Nepromenljivi Goran Bare i promenljivo-zamenjiva ekipa koja se (najčešće) naziva Majke (ovaj put Zoran Čalić, Damir Trkulja Šiljo, Viktor Lipić Lipa, Damir Šomen, Marko Rašić) snimili su i na svet izdali novi album; u svetu u kojem živi Goran Bare, i u kojem takođe obitava i ovaj koji piše o njemu, to kada Bare izda novi album jedan je od događaja godine čak i ako se album sastoji od, šta znam, tonskog zapisa Baretovog hrkanja, mumlavog svađanja sa novozagrebačkim susjedima ili nestrpljivog lupkanja prstima po kuhinjskom stolu u očekivanju… čoveka. Kada je, međutim, Bare u formi i u fazonu da dâ najbolje od sebe, onda to nije "jedan od" – onda je to naprosto The Događaj. Zašto? To će i bez velikog crtanja razumeti svako ko nešto zna o tom lepljivo-prljavom, a opet pročišćujućem (ritmu i) bluzu, i ko ga oseća i mari za nj; onima drugima džaba je pričati – eno im Lejdi Gaga, Bijonse ili kako se već Madona Lujza Veronika Čikone zove u ovom mandatu. Dont džast stend der lec get tu it, strajk ej pouz derz nating tu it – Voug… I tako to.

A ono što su Bare & co. jesenas (pro)izveli uistinu nije moguće ni preskočiti ni zaobići: ta digitalna džombetina na putu kroz guravu i bezveznu 2011. jedan je od retkih trenutaka istinskog zadovoljstva i nadahnuća. Već uvodna, plemenito preteća nekolikosekundna bas-vožnja kojom počinje naslovna pesma albuma Teške boje (Croatia records 2011) stavlja vam do znanja da sa novim Majkama nema zezanja; nakon tog upozoravajućeg preludijuma (bez fuge) sledi i udar groma, tačnije, kontinuirana grmljavina iz svih raspoloživih sredstava za masivno uništavanje tišine, a Teške se boje rascvetavaju u jednu od onih amblematičnih pesama koje postaju opšta mesta zaostavštine jednog benda. Hit? Da, naravno, u onoj meri u kojoj o tome kad su Goran Bare i Majke u pitanju uopšte ima smisla govoriti; pesma je čak i umereno radio friendly – a tu je i "atraktivno urađen spot", je li – ali sve je to od drugorazrednog značaja. To jest, ono što odmah osvaja a trajno ostaje jeste osećanje da puštajući ovu grmljavinu u se, na se i preda se prisustvujete briljantnom autoportretu umetnika u zrelosti: Teške boje su, između ostalog, neka vrsta perfektno lucidnog autopoetičkog stejtmenta – mada Bare, dakako i na svu sreću, ne koristi takav leksik, prirodno prisvojen od štreberčića bez ikakve poetike, kamoli po-etike. Ali zato, kada svestrano razmontirani Bare zafrflja: "moje srce teško suzu pušta, i pumpa sa smiješkom", ne možete ne prepoznati momentum prisustvovanja nečemu retkom i izuzetnom: nepretencioznom pakovanju velikih poetskih i životnih uvida u "male" stihove jedne, da prostite, obične rokenrol pesme. Eto, tako je to kada neko, kao Goran B. (ali ne onaj svišnjepali nesrećnik u belo odelo), "ne svijetli, nego sijeva". Ta, nego šta: sini munjo, udri grome!

Privremeno smirenje donosi naredna, Život je osjećaj, jedno od onih pomalo "bratovskih" baretovskih obraćanja (ima ih posejanih po manje-više svim njegovim pločama) neimenovanoj ljubavnoj partnerki, gde čak i reč "dostojanstveno" zvuči dostojanstveno, a ne onako kako bi zvučala iz usta mnogih drugih… Kao i većina drugih na ovoj ploči, i ova je pesma odevena dominantno u zvuk južnjačkog roka iz sedamdesetih, ali propuštena kroz filter epohe u kojoj nastaje, zahvaljujući čemu muzika Majki, koliko god slojeva patine imala, nije "retro", zapravo ne u onom smislu koji podrazumeva eufemizam za beznadežnu, pomalo sažalnu zastarelost. Divlji cvijet i Pozovi me u noć nastavljaju tom linijom, dočim je naredna Moja je ljubav jedan od onih lirsko-kontemplativnih trenutaka kakvi su Baretu nekako najprimereniji; uzgred, pada mi sad na pamet: ima li ikoga, izvan čudesnog sveta "narodnjaka", ko tako lako i prirodno i u takvom nehajnom izobilju izgovara i "troši" Velike Reči poput ljubav, toplina, srce, duša i tome slično – tako zazornih u ovo doba svenatkriljujuće ironije i neodredivo-neutažive gladi usled prezasićenja – a da kroz sve to prolazi (umetnički) neoštećen?!

Depresija je, za ukus dolepotpisanog, možda i ponajbolji broj na ovom albumu: veličanstveni crnjak pravo iz promajnog predvorja pakla, srhljivi psihodelirični trijumf jedne osobite pesničke slikovitosti: "Depresija/ bolesna kuja/ koja spava mi u duši"… Nema ni veterinara ni šintera za takve zarazne kuje, nema…

Gubim se spada u onaj deo opusa G. B. koji nazivam "pesme o propadanju", bez potrebe za daljim objašnjenjima; Naivan san uistinu je naivan, ali tako baretovski srčan "utopijski" song, jedini na albumu koji pretenduje na neku vrstu "angažmana"; Nisam tvoj i Ona nešto su slabije od ostatka albuma, kao da su tu više zarad nabijanja minutaže, ne do(pri)noseći ništa bitno ni albumu ni opusu grupe, više kao fade out, ali ipak ni ne kvareći opšti utisak.

A koji je to utisak? Mora da se šalite!? Ergo, da rezimiramo, pa da se razilazimo: 1. Bare je snimio novi album; 2. Bare je u formi i u fazonu; 3. trk u prodavnicu, bre! A i na koncert, kad se dokotrlja negde blizu!