Manirom vesele ekskurzije, stigli smo do geometrijski pravougaonog ušća malecke Vuke u moćni Dunav, ni celu sedmicu pošto su godišnjicu osnivanja 204. vukovarske brigade i otvaranje Spomen-doma hrvatskih branilaca lično uveličali – dva lica iste (sic) medalje? – gđa premijerka J. Kosor i g. Tompson M. Perković. Njen boravak, očekivano, bio je predizborni, a njegov koncert mirniji nego što su se lokalni Srbi plašili (ili, što su ih, naročito tabloidno iz Srbije, plašili). MP T(h)ompson okupio je, prema zvaničnim/policijskim procenama, oko 15.000 posetilaca, dakle više nego što je polovina stanovništva opštine Vukovar; došli su i iz BiH, koju čav(l)oglavi Marko inače nabeđuje za agresiju na Hrvatsku (?!). Odron hercegovskog krša prošao je mirno und dostojanstveno, "bez zabranjenih obeležja" i pribojavanih nereda, i time (si) smesta ubio dalje zanimanje medija iz Srbije. Jer, da p(j)evač pozdravlja "svoje" osuđenike za ratne zločine, to je redovno/dosadno čak i u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Srbiji, gde svaki veseli skup veći od 2 Srba znači da bar 1 nosi dozvoljeno obeležje (eng. merchandise) grupe CSN&Mladić. A kako "svoje" u sudskoj tuđini pozdravljaju, tako ih zdravlje i služi.

Elem, od pomenute proslave i gostujućih celeb-ova nismo zatekli nikakve (plakatne, grafitne…) tragove. Osim same Jace, s kojom bi se – ona kaže, seksi(sta) – BoTa ljubio. Naime, Jadranka K. nije propustila priliku (mini-sabor njene stranke, poselo, šta li) da ponovo nastupi na jednoj od najznakovitijih lokacija nove Hrvatske. U pešačkoj zoni usred bela dana, k’o i svaki normalni turisti zijajući svuda osim gde gaze, tek mi se gotovo pa sapletosmo o grupicu neupadljivih muških u starinsko teget-odelima, bez ikakvih obeležja bod(lj)igarda, osim Kosor međ’ njima. Što bi rek’o prosečan pre’cednik MZ u Srbiji, izeš telohranitelje kad ih svi ne primete.

MUZIKA BEZ GRANICA: Nema u centru Vukovara više ni puno tragova ratnih razaranja: nagoreli grozno-betonski kostur nekadašnje robne kuće, poneka imovinsko-pravno neraščišćena ruina, par izbrazdanih ‘mrlja’ gde su minobacačke pljesnule na asfalt…

Među verodostojno restauriranim/konzerviranim zgradama je i rodna kuća Lavoslava Ružičke (1939. dobio Nobelovu nagradu za hemiju), koja u prijatnom dvorištu ima mali, višenamenski opremljen paviljon gde se odvijala prva regionalna kulturološko-popmuzička konferencija u okviru EUnansiranog projekta "Muzika bez granica". Među desetak govornika iz dvanaest zemalja (od toga, od ex-YU država tri su bile aktivne – Hrvatska, Srbija, Makedonija, i dva posmatrača – Slovenija i BiH), surganizator iz Srbije (NVO Generator iz Vranja) obezbedio je najstarijeg protagonistu, jednog od retkih živih učesnika & svedoka magazina "Džuboks" iz novotalasne euforije i rokerskog maspoka ranih osamdesetih (prošlog veka, naravno), uvrstivši me kao jednog od panelista za "Promociju muzike van glavne struje, putem različitih medija".

Zemunski rečeno, ispoštovan kako valjda zaslužuje neko ko se družio i sarađivao s pok. D. Vrdoljakom i D. Glavanom, imao sam dovoljno vremena i prilike da uživam i u Vukovaru. Kao i svi solidno urbanizovani, i ovaj gradić deluje veći nego što jeste, a austrougarska/srednjoevropska postavka čini ga sličnim drugim takvim malim mestima naše/bivše domovine, naročito po Vojvodini. Fizionomije, maniri i izvorna gostoljubivost ljudi – ne samo domaćina konferencije, Mirovne grupe mladih "Dunav" – do nelagode jako podsećaju na "ove naše" ovde, kao da je Panoniju, pa i Sr(ij)em moguće administrativno razdvojiti do neprepoznavanja i iskoreniti im sličnosti. Čak ni onakvim ratom.

DUNAVSKI SPLIN: Poslednjeg toplog i sunčanog vikenda pred britku objavu jeseni, povratak na mesto tuđih zločina bio mi je tužno prijatan. Povremeni zavaravajući dašci primorja dobacivali su do sad puste, pomodno dizajnirane plažice i kafića "morskih" naziva. Ka onoj obali je šumovita ada gde po vrućinama kupači iz Srbije i Hrvatske – kažu mi – miroljubivo suživotuju, koristeći svako svoju stranu, bez mešanja i incidenata. Bljeskajući, širok Dunav roni ovu obalu s obrisima raznih tornjeva, vodo i crkvenih, podsećajući koliko smo srodni svi mi koji "tečemo i dok stojimo", ili kako već reče kantautor. To je taj podunavski identitet, je li, ne znam dal’ se uklapa u Dunavsku strategiju EU; valjda iza njihovog regionalizma ne stoji nikakav Dinkić.

Kao i u Bosni posle rata, teško je i misliti o toj opsadi. Makar te iznervira što je "radni jezik konferencije engleski, s obezbeđenim prevodom", pa i kad u sali ostane samo dva-tri koji ne razumeju dobardanski. Ili kad politički korektno izađeš da ne bi dandarom golobradog bilmeza iz ne tako davno Istočne Nemačke, koji se eto muzikom bavi već tri godine, i kolonijalistički nam objašnjava kako za promotivne aktivnosti možemo koristiti štampu, radio, TV, a bogami i internet. Danke Dojčland. Sigurno se u hotelu (gde iz Srbije primaju više TV-kanala nego što ih u Hrvatskoj ukupno postoji) uverio da svega toga imamo.

Tako smo dospeli tu. Filaret minaret Vukowar. Šta god. Iako i dalje jedno od većih gradilišta u Hrvatskoj, Vukovaru se smanjuje broj stanovnika. Privreda se dosad nije dovoljno oporavila da zadrži sve ljude, pa se Hrvati odlivaju u Zagreb. Srba bi uskoro u popisu moglo da bude većinski, iako ne žive svi tu aktivno. Ali će s Republikom Hrvatskom ući u EU, a Dunav dobiti još jednu graničnu funkciju. Napolju će ostati Srbija, sa stasalim naraštajima kojima ništa ne znače Borovo Selo i Borovo Naselje, pa ni brend "Bata". "Boreli" da i ne pominjem.