Pokušaj da jednu misteriju rasvetlimo drugom neumitno nas dovodi u blizinu crne umetnosti alhemije. Tamo gde je "svetlost" saznanja vođena nadom da će u slučajnom ukrštanju nepoznatog sa nepoznatim nastati prozirni kristal onog nužnog, koje iz nedoumice obeležavamo slabom rečju "istina".

Ovim primedbama gotovo smo već dospeli u prve prostorije literarne građevine neobičnog imena Roman sa kokainom. Ali, pošto ni one ne mogu pretendovati na preteranu razumljivost, izveštaj o romanu počnimo njihovim razjašnjavanjem.

Lidija Švajcer, ruska emigrantkinja iz epohe "Aurore", Kronštata i Mandeljštamovog Šuma vremena, u šetnji pariskim antikvarnicama nabasala je na knjigu sa neupadljivim omotom i tragom njene vlastite životne istorije. Kada se tridesetih godina pojavila u malom emigrantskom časopisu, knjiga je u pariskoj koloniji ruskih emigranata izazvala burno reagovanje. Anti-Emil ili: pedagoški roman sa obrnutim predznakom? Možda su učesnici u tadašnjim raspravama, pod uticajem istorijskih zbivanja u dalekoj domovini, bili skloni da u romanu prepoznaju figuru nihilistički radikalizovanog prosvetiteljstva. Ili jedan od dijaboličkih likova vanvremenog "fantoma Rusije". Pitanja ostaju bez odgovora, oni koji bi mogli odgovoriti ne nalaze se više među živima. Međutim, roman je ostao.

Njegov junak Vadim Maslenikov, u demonskom tempu, praćen autorovim pogledom čija analitička oštrina podseća na Dantea, između 1914. i 1919. prelazi sve etape svoje lične verzije pakla. Naravno, to "lično" samo je privid. U jevrejsko-ruskoj verziji cveća zla na scenu stupaju svi arhetipovi slavenske dijalektike, obogaćeni novim iskustvima, koje je ruski 19. vek, doduše, mogao da naslućuje, ali ne i da poznaje.

Roman sa kokainom, u prevodu Lidije Švajcer, pojavio se na francuskom jeziku 1983. kod "Belfonda". Slede oduševljeno-zapaljene reakcije kritike ("Neponovljivo delo!" – "Le Figaro") i prevodi na sedam drugih jezika.

Međutim, to je samo prvi deo zapleta, oko čudnog romana, ni u kom slučaju njegovo domesticiranje u sigurne i prašnjave police literarne klasike. Jer, ko je M. Agejev, "jedinstveni autor" ("L’Express") koji je jednim potezom obnovio sećanje na epohu u kojoj je smrtna ozbiljnost eksperimentisanja izbrisala granice između lične sudbine, umetnosti i politike? Prelistavanje književnih enciklopedija ne pomaže mnogo, autor je dosledno sproveo nameru rastvaranja identiteta. Ne samo što je u maniru pseudoapokrifnih srednjovekovnih spisa u romanu zatvoren lavirint kojim bi trebalo da se provuče pitanje o "autoru" (roman sadrži "Epilog", u kojem lekar saopštava da je rukopis pronašao u džepu neidentifikovanog čoveka, umrlog posle prejake doze kokaina), nego i više od toga: Agejev je pseudonim, slučajno ime za priču čija svaka stranica širi uverenje u crnu nužnost.

Kao što se drugačije ne može ni pretpostaviti, počinje potraga za "stvarnim autorom", čovekom koji je na nekoj pošti grada, koji se tada zvao Konstantinopolj, predao paketić adresiran na ruski emigrantski časopis u Parizu. Retki trenuci sreće za teoretičare književnosti. Konstelacija koja bi u literaturi bila beznadežno bizarna i neduhovita (zamislite roman čija radnja bi počivala na ovakvom "zapletu") vraća rutinskoj delatnosti ukus avanture. Naravno, bezopasne.

Francuski profesori slavistike isprobavaju nekoliko varijanti čitanja tragova – od one koja se zasniva na konvencionalnom skrivanju identiteta (tako, na primer, N. Struve pokušava da u romanu prepozna rano delo Vladimira Nabokova), pa do one koja računa sa graničnim egzistencijalnim situacijama, dakle, koja ozbiljno shvata autorovu nameru. U rasvetljavanju tajne pomaže ovaj drugi metod. Njegov "agent" ponovo nosi ime Lidija, ovoga puta Lidija Červinskaja. Član ruske (emigrantske) literarne scene iz pariskog života između dva rata, ona raspolaže ne samo informacijama o romanu, nego i nečim puno važnijim, vezama sa egzotičnim Carigradom. Po nalogu ruskog časopisa koji je objavio Roman sa kokainom, ona je tridesetih godina trebalo da pronađe njegovog autora.

Profesor slavistike René Guerra, stručnjak za rusku literarnu emigraciju i vlasnik obimnog arhiva iz prvih postrevolucionarnih godina, uspeva da otkrije poslednje prebivalište nekadašnje femme fatale: starački dom u predgrađu Pariza. Lidija Červinskaja, zaista, poseduje pouzdane podatke o autoru Romana sa kokainom. Nalog redakcije da sazna identitet pisca savesno je izvršila, naravno, ukoliko se složimo s tim da je kratka i snažna ljubavna romansa, takođe, jedan od načina upoznavanja. Čitaoce koji ozbiljno shvate neverovatnu egzistencijalnu intenzivnost romana neće iznenaditi uslovi pod kojima se ta ljubavna veza odvijala. Mark Levi, tridesetpetogodišnjak "veoma privlačne spoljašnjosti i sklon melanholiji" (seća se Červinskaja), bio je smešten u jevrejskoj ludnici u Konstantinopolju. Poreklom iz Moskve (gde se i odvija radnja romana), on je na jug dospeo u košmaru građanskog rata. Drhtanje ruku i halucinacije koje su ga mučile, objasnio joj je, nisu posledica uzimanja droga, nego nemogućnosti da savlada sećanje na rat u kojem je učestvovao.

Precizni spisi stanja u koje zapada Vadim Maslenikov posle uzimanja kokaina stavljaju u sumnju ovo objašnjenje. Međutim, taj detalj je beznačajan. Samouništavanje drogom ili sećanjem, u čemu bi tu bila suštinska razlika?

Da bi nastao jedan ovakav roman, o tome znamo još od Dostojevskog, nisu dovoljni patnja i imaginacija. Naime, "klasičnom" Evropejcu možda jesu, ali ne i ruskom Jevreju. On mora da prođe kroz hladnu komoru, kroz prostoriju za kondenzovanje. U svetu tridesetih godina ta komora je, kao i čitav prethodni vek, nosila ime Berlin. Tako je Mark Levi, u želji da zaboravi, a, u stvari, nesvesno okrenut magičnom severnom polu prema kome ga je gurala nužnost njegovog velikog romana, posle bekstva iz Rusije otišao u Berlin, gde su njegovi rođaci posedovali trgovinu krznima. U Berlinu je ostao onoliko dugo koliko je bilo neophodno da napiše Roman sa kokainom. Posle toga je postao pitomac ludnice u Konstantinopolju, odakle je poslao rukopis i gde ga je Lidija Červinskaja pronašla.

Vođena vlastitim kompasom, ona je ubrzo napustila Istanbul i nikada više nije čula o Marku Leviju. Druga Lidija (ili prva, kako se uzme), ona koja je ponovo otkrila roman, uspela je da dopuni autorovu biografiju. Posredstvom jevrejske opštine u Istanbulu saznala je da je Mark Abramovič Levi umro u bolnici 12. februara 1936. i da je sahranjen na lokalnom groblju za sirotinju.

Umiranje Vadima Maslenikova, junaka Romana sa kokainom, odvija se prema drugačijem scenariju, ali uz istu neumoljivu kombinaciju nužnog i slučajnog. Mehanika zla, koja radnju usmerava u pravcu epiloga (sa njegovim izlaganjem "uzroka smrti"), razotkriva se već na prvim stranicama knjige, a naizgled sitnim detaljima, kao, na primer, u kratkoj sceni u kojoj glavni lik romana (komponovanog kao pripovedanje u prvom licu jednine) ne želi da prepozna svoju majku koja je došla da ga poseti za vreme školske pauze. Spasiti dostojanstvo po svaku cenu – načelo je Vadima Maslenikova. U toj reči "dostojanstvo" sadržana je celokupna eksplozivnost romana. Jer, ubrzo saznajemo za egzistenciju "riterskog dostojanstva". Ili, za tehniku maksimalizovanja zadovoljstva kršenjem najviših načela individualnog morala. Narcisoidni individuum tu se takmiči sa sobom, svaki ishod on može da uknjiži kao pobedu (pošto mu je moguće da se naizmenično identifikuje sa obe strane), ali i u tome se sastoji dijalektika bezizglednosti, i kao poraz.

Drugo poglavlje romana nosi naslov "Sonja", treće "Kokain". Ne podseća samo ime emancipovane Moskovljanke na klasičan lik ruskih "crnih zloduha samoponižavanja" kao modusa mana. Ovde je citiran celokupni zaplet, ali sa namerom da se destruira tradicionalna (možda bismo mogli reći – humanistička) iluzija o "Sonji" kao nekom deus ex machina, koja iz onostranosti – bilo da je to religija, ljubav ili "izvorna" priroda – pruža ruku spasa izgubljenom junaku. U Romanu sa kokainom nema spasa ni za koga, to je jasno već posle prvih rečenica. A najmanje ga ima za Vadimovog skrivenog konkurenta Burkevica (suprotnost dva lika ne manifestuje se u samoj radnji, ali formira jednu od njegovih osnovnih pretpostavki), kasnijeg boljševičkog komesara koji odbija zahtev za bolničkim tretmanom neizlečivog kokainiste. Komesar nema ništa protiv nekadašnjeg školskog druga, ali bolnički kapaciteti su oskudni, a čovečanstvo ne bi mnogo dobilo lečenjem jednog perverznog građanskog individualiste.

Nije potrebno posebno napominjati da autor romana, eksperimentišući sa granicama izdržljivosti svog junaka, ne može preterano verovati u održivost Burkevicevog pojma čovečanstva. Granica između "zdravog" i "patološkog" nije jasno povučena. Oni koji su hteli da između dva stanja podignu visoki zid i sami su agenti bolesti. Poglavlje o kokainu demonstrira iskustvo izvorne nediferenciranosti. Najintenzivniju jasnoću tu je teško odvojiti od najveće iluzije. Kao jedino izvesno na kraju ostaje materija: komad papira u džepu umrlog, gde je odbijena molba za bolničko lečenje, i rukopis priče. Međutim, svi znamo da je i ta poslednja izvesnost, takođe, iluzija. Priču nije napisao Vadim Maslenikov, nego M. Agejev ili Mark Levi. Ova naknadno stečena izvesnost o autoru (stečena protiv njegove volje) ne stabilizuje izvornu protivrečnost, nego je ponovo stavlja u pogon. Jer, time je destabilizovana ona minimalna izvesnost koju pruža fikcija o "autentičnosti" priče. Pošto njen zaplet u ovom smislu očigledno nije autentičan, preti opasnost da se već nalazi van čvrstih okvira lokacije, naime, opasnost da je već postao univerzalan.