Ima dela koja vas osvajaju polako. Potrebna je neka vrsta "ulaznice" i proces navikavanja, boravak u dekompresionoj komori, što može da potraje čitav niz stanica. Ima, takođe, dela koja vas osvajaju smesta, od prve rečenice, prizora. Takvo je More zove (Set to Sea). Prvo što u ovom grafičkom romančiću srećemo su zdepasti, masivni ali kratki prsti i dobroćudna glavudža pesnika dok uživa u hrkanju. I eto čuda, odmah počinje da nas osvaja svojom bezazlenošću i hedonizmom.

A još pre toga, pred samim vratima pripovesti, tu su korice u plavom tonu kontrastirane žutim akcentima, pa onda neodoljiva vinjeta što još više nego korice obećava arhaičnu avanturu. "Detinjasti" format knjige, premali čak i za ono na šta smo navikli s grafičkim romanima. Gotovo džepna knjiga, a strip. Strip u kome potpuno izostaje montaža table pošto se svaka stranica sastoji od jednog jedinog prizora! Stranice nisu numerisane da bismo lakše izgubili osećaj čitalačke navigacije od "spolja". Crteži su u knjizi štampani u njihovoj originalnoj veličini, što za stripski medij takođe nije običaj. Svi razlozi za zbunjenost prema ovom "neznanju" kako se radi strip i – duboku simpatiju. Da, i glavni junak je nespretan, a ni ne prati ga u stopu srećna zvezda.

ŽUDNJA ZA PESMOM: Ritam prvih dvadeset stranica ove balade je savršen. Rapidno vas i sve dublje pridobija atmosferom, ulaskom u psihologiju lika i njegovom obezoružavajućom samoćom. Prizorima dominiraju njegove neodoljivo nezgrapne šake. Debeli prstići pesnika s još debljim noktima, a čime drugim do pripovedačkom magijom, izazivaju sućut, čak nežnost u nama. I divovskog je stasa. On je džin iz bajke, ali je "tanke", pesničke duše. Sve se nenametljivo otvara pred čitalačkom znatiželjom: ambijent, položaj na društvenoj lestvici, početništvo u pesništvu i dirljiva želja da se bude pesnik, neumoljivo praćena dovoljnom kritičkom svešću o vlastitim pokušajima. I sve da bi sada već naš junak, posle svih damara duše, ponovo zahrkao na morskom doku. San pesnika o avanturi (duše) bukvalno se ostvaruje jednim potpuno nepesničkim udarcem u glavu dok spava, kidnapovanjem koje će ga pretvoriti u prinudnog mornara. Mornar će kasnije na palubi zaludno govoriti, ali ovo je greška, ja sam pesnik. Mornarska inicijacija biće, međutim, za našeg isprva više džina nego pesnika istovremeno i autentično pesničko buđenje.

More zove je mali pripovedački biser. Sjajan izdavački potez Vuka Markovića, već nagrađivanog za izdavaštvo. Reagovao je brzinom Srećka Munje i nepunih godinu dana kasnije preveo i objavio delo koje je avgusta 2010. doživelo premijeru kod američkog izdavača Fantagrafiks. "Uzgred", prevod je odličan, a to tako često nedostaje domaćem strip izdavaštvu. Prevod je nenametljiv, ne oseća se, čita se kao da nije reč o prevodu. Izdavačka kuća Komiko uspela je da nas prizove na more, da jedrimo punim jedrima čitalačkog hedonizma.

IZNENADI SE: Nema iznenađenja u ovom kratkom grafičkom romanu? Pa, da ih nema, to nimalo ne bi ubilo naše uživanje. A kako? Pa lepo, nije veličina priče u onome što je hiljadama puta ispričano nego u onome kako je ispričano. Način i ritam ove "stare priče" je ono što osvaja. Ne trebaju nam nove priče, uostalom možda su zaista sve već ispričane? Trebaju nam novi načini pričanja starih priča koji će ih učiniti novima, toliko novima da nam čitalačko srce ustreperi. A onda se ritam i ton pripovesti ipak menjaju. Iznenađenja ima. Pošto verujem da i za dobru literaturu mogu da postoje spojleri, ništa vam neću reći, a izdavač i autor bi, verujem, na tome bili zahvalni. Hej, pa ime autora uopšte ne pomenuh (osim ako me urednik ne izdade opremom teksta?), zanela me priča, uljuljkali me talasi Mora (koje) zove. Reč je o debitantskom grafičkom romanu Drua Vajnga (Drew Weing). Ocena Druovog debija? Sedi dole, odličan pet.

A početak je bio samo jedna slika. Vajng kaže, jedino što sam isprva znao o njemu je da je poveliki druškan. Prvu godinu proveo sam dodajući deo po deo mozaika njegovog lika. Započeo sam svoj grafički roman bez znanja da će se dešavati u prošlosti, pa čak ni da će ambijent biti more!

Ono što piše na poleđini korica, da je ovaj mali grafički roman crtan stilom između gravura Gistava Dorea i Segarovog Popaja, zazvuči na prvi pogled besmisleno. E pa, nakon čitanja, mora se priznati – ima nešto u tome. Autor pominje kao uzore i svoga nešto avangardnijeg prijatelja i kolegu Krisa Rajta i, što je veoma važno, fenomenalni komični strip Barni Gugl (1919–1942) Bilija DeBeka. Međutim, delimično u tradiciji Spigelmana da u Mausu koristi likove antropomorfnih životinja za priču o holokaustu ravnopravnu Vonegatovoj Klanici pet, Vajng čini pomeranje te komičnu debekovsku stilizaciju koristi za priču koja nije komičnog karaktera. Dalja neophodna poređenja su sa stripom Jadni mornar (2005) Semija Harkama, pa i sa Kroganovom osvetom (2008–2010) Krisa Švajcera, mada su oba moderniji pristupi prošlosti, a Švajcerov strip se otvara i prema mlađoj čitalačkoj publici, što More zove u oba slučaja poetički svesno odbija da čini.

Od književnih uzora, tu su Patrik O’Brajen, pisac nautičkih istorijskih romana (po jednom je Piter Vir snimio Gospodara i komandanta), Sesil Skot Forester (Kapetan Horacio Hornblauer) i pisac memoara Dve godine pod jarbolom Ričard Henri Dejna.

More zove pročita se – ako ne žurite, a u ovom slučaju je greota žuriti i ova knjižica zaslužuje prisno ili pažljivo čitanje (close reading), osluškivanje ritma, upijanje gestova i, nadobudni pesnici bi opet rekli, duševnih damara – za nekoliko opčinjavajućih sati vođenih diskretnom rukom pesnika u stripskoj prozi. S minimumom reči on hvata rasute momente bogato proživljenog života koji nije započeo nego je završio u pesništvu. A pamtiće se mnogih večeri kad pomišljamo na more. Vajng je ovaj mali-veliki grafički roman stvarao pet godina. Eh, bilo je truda vredno.