli suprotnim putem.