EKONOMSKA TRANZICIJA: Sudeći po uglednim, srpskim, ekonomskim analitičarima, veći deo srpskog stanovništva prema radu ima pesimističan stav, koji je kreirao prethodni socijalistički režim. Socijalistička država nije obezbedila ni ekonomski rast ni ekonomsku efikasnost. Prihod i beneficije bili su zagarantovani a Titova sposobnost da tokom hladnog rata manipuliše sa SAD i SSSR, uveravala je da će biti dosta novca u državnoj kasi da subvencioniše neefikasnu, tromu privredu. Radnici su se navikli na visok životni standard u odnosu na ostatak Istočnog bloka i relativno lako kretanje širom Evrope u zamenu za minimalne napore (uložene) u društvenim ili državnim preduzećima.

Posle decenija takve labavosti, srpska privreda i radna snaga sada prolaze kroz veoma tešku tranziciju ka kapitalističkoj privredi. U ovom novom okruženju, starije generacije i dalje veruju da država treba da izdržava radnika. Mnogi roditelji odvraćaju svoju decu od poslova koji su "ispod njihovog nivoa" a koje bi u stvari trebalo da obavljaju da bi zaradili novac ili napredovali u karijeri. Ovo osećanje sve više prihvataju mlađe generacije koje odbijaju da se kreću korporacijskom lestvicom i čekaju poslovnu ponudu koja odgovara njihovim aspiracijama. Ovo osećanje u kombinaciji sa tradicijom da starije generacije izdržavaju mlađe, dovelo je do toga da deca ostaju da žive sa roditeljima sve do zrelih godina i da nisu motivisani lično ili od strane roditelja da nađu posao. Fenomen da studenti rade poslove sa nepunim radnim vremenom nije uobičajen, mada postoji rastući trend da studenti leti rade na Crnogorskom primorju.

U ovoj tranzicionoj ekonomiji, mnogi građani vide zaposlenje kao "nužno zlo", rade samo jer im je potreban novac da prežive. Za one koji rade, sporedne (spoljašnje) nagrade kao što su novac, položaj i moć imaju prednost nad suštinskim (unutrašnjim) nagradama kao što su izazov, lični razvoj, (poslovni) uspeh. U najnovijoj domaćoj studiji istaknut je ovaj problem. Prema poslednjoj anketi u kojoj je ispitana polovina urbanog srpskog stanovništva starijeg od 18 godina iz četiri najveća grada (Kragujevac, Niš, Novi Sad i Beograd), 52,0 odsto stanovnika spremno je da se preseli u drugi grad zbog bolje plate, dok su razlozi poput šanse za profesionalni napredak (14,7 odsto) i želje za promenom ili izazovom (7,4 odsto) mnogo manje motivišući faktori. Domaći stručnjaci kažu da su finansijski motivi postali tako važni da su gurnuli samoaktualizaciju duboko u pozadinu pa je zbog toga teško kreirati i održati pozitivnu radnu etiku.

Duboko ukorenjeno nepoverenje prema vlasti takođe ne deluje podsticajno na rad. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je Vlada jedna od institucija u državi u koju građani imaju najmanje poverenja, samo u nekim slučajevima je ispred Haškog tribunala. Ovo nepoverenje se preliva na tržište rada tako što potkopava veru radne snage da će Vlada koristiti porez na prihode i PDV na pravi način ili dozvoliti da se posao vodi bez mešanja države, korupcije. Građani ne vide da Vlada obezbeđuje potrebne usluge (službe) i poboljšanje infrastrukture, umesto toga vide neefikasno skupljanje poreza (prihoda), netransparentnost budžetskih procesa, neverovatno dosadnu litaniju o lokalnim i državnim finansijskim skandalima. Osim toga, procedure za osnivanje preduzeća dodatno obeshrabruju pridruživanje zvaničnoj privredi, teraju preduzeća u sivu zonu. (USAID pruža pomoć u rešavanju ovog problema kroz podršku projektu da se pojednostave procedure za registraciju preduzeća).

OGRANIČENE OPCIJE: Srpska "radna etika" razlikuje se u zavisnosti od zanimanja, ideologije upravljanja, kulturnih normi i nivoa prihoda i obrazovanja, pa je teško generalizovati. S obzirom na postojanje velike sive ekonomije u Srbiji, statistike o broju nezaposlenih nisu potpuno tačne, ali pomažu da se dobije šira slika radne snage. U martu 2005, oko 900.000 građana tražilo je posao u Srbiji, a 2,4 miliona ljudi je bilo zaposleno. Stopa nezaposlenosti među mladima u Srbiji je 48 odsto u poređenju sa samo 15 odsto u EU. Opšta stopa nezaposlenosti u Srbiji i Crnoj Gori prema podacima koje je prikupila Nacionalna služba za zapošljavanje, iznosi 28% u poređenju sa 10% u EU. Međutim, stopa nezaposlenosti do koje je došao Republički zavod za statistiku u skladu sa metodologijom Eurostata i Međunarodne organizacije rada, iznosi 19 odsto.

Kao što ugledni domaći analitičari beleže, statistike za 2005. pokazuju da su se zarade po radniku povećale u odnosu na Miloševićevo vreme, ali mnogi još uvek osećaju finansijske teškoće. Prave plate u Srbiji u 2002. povećane su za skoro 30 odsto u odnosu na 2001. Međutim, od tada prijavljene plate su generalno u opadanju. Prosečna prijavljena mesečna plata u Srbiji u avgustu 2005. iznosila je oko 210 evra (iako je prava prosečna plata možda nešto veća s obzirom na postojeću nekontrolisanu praksu neprijavljivanih plata). Skoro 70 odsto domaćinstava izjavljuje da ne može da sastavi kraj sa krajem od mesečne plate. Anketa koju je skoro sprovela jedna domaća agencija za ispitivanje javnog mnjenja otkrila je da 12,7 ispitanika kaže da nema novčanih problema, dok jedna trećina kaže da jedva preživljava. Preko 38 odsto ispitanika radi dva posla a 25 odsto dobija pomoć od rođaka da bi sastavili kraj s krajem.

Radno okruženje se poboljšava, pa ipak postoji mnogo problema. Starosna diskriminacija je realnost: mladi radnici imaju prednost. Mnogi ljudi koji konkurišu za neki posao žale se da su potrebne lične veze za skoro svaki posao; građani moraju da imaju poznanika u kompaniji da bi mogli da se zaposle tamo. Različiti oblici fleksibilnog zapošljavanja kao što su poslovi sa nepunim radnim vremenom, privremeni (honorarni) poslovi i samozapošljavanje su zastupljeni u zvaničnoj (formalnoj) ekonomiji u veoma malom procentu. Štaviše, u ruralnim sredinama i manjim gradovima, mogućnosti za zaposlenje praktično skoro i nema; mnogi stanovnici se bave poljoprivredom. U Beogradu (koji u svakom slučaju nije reprezentativan za celu Srbiju) veće su mogućnosti, što navodi mnoge studente i radnike da napuste svoj rodni grad i dođu u Beograd. Iako ima više mogućnosti i iako su plate veće, brzo shvate da su troškovi života znatno veći, naročito ako se iznajmljuje stan. Kao posledica toga, Beograd ne predstavlja mogućnost za većinu stanovnika, što ograničava prilike da se oslobode iz kruga siromaštva u seoskim sredinama.

PROMENA LICA RADA: DRŽAVNO PROTIV PRIVATNOG PREDUZEĆA: Postoji izrazita razlika između zaposlenih u državnom sektoru i onih koji rade u privatnom sektoru. Od juna 2005, preduzeća u državnom i društvenom vlasništvu i dalje su imala odlučujući uticaj na ekonomsku aktivnost; oni zapošljavaju 11,7 odsto od ukupnog broja zaposlenih, zarađuju 16,8 odsto od prihoda i odgovorni su za 13,4 odsto neto profita u ekonomiji zemlje. Za vreme socijalističkog režima u Srbiji, u državnim i društvenim preduzećima uvek je postojao višak zaposlenih, niska produktivnost i besmislen hijerarhijski sistem. Društveno vlasništvo davalo je zaposlenima na niskim položajima moć da donose važne odluke u vezi sa proizvodnjom, prodajom i kupovinom koje bi inače bile prepuštene stručnjacima u upravi i direktorima kompanija u tržišnoj ekonomiji. Otpuštanje radnika je izbegavano po svaku cenu – kad bi preduzeće prestalo sa radom, zaposleni su često raspoređivani u druga preduzeća. Zbog ovakve prakse zapošljavanja, mnogima je odlazak na posao postao besmislen. Sistem nije motivisao ljude da rade ili da maksimalno iskoriste resurse. Nije podsticao ljude da rade efikasno i da razviju entuzijazam za svoj posao.

Mada, privatizacija u kontekstu tekuće tranzicije na tržišnu ekonomiju inspirisala je mnoge građane da pokrenu sopstvena mala preduzeća, što je dovelo do promene odnosa prema radu. Ideja korisničkog servisa – nepostojećeg u državnim preduzećima – igra važnu ulogu u privatnom sektoru. Preduzeća više ne štite svakog, ni one koji ne doprinose na pravi način. Bankrotstvo i likvidacija kompanija koje ne funkcionišu postali su češći. Konkurencija transformiše monopolizovane industrije. Svi ovi faktori zahtevaju čvršću i efikasniju radnu snagu. Vlasnici malih preduzeća poistovećuju se sa svojom profesijom i traže načine da drže korak sa konkurencijom. Radna snaga u privatnom sektoru radi na postizanju ciljeva, pokazuje posvećenost poslu i kompaniji, profesionalnost i poštovanje prema ostalim članovima tima.

Mlađe generacije i radnici koji su pre svega radili u privatnom sektoru tako su otvoreniji prema promenama, posvećeniji su svojoj profesiji i više razumeju potrebu za novim mehanizmima da bi se povećala efikasnost. Nažalost, mnogi od onih koji najbolje razumeju potrebu za ovim institucionalnim promenama, pobegnu iz zemlje prvom prilikom. Odliv mozgova nije se smanjio uvođenjem viza za vreme Miloševićevog režima (možda se i povećao) i taj trend se čak i danas nastavlja.

NEZAPOSLENOST NE ZNAČI POLITIČKI PRITISAK: Sonja Čagronov, direktorka Agencije za unapređenje državne uprave Vlade Srbije, nedavno je obavila razgovore sa zaposlenima u državnom sektoru i otkrila je da nijedan državni službenik nije ponosan na svoje zanimanje. Zaposleni u državnom sektoru se ne poistovećuju sa svojim zanimanjem. Oni zadržavaju posao prosto iz želje da imaju siguran posao. Otpuštanje radnika koji su nekvalifikovani ili nekvalitetni je retko, pa kao posledicu toga zaposleni ne vide potrebu da budu produktivni ili da veruju u (zavole) svoj posao. Ipak, uprkos ovom nedostatku poštovanja i identiteta, dok se privatizacijom reorganizuju socijalistička preduzeća, radnici su uznemireni jer im se oduzimaju "njihovi" poslovi i kompanija. Mnogi koji su uložili svoje vreme u stari sistem sada osećaju da su ih njihovi lideri izneverili.

Bilo bi onda logično zaključiti da će kontinuirana nezaposlenost i tranzicione muke zbog privatizacije izazvati političku tenziju među nezadovoljnim proletarijatom. Čudno, ali to se ne dešava. Čini se da postoje tri razloga za to. Prvo, zvanična stopa nezaposlenosti ne obuhvata one koji rade u sivoj zoni. Kratak pogled na beogradsku pešačku zonu pokazuje mnoštvo zvanično nezaposlenih mladih ljudi koji lenjo pijuckaju kapućino i pale cigare jednu za drugom dok obučeni po najnovijoj modi okreću brojeve na skupim mobilnim telefonima. Scena iz bogatog noćnog života pokazuje slično – elegantno obučenu omladinu opremljenu spravama poslednje generacije i spremnu da potroše novac na izlazak. Izvori ovog neobjašnjivog, raspoloživog novca su bezbrojni – uključuju novčanu podršku roditelja, ali i poslove sa strane (radi dodatnih prihoda), novac koji šalje rodbina iz inostranstva i neregistrovana preduzeća uglavnom uslužna, ali uključuju i dodatne prihode od porodične farme (firme) i slično. Oni nesumnjivo uključuju i neke kriminalne aktivnosti, ali uobičajeniji scenario jeste član porodice sa neprijavljenim prihodom od nekog normalnijeg posla.

Drugo, država i dalje izdržava iako minimalnim novčanim sredstvima mnoge radnike koji su tehnološki višak. Poseta Zastavi u Kragujevcu, kompaniji koja proizvodi automobile, otkrila je kompaniju u dubokoj krizi koja je dodelila hiljade radnika centru za obuku (prekvalifikaciju) u svom vlasništvu (čitaj: Vladinom). Pa ipak, tadašnji gradonačelnik Kragujevca se žalio da se niko ne pojavljuje na obuci sem da podigne svoju platu koja, pošto su na obuci, iznosi 50 odsto od njihove ranije plate. Rekao je da se niko ne javlja na oglase "potrebna pomoć" i pored zdravog nezaposlenog stanovništva u gradu jer je Vladina socijalna pomoć (u kombinaciji sa radom na crno) više nego dovoljna da drži ljude zadovoljnim onim što imaju u životu.

Na kraju, uprkos činjenici da nema poslova, da su plate male i da su perspektive (izgledi) za budućnost u najboljem slučaju skromne, život je ipak mnogo bolji u Srbiji danas nego pre 10 godina, ili čak pre 5 godina. Hiperinflacija iz vremena Miloševića i barter ekonomija koja je usledila ostavile su duboke ožiljke na ljudima ovde – naročito na mladima koji upravo postaju radna snaga i koji su tako i najviše pogođeni problemima nezaposlenosti. Za mnoge od njih, čak i sadašnja skromna situacija daleko je bolja od nemaštine u detinjstvu. Ovo samo po sebi ublažava hitnost za dramatičnom promenom i dovodi do zadovoljstva trenutnim tempom marketizacije u državi.

KOMENTAR: Ljudi u Srbiji nisu ni nesposobni ni lenji, ali niska produktivnost i mobilnost radne snage, masovna nezaposlenost, dugoročna nezaposlenost, veliki disparitet (niskih i visokih) u platama zaposlenih sa istim kvalifikacijama oslabili su volju i motivaciju za rad. Povrh toga, brzo gomilanje bogatstva srpsko-crnogorskih kvazikriminalnih klasa stvorilo je grupu loših uzora za mlađu populaciju. Ovo nije samo po sebi recept za nemire. Siva ekonomija i minimalna novčana podrška države tehnološkim viškovima održala je minimalni standard života ljudi bar u odnosu na stare dane pod Miloševićem, a time se i sprečava politički aktivizam. Ipak, pametni populisti, uključujući i Radikalnu stranku, već su počeli da koriste pitanja životnog standarda i poređenja sa titoističkim zlatnim dobom da bi namamili ekonomski nezadovoljne i politički neupućene birače u svoj tabor.