Situacija je na prvi pogled paradoksalna. Pre godinu dana, predsednik SAD Barak Obama, čiji izbor su pratile i nade da će doći do promene u politici SAD na Bliskom istoku koja bi omogućila trajni mir između Izraela i Palestinaca, na sednici Generalne skupštine UN govorio je o pravu Palestinaca na sopstvenu državu. Međutim, kada su Palestinci najavili podnošenje zahteva, Obama je izjavio da "nema prečice do mira na Bliskom istoku", da se mir neće postići "saopštenjima i rezolucijama u UN", već direktnim pregovorima Izraelaca i Palestinaca o svim nerešenim problemima. Uzalud su Palestinci ponavljali da je jedan od povoda za podnošenje zahteva u UN jednogodišnji prekid pregovora, uz nastavak izgradnje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali – veto SAD je siguran, a to je jedno od retkih pitanja oko kojih u Kongresu SAD nema suprotnih mišljenja. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu pohvalio je američko reagovanje i zahvalio Obami, govoreći o "medalji časti" koju bi predsednik SAD trebalo nosi zbog svog stava. SAD pominju i da bi jedna od posledica sa kojima bi Palestinci mogli da se suoče mogla da bude i ograničavanje finansijske pomoći SAD sadašnjoj palestinskoj državi, koja je u poslednjih pet godina dobila 2,5 milijardi dolara.

Palestina je kao nezavisna država proglašena još 1988. godine, sa Jerusalimom kao glavnim gradom, iako je on pod kontrolom Izraela. Tu državu priznaje više od 120 zemalja sveta, ali u UN ima samo status posmatrača. Uz dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini, gde SAD nemaju pravo veta kao u SB, Palestina bi mogla da dobije status "posmatrača države koja nije članica", da bude birana u organizacijama UN, ali bez prava glasa. Francuski predsednik Nikola Sarkozi podržao je takvu mogućnost, uz zahtev da pregovori između Palestine i Izraela počnu za mesec dana, da se postigne saglasnost oko granica za šest meseci i potpiše mirovni sporazum do kraja sledeće godine.

Ban Ki Mun je apelovao na izraelskog premijera da "odgovorno, uzdržano i mudro" reaguje na odluku Palestinaca. I Ban Ki Mun je, poput Obame, potvrdio da podržava palestinsku državu, ali i izneo mišljenje da je put do države moguć samo preko pregovora. Na pregovore je pozvao i Herman van Rompaj, predsednik Evropske komisije, a unutar same EU postoje različita mišljenja o statusu Palestine u UN.

Generalna skupština UN ovacijama je dočekala Abasa. Neki članovi izraelske delegacije, među kojima i šef diplomatije Avigdor Liberman, napustili su salu kada je Abas prišao govornici. Međutim, i izraelski premijer Netanijahu bio je nagrađen aplauzom u GS UN. On je izjavio da Izrael ponovo nudi ruku svim susedima njegove zemlje, posebno Palestincima, kao i Egiptu, Jordanu i Turskoj, da je Izrael spreman na "bolne kompromise" i da bi "Palestinci trebalo da žive u svojoj slobodnoj državi", ali i da budu spremni na kompromise i da "ozbiljno uzmu u obzir bezbednosne brige Izraela".

Uz toliko pominjanje mira na svim stranama, reklo bi se da razloga za zabrinutost nema, ali svi su svesni da je u pitanju puka retorika. Posle priča o miru, padaju teže reči, koje zvuče mnogo realnije kada se zna višedecenijska istorija izraelsko-palestinskog sukoba. Nikola Sarkozi je upozorio da bi američki veto u SB mogao da podstakne još jedan talas nasilja u regionu, čega se svi pribojavaju, što ne znači da će bilo ko odstupiti od svojih pozicija.

NEIZMIRLJIVI STAVOVI: Izraelski državni vrh definitivno odbacuje opciju dve države u granicama iz 1967. godine, što traže Palestinci. Izraelski premijer je rekao da bi povlačenje s okupiranih teritorija samo pojačalo islamske ekstremiste i da je suština sukoba odbijanje Palestinaca da priznaju jevrejsku državu. Izraelski zamenik ministra spoljnih poslova Deni Ajalon poručuje da palestinska područja nisu okupirana, pa da Palestinci shodno tome ne mogu legitimno polagati pravo na Zapadnu obalu. "Ni nacije ni države pod imenom Palestina 1967. godine nije bilo. Je li je uopšte ikada bilo? Prisustvo Izraela na Zapadnoj obali rezultat je odbrambenog rata, to područje ne bi trebalo posmatrati kao okupirano, nego kao sporno područje." Sa druge strane, Abas neprekidno ponavlja da pregovora ne može biti dok Izraelci grade naselja na Zapadnoj obali i dok se ne vrate granice pre sukoba iz 1967. godine.

Usred arapskog proleća, kada padaju režimi u arapskim zemljama, odnos prema Izraelu i Palestincima je pitanje koje ponovo izranja na površinu. Potezanje Izraela kao neprijatelja je zgodno za svaku zemlju koja pretenduje da bude lider u muslimanskom svetu, poput Turske i njenog premijera Tajipa Erdogana. Erdogan je veliki deo svoje sadašnje slave u regionu stekao kada je najavio zahlađenje odnosa sa Izraelom. Povod je bio odbijanje Izraela da se izvini zbog prošlogodišnjeg ubistva devetorice turskih aktivista, koji su brodovima pokušali da doture pomoć Palestincima u blokiranoj Gazi. Erdogan je zatražio u UN da se izvrši međunarodni pritisak na Izrael da sklopi mir sa Palestincima, a nešto ranije se podsmevao Izraelu, nazivajući ovu zemlju "razmaženim detetom Zapada".

I Egipat, drugi blizak saradnik Izraela u muslimanskom svetu, u ovom trenutku se udaljava od Izraela. Upad demonstranata u izraelsku ambasadu u Kairu, čiji je povod bio ubistvo pet egipatskih vojnika od strane Izraelaca na egipatsko-izraelskoj granici, samo je jedan od simptoma novog doba u odnosima između ove dve zemlje. Čini se da vojska, koja praktično vlada posle pada Hosnija Mubaraka, nije spremna da na svaki način guši mržnju i nezadovoljstvo prema Izraelu, što je opšte mesto među stanovništvom arapskih zemalja. Ukoliko na vlast posle izbora dođu partije sa islamističkim predznakom, poput Muslimanske braće, za tako nešto će biti još manje volje. Kako zbog podilaženja "volji naroda" tako i zbog toga što je umesto ispunjavanja socijalnih zahteva i drugih unutrašnjih problema uvek lakše te probleme prekrivati mržnjom prema spoljašnjem neprijatelju, a tu Izrael u arapskom svetu nema konkurencije osim, možda, Amerike.

I iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad više voli da se bavi spoljnom politikom nego domaćim problemima. Ahmadinežad je 22. septembra u svom govoru na zasedanju Generalne skupštine UN ponovio veći deo svojih prošlogodišnjih optužbi na račun SAD i Izraela; optužio ih je da izazivaju ratove, promovišu globalnu "neslogu" i šire "totalitarizam"; okrivio je i "arogantne sile" Zapada da izazivaju svetsku recesiju i socijalnu nejednakost, naglasio da su zapadne sile iskoristile terorističke napade 11. septembra kao izgovor za napade na Irak i Avganistan. Tokom njegovog govora, delegacije SAD i još dvadesetak država napustile su dvoranu. Mada njegovi čelnici vole da pričaju o bratstvu svih muslimana, Iran u inostranstvu najaktivnije pomaže šiitski Hezbolah u Libanu.

SAM PROTIV SVIH: Sadašnja izraelska vlada ne pokazuje želju da popusti na bilo kom polju, jer je po ustaljenom mišljenju u ovom delu sveta popuštanje znak slabosti koji neprijatelji jedva čekaju. Stiče se, ipak, utisak da po prvi put Izrael deluje zbunjeno, i kao da ne zna kako da se suoči sa događajima koji se ređaju po arapskom svetu. Gubitak Turske i Egipta kao retkih saveznika u tom svetu je ozbiljan udarac za ovu zemlju. Možda bi Erdogan našao i drugi povod da pokaže zube Izraelu, ali odbijanje Izraela da se makar izvini za ubistvo devet turskih aktivista idealno mu se namestilo. Baš kao i nemušto izvinjenje Izraela zbog pogibije egipatskih vojnika novim (starim) vlastima u Kairu. Požar kojim plamti Sirija ostavlja Izrael bez reči, u dubokoj zebnji. Ova zemlja srlja u haos sa nepredvidivim rezultatima, i lako bi se moglo desiti da se unutrašnji bes okrene prema spoljašnjem neprijatelju, a nema dela sirijskog društva, bio za ili protiv sadašnje vlasti, koji nije kivan na Izrael zbog okupacije Golanske visoravni koja traje od 1967. godine. Još bi se moglo ispostaviti da je za Izrael sadašnji predsednik Bašar el Asad najpogodniji vladar Sirije, jer je poznati neprijatelj uvek bolji od nepoznatog. Od prelivanja sukoba i talasa izbeglica iz Sirije strepe i Liban i Jordan, poslednja zemlja regiona koja za sada drži svoje dobrosusedske pozicije prema Izraelu. Sukobi vojske pokojnog jordanskog kralja Huseina sa palestinskim oružanim formacijama 1970. godine izgledaju kao davna prošlost, ali među velikim brojem palestinskih izbeglica i njihovih potomaka koji i sada žive u Jordanu još su i te kako živa sećanja na "crni septembar".

Teške situacije su verovatno svesni iskusniji delovi izraelske vlasti. Ministar odbrane Jehud Barak je u nedavnom privatnom obraćanju državnom rukovodstvu rekao: "Pooštravanjem tenzija sa Palestincima prizivamo izolaciju Izraela." On je navodno dodao da Izrael mora da osmisli naprednu strategiju kako bi se suočio sa realnošću "arapskog proleća". Ehud Barak je rekao izraelskim vođama da će, kada ovogodišnji bilans bude jasno sveden, svi morati "da se zapitamo šta smo mogli uraditi drugačije". Međutim, Netanijahu i dalje uglavnom preti, kao i drugi članovi izraelske vlade, poput tvrdog populiste Avigdora Libermana, ministra spoljnih poslova.

Čini se da su na nepopustljivim pozicijama zajedno dva najvernija saveznika u ovom delu sveta, Izrael i SAD. Posle intervencija u Iraku i Avganistanu, rejting najveće svetske sile u muslimanskom svetu srozao se na niske grane. U poslednje vreme, Americi se ljutito obraćaju i saveznici poput Pakistana i Turske, a stavljanje veta na zahtev Palestinaca, koji muslimanske zemlje redom podržavaju, na duži rok će cementirati priču da Amerika podržava Izrael po svaku cenu, uvek preko leđa muslimana.

NA IVICI HAOSA: Sve to, međutim, ne znači da je položaj Palestinaca mnogo povoljniji i perspektivniji nego što je do sada bio. Oni navode da su za podnošenje zahteva za prijem u UN podstaknuti "arapskim prolećem". Mada trenutno deluje da se muslimanski svet ujedinio oko podrške, ne bi bilo prvi put da se ta podrška izmakne i da Palestinci budu moneta za potkusurivanje u trgovanju zbog sopstvenih interesa. Osim toga, ni unutar same palestinske zajednice nema saglasnosti šta je konačan cilj. Hamas, koji je na vlasti u Gazi, želi nestanak Izraela; Palestinska uprava, koja drži vlast na Zapadnoj obali, ne odbacuje mogućnost da prihvati Izrael kao državu. Ne treba zaboraviti da je prethodnih decenija, u sukobima različitih palestinskih frakcija, poginulo bar onoliko Palestinaca koliko i u borbama sa Izraelcima.

Mada je predsednik Palestine po povratku iz Ujedinjenih nacija dočekan kao heroj na Zapadnoj obali, verovatno je i on svestan da međunarodno priznanje samo po sebi ne bi rešilo nijedan od nagomilanih problema među Palestincima, poput očajnog stanja ekonomije. Priznanje ne bi prisililo Izrael ni da povuče svoju vojsku na granice od pre 1967. godine, niti bi se stotine hiljada palestinskih izbeglica vratile u svoje domove iz kojih su prethodnih decenija proterane. Možda Abas traži ono što sada izgleda nemoguće da bi dobio bar nešto konkretno, a možda je zahtev u UN posledica frustracije i očaja. Tu frustraciju izaziva i odbijanje bilo kakvog gesta Izraela i SAD kojim bi se pokazalo da priča ove dve zemlje da žele da se dođe do nekakvog trajnog rešenja ima bilo kakvu osnovu. Posle 20 godina pregovora, jevrejsko stanovništvo na Zapadnoj obali je udvostručeno, Izrael drži pod kontrolom ceo Jerusalim, Gaza je izolovana, i većina Palestinaca misli da je priča Izraela o pregovorima samo kupovanje vremena u kome Jevreji ostvaruju sve što požele.

I kada je stanje u ostalim zemljama bilo mirnije, sukobi Izraela i Palestinaca mogli su da u haos bace čitav region. U ovom trenutku, nemir i neizvesnost u ostatku regiona kao da podiže temperaturu između Palestine i Izraela. U takvom stanju, stvari lako izmiču kontroli, za šta je na ovim prostorima bilo bezbroj dokaza prethodnih decenija. Iz sukoba je Izrael, uz podršku SAD, izlazio skoro uvek kao pobednik, dovoljno jak da ne poštuje nijednu rezoluciju UN koja mu nije odgovarala. Postavlja se pitanje zašto je onda Izraelu i SAD bilo toliko stalo da zaustave pokušaj Palestine da postane ravnopravan član UN? U surovoj igri svako se trudi da ne pokaže slabost, ali bar deo odgovora sigurno ne podleže racionalnom objašnjenju.

ZALOG MRŽNJE: Dva naroda istog, semitskog porekla nerazmrsivo su upletena u klupko smrti i rata. Velike sile su problem projektovale i konvertovale za daleku budućnost, a traganje za mirovnim procesom koji kao da niko ne želi deluje besmisleno. Sigurno i na jednoj i na drugoj strani postoje oni koji su svesni da život zasnovan na mržnji koja se upija od rođenja nije nikakav zalog za budućnost, ali glas takvih se najslabije čuje, naročito u danima poput sadašnjih, kada ratni bubnjevi ponovo tutnje na području gde već decenijama retki periodi mira smenjuju rat koji neprekidno traje.