Dok NATO bombarduje Sirt, grad u čijoj blizini je rođen Gadafi i koji je uporište snaga koje su mu još lojalne, pobunjenici prete da će ga spaliti do temelja u znak osvete ukoliko se pukovnikove snage ne predaju. Mada su čelnici armija koje učestvuju u intervenciji rekli da je kraj rata još daleko, jedan ishod je izvestan: Svi vidovi civilizovanog života se u Libiji raspadaju po šavovima. I u Tripoliju u kome šetaju brojni strani novinari stanje je loše, a u mestima koje nisu tako medijski atraktivna situacija je na ivici katastrofe. Ranjenici i bolesnici po bolnicama umiru od gladi i žeđi na paklenim avgustovskim vrućinama, ulice gradova su prepune đubreta koje niko mesecima ne čisti. U telefonskom razgovoru poznanik iz Libije kaže da nema dovoljno hrane, lekova, benzina, cene onoga što još može da se nabavi su eksplodirale. Dok se zaraćene strane i svet zabavljaju ratom i pitanjem gde je Gadafi, obični ljudi su na ivici očaja, jer u većini mesta nema struje, a sve veći problem je i nedostatak vode, koja je u Libiji oduvek bila pitanje golog opstanka.

U Libiji se nigde ne može pobeći od vrelog daha Sahare, koja zauzima 95 odsto teritorije zemlje. Gotovo sav život koncentrisan je u uskom pojasu uz obalu Mediterana, ali i tamo se od peska otima svaka travka i komad zemlje na kojoj može nešto da se gaji. Ni u mirna vremena vode nije bilo dovoljno, karakteristika libijske arhitekture su veliki betonski rezervoari na krovovima kuća i zgrada. U nekim mestima poput Zuare, grada u blizini granice sa Tunisom oko koga su se prethodnih dana vodile teške borbe, vode za piće ni pre rata uopšte nije bilo, dovozila se cisternama. Slična situacija je i u mestima na visovima Džebel Nafusa, ali od kada su sukobi počeli, cisterne sa vodom dolaze retko ili nikako, a od kada nema struje, ne rade ni pumpe koje izvlače vodu iz bunara.

U ovoj zemlji ne postoji nijedna reka, pa su podzemne rezerve jedina voda koju Libija ima. "Velika veštačka reka", koja se gradi već decenijama, ogromnim betonskim cevima prečnika četiri metra iz srca Sahare transportuje vodu koja se izvlači iz rezervi koje su se milenijumima skupljale duboko ispod peska. Nema izveštaja da su cevovodi oštećeni u borbama, ali ni vesti šta se zaista dešava po prostranstvima libijske Sahare, i pod čijom kontrolom su gradovi i putevi tog dela zemlje.

Sigurno je, međutim, da je Libiju napustio veliki broj stranaca, a da je veći deo zemlje funkcionisao upravo zahvaljujući stranoj radnoj snazi. To je važilo pre svega za stručnjake koji su radili u naftnoj industriji, izvodili i kontrolisali velike infrastrukturne projekte, poput "Velike veštačke reke". Lekari i medicinsko osoblje u bolnicama bili su mahom iz Rusije, Ukrajine, Srbije, Iraka, Egipta, Sudana, Filipina… Međutim, i najteže i najprljavije poslove, od čišćenja ulica do građevinskih i poljoprivrednih radova, obavljali su stranci.

IMIGRANTI: Gadafi je u svojoj viziji ujedinjene Afrike ukinuo vize za državljane većine afričkih zemalja, u Libiji je živelo i radilo skoro milion stranaca, uglavnom iz najsiromašnijih zemalja podsaharske Afrike i Azije. Ali, pukovnikov apel o sklapanju brakova sa afričkom braćom nikad nije uhvatio dublji koren, rasizma i prezira prema Afrikancima koji su radili one poslove koje Libijci nisu hteli bilo je i u miru. Zbog svojih otvorenih granica Libija je bila i tranzitni centar za ilegalne afričke emigrante koji očajnički žele da se dokopaju Evrope. Pogled afričkih imigranata na Libiju često je bio pun gorčine, ne samo zbog prezira rezervisanog za one sa dna društvene lestvice. Nije malo bilo ni onih koje su trgovci ljudima doveli do obale, uzeli im novac, prevarili i ostavili da po pijacama i gradilištima Libije mučno odrađuju pare spremljene za put u neki bolji svet.

Kada je devedesetih godina Libiju zbog sankcija pogodila ekonomska kriza, netrpeljivost prema imigrantima se pojačala, a mržnja je eksplodirala pre šest meseci kada su svetski mediji redom pronosili vesti o divizijama Gadafijevih crnih plaćenika iz afričkih zemalja. Dok su afrički imigranti bežali od rata, bili su izloženi ubistvima, prebijanjima, pljačkama od strane pobunjenika i naoružanih bandi.

Prošle nedelje se oko hiljadu Egipćana, Jordanaca i Filipinaca ukrcalo na trajekt bežeći iz Tripolija, dok hiljade drugih, mahom iz podsaharske Afrike, još čekaju na evakuaciju. Trajekt koristi Međunarodna organizacija za migracije (IOM), da bi pomogla strancima u Libiji, naročito iz zemalja koje su previše siromašne da pošalju svoje brodove. Zvaničnik IOM-a Otman Bilbajsi je rekao da će sledećim brodom pokušati da evakuišu što više ljudi iz podsaharske Afrike, koji su meta napada pobunjenika. Portparol Nacionalnog prelaznog saveta negirao je da su pobunjenici odgovorni za ubistva nevinih ljudi. "Te optužbe su iznete u prvim danima revolucije. To se nikada nije desilo. Ako se desilo, to su uradile Gadafijeve snage", rekao je on.

Malo je verovatno da će apeli Prelaznog nacionalnog saveta da se u Libiju vrate svi oni koji su u njoj pre rata radili, pri čemu prvenstveno misli na stručnjake, imati efekta u skorije vreme. I stručnjaci i svi drugi će na povratak pričekati sve dok se situacija u zemlji potpuno ne normalizuje, a sudeći po iračkim iskustvima to može da potraje. Libija će se, čak i da mir sutra počne, suočiti sa još jednim problemom o kome u ratnoj euforiji malo ko misli.

Gubitnici haosa u koji je potonula Libija su gotovo svi njeni stanovnici, a dobitnika će verovatno biti taman onoliko koliko ih je uživalo u bogatstvu i za vreme Gadafija. Van Libije, dobitnika je mnogo više. Francuski ministar odbrane Alan Žipe je na kritike da se dnevno za operacije u Libiji iz budžeta te zemlje odvajaju milioni evra, hladnokrvno odgovorio da je to investicija za budućnost. Budućnost Francuske, naravno, a ne Libije.