Masimo Furlan je švajcarski umetnik, glumac i pozorišni reditelj poznat po projektima kao što su "Furlan/ Numero 23", "International Airport", "(Love story) Superman", "Palo Alto", "Numéro 10" i "Les filles et les garcons". U Beograd nam stiže u okviru Limit live art festivala u Domu omladine sa predstavom "1973", neobičnom rekonstrukcijom Pesme Evrovizije koja je oduševila internacionalnu publiku i kritiku. Predstava je premijerno prikazana na Avinjonskom festivalu 2010. godine.

"VREME": Vaše predstave uvek otpočinju sa jednom "slikom – sećanjem". Koja uspomena je inspirisala predstavu "1973"?

MASIMO FURLAN: To je uspomena, trenutak kada smo ja i moja sestra sedeli ispred televizora i gledali Evroviziju 1973. godine. Ničega se ne sećam od spektakla sem švajcarskog pevača Patrika Žuvera. Činio mi se tako lepim, znao sam da živi nedaleko od nas, bio je iz našeg grada i tada mi je izgledalo fantastično da je neko iz našeg grada na televiziji. Iako mi je uspomena zamućena, sećam se tog pevača.

Kakav je vaš odnos prema manifestacijama poput Evrovizije, koja vas izgleda fascinira?

Volim da evociram populističke ikone, kao Supermena, popularne pevače, fudbalere. Volim da se bavim tim slikama, formirao sam se preko tih fenomena. Sviđa mi se sve što provocira, volim da čitam Fukoa i Deleza, ali i da slušam pevače kao što su Žuver ili pank muziku. U životu postoji puno stvari koje mogu da nas inspirišu. Ne bavim se samo sećanjem kao temom, moje predstave su često i autobiografske. A kada se bavite sopstvenom biografijom, treba da pokušate da razumete stvari. U "1973" sam pokušao da razumem zašto određene stvari volimo kao deca, a ne volimo ih kad odrastemo.

Mislite li da i inače ti popularni fenomeni koji pripadaju kolektivnoj svesti treba dublje da se analiziraju?

Ne znam. Postoji danas tendencija među filozofima, među intelektualcima, da se žale po tom pitanju. Kao umetnik, nikad nisam shvatao to kao obavezu, već kao deo mog posla. Jednostavno, bavimo se stvarima koje nas okružuju.

Opsedaju vas problemi sećanja i zaborava. Zašto se njima bavite kroz najtemporalniju umetničku formu – pozorište?

To je duga priča. Bavio sam se tim problemima na razne načine kao umetnik, kroz fotografiju, video, slikarstvo, i jednog dana sam odlučio da eksperimentišem sa drugim formatima. A scena je prelep prostor slobode, traganja i eksperimenta. Imao sam sreću jer nisam pohađao nikakvu glumačku ili rediteljsku školu, tako da nisam dužan da pratim nikakva pravila.

Da li je vaš novi projekat u kontinuitetu sa predstavom "1973"?

Ne preterano. Doduše, muzika je uvek prisutna u mojim predstavama. Uzimam sebi za slobodu da se bavim čime želim, bile to univerzalne vrednosti kao što je jedan Šiler, ili pitanje igara na sreću, ili pak neka slika koja je deo kolektivnog pamćenja. Ne tražim nikakvo saglasje u formi niti na nivou osećaja. Ne volim da se osećam obaveznim da radim ono što se očekuje od mene.