Za "Vreme" iz Kazablanke

Zakarija Mohamed je naizgled običan taksista iz Kazablanke. Ono što je neobično je njegov verski žar. Izjašnjava se kao salafista, jedan od onih muslimana koji žele povratak na tradiciju iz vremena ranog islama. Mlad je, u tridesetim, ima dve supruge i četvoro dece. Tih je i ne voli nasilje i rat. "To nije put islama", kaže. Dok vozi ulicom Korniš duž obale, vrti glavom: "Pogledajte koliko ima barova i diskoteka, bogati ljudi iz zalivskih zemalja dolaze ovamo u potrazi za devojkama… Ne da se žene, već samo radi seksa." Duž ulice Korniš mogu se videti surf klubovi, diskoteke nalik na evropske, barovi i restorani italijanskih, španskih ili francuskih naziva i ljudi koji džogiraju. Da nema hidžaba, mogli biste pomisliti da ste u bilo kom gradu na severnoj obali Sredozemnog mora.

IZBORI, BOJKOT I PROTESTI: Sada mirni Korniš i druge veće gradske ulice uzavrele su pre manje od mesec dana. "Nahnulen natahel! Nahnulen natahel!" (Nećemo odustati), skandiralo je 27. novembra, dva dana nakon parlamentarnih izbora, više od pet hiljada ljudi u Kazablanki. Najpopularniji slogan pokreta "20. februar" uzvikivalo je i oko četiri hiljade ljudi u glavnom gradu Rabatu, protestujući protiv Mahzena, složenog političkog i ekonomskog sistema koji kontroliše zemlju. Daleko više ljudi, oko 30.000, preplavilo je na severu ulice Tangera, uporišta pokreta. Pokret "20. februar" ne odustaje od pokušaja da u Maroko dovede vetrove promena koji su zahvatili čitav arapski svet.

Za mlade aktiviste koji su duša pokreta "20. februar", izbori su predstavljali samo još jedan trik koji je orkestrirao Mahzen kako bi rasturio proteste koji su počeli 20. februara, sledeći primer stanovnika Egipta i Tunisa. Ipak, situacija u Maroku je manje ozbiljna nego u ostalim arapskim zemljama. Centar političkog sistema je kralj Muhamed VI, koji vlada zemljom od 1999. godine. Kada je stupio na tron, postojale su velike nade da je promena moguća, ali su brzo raspršene. Međutim, vetar "arapskog proleća" primorao je kralja da primeni neke dugo očekivane reforme. Usvojen je novi ustav koji daje veću vlast vladi i parlamentu, ali to je daleko od demokratske monarhije nalik britanskoj, koju bi neki delovi marokanskog društva želeli.

To se videlo i na izborima, na kojima je pobedila Partija pravde i razvoja (PPR). PPR je umerena islamistička partija koja od 1998. učestvuje u političkom sistemu. Za razliku od ostatka muslimanskog sveta, ova partija nije njegov protivnik. Tu funkciju u Maroku ima Ahd val Ihsan, političko udruženje koje ne priznaje kralja kao "vođu vernih", što je titula koja postoji čak i u novom ustavu. Aktivisti ovog udruženja podržavaju pokret "20. februar" i učestvovali su na protestima u Kazablanki i Rabatu nakon izbora.

UDRUŽENE SNAGE: Pokret "20. februar" i islamisti udružili su snage sa nekim manjim ekstremno levičarskim partijama i pozvali na bojkot izbora, za koje kažu da su od početka obeleženi prevarama. Sporna pitanja su brojna. Mati Mudžib, profesor Univerziteta u Rabatu, ukazuje na način određivanja izbornih jedinica: one su osmišljene tako da se glasovi gradskog stanovništva utope u glasove seoskog stanovništva, dajući tako veću prednost tradicionalnim partijama koje podržavaju sistem i imaju uporište među nepismenim seljanima. Osim toga, profesor Mudžib pominje i neke brojke. Zakon u Maroku kaže da je neophodno da se upišete u javni registar da biste glasali. Ukupno glasačko telo, koje čine stariji od 18 godina, trebalo bi da je oko 22 miliona. Međutim, samo je 13 miliona registrovanih glasača, od kojih je svega 45 odsto glasalo.

"Većina građana Maroka nije se potrudila da izađe na glasanje", kaže Nadžib Čauki, jedan od harizmatičnih vođa pokreta "20. februar", koji piše za "Lakomu", veb-magazin, veoma popularan kod mlađih Marokanaca. "Ne bi bilo fer reći da su svi oni ostali kod kuće zbog našeg apela da se bojkotuju izbori, ali je to jasan pokazatelj nepoverenja prema političkom sistemu", dodaje Čauki. Po njegovom mišljenju, pobeda PPR-a neće doneti prave promene. "Već se šalimo na taj račun", kaže dok pije kafu u Karionu, popularnom kafiću u centru Rabata. "Naši prijatelji postavljaju na Fejsbuku i Tviteru komentare poput: ‘Hajde da kupimo zalihe piva, sutra ga možda više neće prodavati’, ili ‘Ljudi, bacite svoje brijače’. Šale su, naravno, način da se odagna strah od mogućeg saveza prestola i minareta, i nekih manjih društvenih promena koje bi zamaskirale reislamizaciju društva". Borac za ljudska prava koji je želeo da ostane anoniman misli da ljudi neće tako brzo početi ponovo da protestuju. "Potrebno im je vremena da shvate da PPR neće doneti promene kojima se nadaju", kaže ovaj izvor.

PPR će konrolisati složeni politički pejzaž Maroka, ali će u parlamentu morati da se udruži sa drugim partijama da bi imao većinu. Najverovatniji koalicioni partner je partija Istiglal, koja je osvojila drugo mesto na izborima, i koja je do pre nedelju dana bila njegov zakleti politički neprijatelj. Realnost je da je izborna mašinerija organizovana tako da se sačuva uloga kralja kao sudije i aktera u političkoj igri. Nijedna partija nema jasnu većinu u parlamentu tako da su svi skloni kompromisu i žele da na svojoj strani imaju moćne kraljeve savetnike.

Evropska ekonomska kriza i u Maroku uzima danak. Hiljade mladih Marokanaca koji su se odselili u Italiju i Španiju u potrazi za poslom sada se vraćaju kući. Država gubi priliv sredstava koji potiče od novčanih pošiljki koje su radnici migranti slali kući i traži druge izvore novca da bi finansirala velike projekte koje kralj inicira. U Kazablanki, kao i u Rabatu, u toku je izgradnja nove tramvajske linije. Obala između komercijalne luke i velike džamije koja je dobila ime po bivšem kralju Hasanu II, ogromno je gradilište. Kada budu završeni poslovni centri i luksuzni soliteri sa stanovima, Kazablanka će mnogo više ličiti na Dubai. Vlasnik zemljišta za ovaj i za mnoge druge projekte u oblasti nekretnina je Mahzen. To u suštini znači da je krajnji korisnik kraljevska porodica i uzak krug porodica moćnih lokalnih vođa, kičme feudalne zemlje koja se brzo modernizuje.

HEROJ ULICE: "Seks, droga, skejt, rok." Anonimna ruka ispisala je ovaj sažeti manifest na jednom od unutrašnjih zidova nekadašnje klanice u Kazablanki. To je ogroman prostor od pet hektara u radničkom kraju severno od centra grada, koji je danas skvot, prazan prostor gde lokalni rok bendovi dolaze da sviraju i gde mladi ljudi voze skejtbord ili vežbaju parkur, urbani sport koji su izmislili mladi Francuzi severnoafričkog porekla na periferiji Pariza.

Jedan od heroja lokalne rep scene El Haked, Razbesneli, u zatvoru je od 9. septembra. Optužen je za nasilje, ali svi znaju da je u zatvoru zbog tekstova pesama i njegove muzike. On izražava frustraciju čitave generacije mladih Marokanaca koji ne vide svetlu budućnost za sebe i koje ne privlači glas mujezina koji zove na molitvu. Oni se oblače, govore i žele da žive kao njihovi vršnjaci u Evropi i SAD: široka odeća, bejzbol kape, hip-hop muzika i ulična kultura. Oni koji voze skejtbord u klanici ne učestvuju u demonstracijama koje organizuje pokret "20. februar", pa ipak njihov način života provokativniji je od bilo kog slogana. U svakom slučaju, slike El Hakeda mnogi su nosili na demonstracijama. On postaje simbol onog što profesor Mudžib naziva "distanca između palate i ulice".

Politička temperatura u Maroku još nije dostigla tačku ključanja i svakako da zbog problematične tranzicije u Egiptu, da ne pominjemo masakre u Siriji i rat u Libiji, rastuća srednja klasa podržava spor proces reformi koje kralj pokušava da sprovodi, uz otvorenu podršku svojih evropskih pokrovitelja, prvenstveno Francuske. Pokret "20. februar" na neki način tiho urušava Mahzen koji se ponaša mudro, i uz mešavinu lake i teške represije koja ne privlači pažnju zapadnih medija nekako uspeva da drži pokret na odstojanju.

Neke reforme se primenjuju, i izbori od 25. novembra su bili test za kralja koliko i za protestne pokrete. Niko nije postigao čistu pobedu, i iako kralj ima kontrolu nad medijima i konsenzus šireg sloja stanovništva, vreme je na strani pokreta "20. februar". Ako Tunis postane demokratska zemlja, ako Egipat ne padne u šake islamista, ako se Libija oporavi od rata, onda će, kažu, sve više Marokanaca videti da postoji alternativa sistemu za koji znaju od sticanja nezavisnosti. Uvereni su da će njihovo vreme doći, pre nego kasnije. I zato govore: "Nećemo odustati."