Agencija Rojters situaciju u kojoj se našla Grčka opisuje sintagmom: "Davljenje u crvenom mastilu". Da bi dobila finansijski pojas za spasavanje, Grčka koja je odavno "u crvenom", prihvatila je uslove Trojke (MMF, Evropska unija i Evropska centralna banka) da smanji budžetski deficit, skreše plate u javnom sektoru, da pomeri granicu odlaska u penziju, da uvede konkurenciju u saobraćajnom sektoru…

Iza naziva "Trojka" krije se zapravo grupa od dvadesetak ekonomista koja svaka tri meseca podnosi izveštaj o tome koliko Grčka poštuje dogovoreno, kako teku reforme i kako se sprovodi program štednje. Članovi Trojke rade u Grčkoj kao neka vrsta revizora – proveravaju finansijske planove, bilanse, prihode i rashode, procenjuju budžet te zemlje za naredne mesece i godine. Izveštaji se podnose kvartalno, a na osnovu njih ministri EU odlučuju o sledećoj tranši kredita za Grčku. U vreme Brežnjeva to se zvalo "teorija ograničenog suvereniteta", sad ima veze s američkim narodnim izrazom "dužničko ropstvo".

MALA JESENJA NAJAVA BANKROTA: Sredinom septembra 2011. nove spekulacije o grčkom bankrotstvu su se ponovo širile, kao i jeza zvana sudbina evra.

Posle žestokih rasprava nemački Bundestag je u četvrtak 29. septembra ipak sa znatnom većinom usvojio paket mera za povećanje obima i ovlašćenja Evropskog fonda za finansijsku stabilnost, to jest za spas Grčke i evra. Za predlog zakona glasala su 523 poslanika, protiv 85, dok su trojica bila odsutna.

Analitičari ističu da je to bio najveći test za nemačku kancelarku Angelu Merkel otkada je došla na vlast pre šest godina i da je važan test i za nestabilnu vladajuću većinu u Nemačkoj koju čine demohrišćani i liberali.

Odluka u Nemačkoj ima najveću težinu s obzirom na to da nemački poreski obveznici od 440 milijardi evra, za spas evrozone daju 211 milijardi. Kritičari, međutim, smatraju da planirani iznos od 211 milijardi neće biti dovoljan i da će od nemačkih poreskih obveznika biti tražena dodatna sredstva. Nakon što je to učinila Nemačka deset od 17 zemalja evrozone su odobrile taj plan. Neki eksperti, kao Robert Oulds iz grupe Bridžiz iz Londona, smatraju da je srž problema evro i grčki opstanak u zoni evra. Iz Luksemburga poručuju da izlazak Grčke iz evrozone nije opcija.

Grčki ministar finansija Evangelos Venizelos izjavljuje da je toj zemlji potrebno još novca da bi dosegla svoje fiskalne ciljeve. Lek za grčku dužničku groznicu je bio previše gorak i izgleda da nije delovao: Grčka se našla u začaranom krugu da sve više pozajmljuje da bi servisirala već postojeće dugove. Novi podaci su samo dramatizovali atinski saldo: MMF je u julu prognozirao da će grčka ekonomija povećati stopu privrednog rasta u idućoj godini za 0,6 procenata, ali samo deset nedelja kasnije izračunato je da će ona u 2012. pasti za 2,5 procenata, nakon pada od 5,5 procenata ove godine.

U krizi ljudi gube posao, propadaju firme, usporava se privredna aktivnost, pa se i prihodi od poreza u Grčkoj smanjuju. Bizaran detalj ilustruje podatak da je Grčka vlada ukinula zabranu pušenja u restoranima većim od 300 kvadratnih metara, ako plate dodatni porez.

Odnos duga i bruto domaćeg proizvoda se pogoršava – grčki dug će sa 162 odsto BDP ove godine, u 2012. skočiti na 173 odsto. Brzinu pada ilustruje i podatak da je MMF u maju 2010. predviđao da će grčki dug u 2012. iznositi "samo" 149 odsto BDP.

Atina je u nedelju 2. oktobra objavila da će njen budžet za 2011. imati deficit veličine 8,5 procenata bruto domaćeg proizvoda. To je veći deficit od onog od 7,6 odsto koliko je tražila Trojka, čiji su se inspektori u Atini s grčkim ministrom finansija sastajali na skrovitim mestima zato što su demonstranti okupirali vladine zgrade. Prethodni (2010) deficit grčkog budžeta iznosio je 10,5 procenata.

Ministri finansija 17 zemalja evrozone su se u ponedeljak 3. oktobra suočili s grčkim odgovorom: "Ne mogu da uradim domaći, tetka mi je bolesna." Pojačali su verbalni pritisak na Atinu da primeni oštre mere štednje da bi u novembru konačno dobila tranšu pomoći od 10,9 milijardi evra, bez koje bi bankrotirala za nekoliko nedelja, s potencijalno opasnim konsekvencama po evrozonu. Do tog perioda predviđena je serija samita: 9. oktobra nemačko-francuski samit, pa se ponovo u Briselu razgovara o Grčkoj; 14–15. oktobra ministri G20 sastaju se u Parizu, 17–18. sledi EU samit u Briselu; 3–4. novembra je samit G20 u Kanu, u Francuskoj, na koji će doći i američki predsednik Barak Obama, a razgovaraće se da li je Evropa uspostavila kontrolu nad krizom suverenog duga.

UGROŽENA ZONA: Šta će se desiti sa evrom i evrozonom? To pitanje se ne skida s naslovnih strana poslednjih meseci.

Nemački list "Cajt" je ovih dana sa izvesnim apokaliptičnim dosoljavanjem pisao o tome da se nameće izbor ili Sjedinjene Države Evrope ili "šreder", mašina za sečenje papira koja stare novčanice evra pretvara u konfete. U podrumu Nemačke centralne banke u Frankfurtu ima jedna takva mašina iza teških vrata, koja su širom otvorena…

Broj koji po "Cajtu" ilustruje teškoće evra: 7,8 biliona evra (7,800.000.000.000) – toliko iznosi pretpostavljeni, svakog dana rastući javni dug evrozone, koji, kažu, nikada nije bio tako visok u mirnodopskoj Evropi. Izgleda da niko ne zna hoće li ga iko ikad otplatiti.

Da nije reč samo o spasavanju Grčke ili Portugala, i PIIGS zemalja, već i o profitu velikih banaka, govore vesti da je u septembru francusko-belgijska banka Dexia pala za 14 odsto nakon što je rejting agencija Moody’s najavila da će je lošije oceniti zbog njene izloženosti grčkoj dužničkoj krizi. Francuska Societe Generale banka je pala za 5,2 odsto, Credit Agricole za 3,8 odsto, a u Nemačkoj Commerzbank pala je za 7,3 odsto.

Saga krize suverenog duga traje mesecima:

"Rejting signalima" je i počela evropska kriza suverenog duga. Decembra 2009. prvo je rejting agencija Fitch smanjila grčki rejting, a onda su to učinile i ostale agencije, pre svega Standard & Poor’s. Dok su u grčkoj trajali štrajkovi i besnelo ulično nasilje, do tada iznuđene mere štednje su se pokazale nedovoljnim da grčki deficit učine "održivim" i rastao je strah od nacionalnog bankrota Grčke koji može da inficira ostale zemlje. Šefovi država i vlada EU su 11. februara 2010. izrazili nameru da finansijski pomognu Grčkoj, kako bi sačuvali monetarnu uniju. Grčka vlada je objavila dodatne mere štednje teške 4,8 milijardi evra, što iznosi oko dva odsto grčkog BDP. Grčka vlada je povećala svoj budžetski deficit od 2009. naovamo sa šest na više od dvanaest procenata BDP.

Ministri finansija EU su 2. maja 2010. odlučili da garantuju za zajmove Grčkoj u visini od 110 milijardi evra (80 milijardi garancija od zemalja evrozone, a 30 od MMF-a). Dan posle toga prva tranša je potekla prema Atini.

U Nemačkoj, koja je veliki poverilac evrozone, Federalni ustavni sud je međutim 8. maja 2010. presudio da je pomoć grčkoj suprotna evropskim ugovorima. U Nemačkoj se vodi teška politička borba oko toga treba li ova zemlja, koja je očuvala realni sektor, da bude dežurni kreditni vatrogasac nepokrivenih kreditnih špekulacija.

PAKET: Ministri finansija u Luksemburgu 7. juna 2010. formiraju takozvani evropski paket za spasavanje, koji omogućuje davanje olakšica posrnulim ekonomijama (the European Financial Stability Facility – EFSF), težak 750 milijardi evra, koji neki nazivaju i najvećim posleratnim projektom u Evropi.

Zemlje evrozone treba da garantuju za zajmove, a na Nemačku pada teret od 148 milijardi evra. Nemačka zauzvrat traži da se uvede rigoroznija kontrola ponašanja na finansijskom tržištu i oštrije mere prema dužnicima. U septembru 2010. evropski komesar Oli Ren predlaže takozvani krizni menadžment.

Kriza suverenog duga se u međuvremenu širi – krajem tog meseca agencija Moody’s smanjuje kreditni rejting Španije, četvrte ekonomije u evrozoni. U novembru iste godine na dnevni red dolazi paket za spasavanje Irske, koja je velikim novčanim intervencijama spasla svoje banke. Najslabija ekonomija u evrozoni, Portugal, posle samo tri nedelje pregovora dobija 78 milijardi garancija da smanji deficit.

Evropski ministri finansija usaglašavaju se da formiraju stalni fond za hitne intervencije Evropski mehanizam stabilnosti (the European Stability Mechanism, ESM), koji bi 2013. trebalo da zameni prethodno formirani fond za spasavanje EFSF. Taj fond treba da bude težak 700 milijardi evra, od čega bi 500 milijardi bilo namenjeno zemljama u nevolji.

Predsedavajući Evrogrupe Žan-Klod Junker u decembru 2010. predlaže uvođenje evro-obveznica (euro–bonds), Nemačka se tome protivi, a Junker kritikuje Nemačku za "neevropsko ponašanje".

U junu 2011. evropski ministri odlučuju da odlože odluku o Grčkoj, kojoj je pretio bankrot predviđan za sredinu jula. U međuvremenu izbija kriza u Italiji.

Krajem jula ministri evrozone po ugovorenom mehanizmu uslovljavanja odobravaju drugi paket za spasavanje Grčke. On je podrazumevao konverziju grčkih obveznica u nove obveznice, zapravo nove zajmove od 109 milijardi evra do 2014. u kojima po prvi put participiraju i privatni kreditori: banke bi dale 37 milijardi evra.

Evropska centralna banka je pre toga počela da krši dotadašnji tabu i 10. maja 2010. odlučuje da kupuje vladine obveznice članica evrozone da bi sprečila špekulantski rast kamata. Tokom 2011. Evropska centralna banka otkupljuje grčke, irske, portugalske, a zatim i španske i italijanske obveznice u vrednosti od 72 milijarde evra.

Lansira se ideja o emitovanju takozvanih evro-obveznica koje bi zamenile obveznice država zapalih u dug i rasprava o tome se rasplamsava. U Nemačkoj za evro-obveznice su SPD i Zeleni, a u CDU otpor prema njima se smanjuje. Liberali su i dalje protiv i Angela Merkel odbija tu ideju. U međuvremenu se šire glasine da bi Francuska mogla da izgubi kreditni rejting AAA, a Sarkozi objavljuje novi plan štednje.

Angela Merkel i Nikola Sarkozi sastaju se 16. avgusta 2011. na kriznom samitu, ali ne raspravljaju o evro-obveznicama, već o "evropskoj vladi".

RASTUĆE NEPOVERENJE: Evropske banke pokazuju rastuće nepoverenje jedna prema drugoj, umesto da jedna drugoj daju zajmove, obraćaju se Evropskoj centralnoj banci. Finansijski tokovi slabe.

Završava se period koji američki ekonomisti Karmen Reinhart i Kenet Rogof nazivaju bonanca, ili zlatna kiša u Atini, Madridu, Lisabonu i Dablinu. Agencija DPA prenosi ocenu da smo svedoci debakla "državne akumulacije dugova".

U raznim studijama najgoreg slučaja pominje se i mogućnost da grčka ekonomija može da se u nekom od loših scenarija suoči s kolapsom sistema, sa zatvorenim bankama, s vladom nesposobnom da isplati plate u javnom sektoru i u bazičnim službama, s masovnijim građanskim protestima nego što je to sada slučaj. Grčka se već suočavala s razuzdanim protestima i okupiranjem državnih kancelarija od strane demonstranata. BBC pominje i jednu opomenu CIA i o mogućem vojnom udaru.

Poslednjih dvadesetak meseci šire se strahovi da je olako pozajmljeni novac teško vratiti i da kriza može da se proširi sa Grčke na Portugal, Španiju, pa na Italiju.

Te strahove prate strahovanja da bi to moglo voditi kraju evra.

Takva mogućnost je aktuelizovala tezu da jedinstvena valuta zahteva zajedničku ekonomsku politiku, a to je povezano s promenom evropske političke superstrukture, što u komplikovanoj Evropi nije lako.

Nisu retke kritike otuđene briselske birokratije da joj manjka demokratski legitimitet. S druge strane nisu retke kritike raznih nacionalizama, kombinovane s pritiscima na izabrana vođstva evropskih nacionalnih država da učine ono što nisu obećali biračima. Tokom italijanske krize objavljeno je da je 5. avgusta iz Evropske centralne banke u Rim stiglo pismo naslovljeno na premijera Silvija Berluskonija u kome se sugeriše da "od suštinske važnosti budu donete hrabre odluke". Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo u Briselu najavljuje: "Mi sada možemo da raspravljamo o budžetskim planovima pre nego što nacionalne odluke budu donete." U Grčkoj su o vladinoj politici pregovarali sa neizabranim zvaničnicima Trojke.

Agencije DPA prenosi Barozovu izjavu: "Ako se ne pomerimo napred s više unifikacije, patićemo od veće fragmentacije." Ponekog ovde to će podsećati na SFRJ 1984…

Čuju se upozorenja da to "suštinski važno donošenje važnih odluka", potencijalno, može imati veliki uticaj na demokratiju. Londonski "Tajms" u jednom komentaru ponavlja da "odluke o nacionalnim budžetima treba ekskluzivno da donose nacionalni parlamenti koji odgovaraju svojim izbornim telima". No taxation without representation, nema oporezivanja bez predstavljanja, Bill of Rights 1689. To je bio jedan od uzroka američke revolucije 1780-ih.

Pledira se za duh zajedništva, zajednički cilj, no to nailazi, čini se, na dve prepreke – jedna je u tome da Evropa nema nijednog velikog vizionarskog lidera koji bi zadobio podršku više od polovine jedne, a kamoli 27 nacija, niti ima demokratski fundiranu "federalnu" političku strukturu. Drugi problem tiče se odnosa moći: "Da li je demokratija dogovor dva vuka i jagnjeta o tome šta će biti za večeru!"

Trenutno Francuzi preko Sarkozija, koji je izgubio većinu u Senatu, guraju "više" Evrope, a Nemci preko Angele Merkel nešto više koče, mada to možda ima veze sa brojem banaka upletenih u krizu suverenog duga i sa predstojećim izbornim kampanjama. Angela Merkel ponavlja: "Ako propadne evro, propada EU!", dok se polovina Nemaca u anketama nostalgično izjašnjava za povratak dojče marke.

PREPUCAVANJA: Britanac Vilijem Hejg izjavljuje da je evrozona "zapaljena kuća bez izlaza". Evropljani sada otvorenije nego ranije pokazuju da baš i ne vole londonske kritike, kao ni one iz Vašingtona. Iza tih prepucavanja je verovatno i kontroverza između neoliberala i neokejnzijanaca nakon što su Amerikanci pod Obamom počeli da podržavaju domaću privredu i da spasavaju ugrožene kompanije. Naslućuje se i nešto više od toga, igra moći na svetskoj sceni.

Američki predsednik Barak Obama održao je nedavno pravo predavanje Evropljanima o opasnostima koje nosi njihova kriza. Rekao je da evropska neaktivnost "ozleđuje svet", da se oni nisu oporavili od krize 2007, a da su sada opsednuti onim što se dešava u Grčkoj, da oni, doduše, pokušavaju da preduzmu odgovorne akcije, ali da one nisu tako brze kao što bi trebalo da budu.

Evropljani, pre svega Nemci, odgovaraju da SAD prvo treba da srede svoju kuću, "da počiste u svom dvorištu", a Obamine prigovore nazivaju "arogantnim" i "apsurdnim". Nemački ministar finansija Volfgang Šojble odgovara Obami: "Ne mislim da su evropski problemi jedini američki problemi… Uvek je lakše drugim ljudima davati savete…"

Nemački komentatori konstatuju da Amerikanci nisu u poziciji da kritikuju druge zemlje s obzirom na to da su nagomilali 14 biliona nacionalnog duga i da se i sami svađaju oko načina da smanje dug.

List nemačkog desnog centra "Frankfurter algemajne cajtung": "Tamni oblaci su se skupili nad američkim predsednikom… Optimizam prošlosti je nestao i zamenjen je jeftinom potragom za žrtvenim jarcem… Obama misli da ga je našao. Optužuje Evropljane da prekasno reaguju na dužničku krizu. Mi Evropljani očito uzimamo premalo novih zajmova da bismo izašli iz krize. Ali mi već osećamo izvanredne efekte preteranog zaduživanja…"

Ekonomski dnevnik "Handelsblat" piše:

"Prijatelji tako ne razgovaraju. To se posebno odnosi na prijatelje koji nisu uspeli da upravljaju sopstvenom krizom. Barak Obama upravlja zemljom u kojoj uprkos milijardama državne pomoći ekonomija stagnira, a kompanije odbijaju da investiraju uprkos pozivima na patriotizam… Sada ta zemlja, ušančena u međusobno suprotstavljenim političkim rovovima, deli savete, sugeriše i upire prstom…"