Umro je Radomir Konstantinović. Ali njegove knjige nisu. Najznačajnija Konstantinovićeva knjiga, Filosofija palanke, prvi put je objavljena u ediciji Trećeg programa Radio Beograda (1969). Bila je to misao o temeljnoj krizi života na ovim prostorima, uvek prisutnoj, krizi koja je u poslednjoj deceniji XX veka dostigla svoj najviši stupanj. Sama Filosofija palanke nije bila anticipacija bilo kakvog događanja na kraju veka (jer to nije bilo moguće), već se javila kao strukturalni opis mogućih tegoba palanačkog života, tegoba koje su, međutim, "obećavale" paroksizam krize. Zato je moguće reći da je ta knjiga sondirala, detektovala dubinu i razmere krize pre nego što je ona, mahnitom populističkom i autoritarnom politikom devedesetih godina, ekstremno produbljena, a retrogradnim ideologijama do najgoreg kiča i beslovesnosti dovedena.

Kada su se, posle pošasti, oni još-uvek-trezveni upitali: šta nam se zapravo dogodilo? – bilo je jasno da iz te upitnosti neće moći da se izuzme ni filozofija. Ali, ključni pojmovi koje su nam različite filozofije istorije do tada nudile bili su temeljno uzdrmani. Bio je to globalni efekat pada Berlinskog zida. Njemu je sledio i specifično balkanski efekat: raspad Jugoslavije. Pritom, naravno, tu je bilo svega drugog samo ne happy enda, pošto se, po Konstantinovićevim rečima, otvorila "smradna utroba najvećih strahota za koje smo sposobni"! Istorija se, na ovom tlu, pokazala neuporedivo složenijom ili neuporedivo luđom nego što je to bilo kakav teorijski konstrukt mogao da zamisli.

U stvari, dobili smo retro-istoriju i obnovljeni fantazam ovekovečenog, dobro zbrinutog, osiguranog palanačkog duha. Dobili smo ponovni pad u pred-modernost, u produbljenu kriza koja iz boce pušta aveti prošlosti, oživljava nakaznu simulaciju balkanskog i srpskog Barbarogenija, rekonstruiše i renovira duh palanačkog narcizma (= mi pa mi) u svemu najgorem što on u sebi nosi.

Taj povratak patrijarhalno-palanačkog duha bio je moguć zato što u socijalističkom razdoblju palanački duh, na ovim prostorima, nije bio ukinut, nego je, pre, bio sačuvan, konzerviran i pripremljen za povratak i obnovu. Čak bi se moglo reći da se on osećao bolje unutar pokroviteljske utopije nego na vetrometini slobode koja je, spontano, težila da razdelotvori i rasprši hegemone i homogenizujuće naloge patrijarhalnog duha palanke. Zato je Konstantinović, uostalom, i pisao Filosofiju palanke u jednom vremenu u kojem je izgledalo da je ta priča, naprosto, bespredmetna, da nikakva homogenizacija izvan one koju diktira partija na vlasti nije ni zamisliva ni dopustiva.

Ideja samoupravljanja, bez obzira na svoje emancipatorske dobre namere, faktički je nudila, pre svega, pritvornu i neiskrenu sintezu palanačkog duha i doktrine na vlasti. Pa kada se ta sinteza razdelotvorila, zahvaljujući rušenju doktrinarnog koda, onda je ostalo samo ono što je oduvek bilo tu: taj duh palanke koji je ubrzo našao novi pakt sa borbenim, šovinističkim ideologijama. Ovim povratkom patrijarhalno-palanačke osnovice života i samo doktrinarno jednoumlje vraćeno je svom izvornom, spontano-nastajućem i paradigmatičkom obliku postojanja. Palanka je najneposrednije sivilo na sivom i, zapravo, svojevrsni totalitarizam-bez-totalitarizma, bez politike, bez mehanizama države, partije, policije… Ona je elementarni, bazični oblik homogenizacije jednog zaostalog, predmodernog društva. I zapravo: događanje u kojem se ništa ne događa.

Zato je moguće reći da na ovim prostorima predugo žive zakasneli narodi sa zakasnelim pretenzijama na modernost. Palanački duh je, naprosto, bio i ostao najveći kočničar na točku vremena. On je infrastruktura svih naših nazadovanja. Duh palanke koji se, sa svojim ideološkim i političkim produžecima, nadvio nad nama u poslednjoj deceniji XX veka nije bio u stanju da Konstantinovićevu Filosofiju palanke neutrališe ili suzbije, jer je ona njegova lukavstva i njegove mehanizme već odavno uspela da dešifruje. Naravno, otpori i danas postoje. Predrasude patrijarhalno-palanačkog duha su "sirenski zov" upućen savremenim političarima i politikantima u Srbiji. Sam politički pluralizam gotovo da horski ugađa tim predrasudama kao fatalnoj, ali "oprostivoj" zaslepljenosti sopstvenih "birača". Eto zašto Konstantinovićeva knjiga i danas ima prvorazredni kritički odnos prema fenomenu koji može da se nazove povratkom palanke. Ona je, naprosto, bila i ostala nezaobilazno štivo za razumevanje onoga što mi sada jesmo i kuda idemo ili, bolje, kuda ne bi trebalo da idemo.