Odnekud se uvrežilo mišljenje da je gradonačelnik Jagodine – koja se u osvit čovečanstva, tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka, odazivala na časno ime Svetozarevo – Dragan Palmotić Marko (ili kako ono beše?) jedan nepopravljivi konzervativac, ultrapatrijarhalan tip koji uporno, sa onog svog traktora čiji rezervoar ne reaguje na patriotizam, ubacuje klipove u točkove našeg zahuktalog evropskog razvoja i sveopšte emancipacije, s posebnim naglaskom na seksualnu. To, međutim, uopšte nije tačno; treba samo stvari sagledati iz dobrog ugla, i perspektiva se bitno menja. Priznajem da ni ja sve do nedavno nisam umeo da Druga Marka sagledam kako treba, ali sada se sve izmenilo. Jerbo sam, naime, ugledao jednu novinsku fotografiju, koja mi je širom otvorila oči, a i druge recepcijske kanale…

O čemu se radi? Poznato je da se dobavljač najpoznatije žirafe u državi uporno bavi masovnim provodadžisanjem, i da u sklopu svoje populacijske (kopulacijske?) strategije na sve načine pokušava da, hm, spoji potencijalne đuvegije i snajke. Ako dobro razbiram, poželjno je da neko od dvoje u potencijalnom paru bude iz Jagodinu, ili da se par nastani u tom gradu nekada najpoznatijem po čiči u šubarčetu koji veselo nateže pivo, a ostalo nije važno: neka se samo skuće, slože, obože i razmnože, za ostalo se brinu g. Palmotić i njegova ekipa.

Dobro, a sad na sliku. Na drugarskoj večeri (ne znam kako drugačije da tu manifestaciju nazovem i žanrovski okarakterišem, oprostićete mi, ipak sam ja otrok socializma) upriličenoj u jednom jagodinskom hotelu, upoznali su se Azra iz Prijedora (sestra je mila koje vere bila, samo neka rađa Srpčiće!) i Srđan iz jagodinskog sela poetičnog imena Duboki Kraj. Čuj, upoznali! Nisu prošla ni dva sahata, a oni već rešili da se uzmu (pa sirota baba iz vica ne mora da odgleda pornić do kraja poradi skupljanja te informacije)! A ono što vidimo na fotografiji u novinama jeste kako se Azra i Srđan, d’izvinete, ljubu u usta, onako filmski. Podsećam: samo dva sata nakon što su se prvi put u životu videli!

E sad, čovek lepo nije pametan šta da misli. Kad sam ja bio klinac, a odrastao sam u jednom povelikom i prilično "evropejskom" gradu, gde smo svi bili, onako… jako urbani i žešće emancipovani, pa još bejasmo i kojekakvi pankeri, hipici, umetnici u nastajanju/nastojanju i ostale bundžije protiv svakovrsnih stega i Konvencija Malograđanskog Morala – to jest, sve suprotno od onoga što povezujemo sa svetonazorom prvog Jagodinca – ipak zapravo i nije bilo baš tako jako često i jako uobičajeno da dospeš do "filmskog" poljupca sa devojkom koju si upoznao tek sat-dva pre! Mislim, bivalo je i toga, jakako, ali više kao izuzetak i mali podvig nego kao podrazumevajuće pravilo. Nekako, ipak je češće prethodno trebalo odraditi razne ritualne pripremne radnje, uključujući i ono kad ti ona milostivo dozvoli da je nečim, kao, impresioniraš… Što je sve kadgod znalo i da se otegne. U posebno teškim slučajevima – e, odatle se već moralo bežati, čim pre i čim dalje! – pre bi dospeo da upoznaš ukus šufnudli njene mame nego aromu njenog poljupca. Od tada ne volim šufnudle…

A kod g. Palmotića, kako vidimo, ništa femkanje: tras, pa odmah u usta! Javno, pred svi! A šta li je tek možda bilo još malo posle, to ne smem ni da pomislim… Srećom, nije bilo fotoreportera u blizini.

Dobro, našalili smo se malo, a sada svako na svoj radni zadatak. To što ugledni g. Palma priča okolo o "paradi srama" i tako to, niti je neočekivano, niti je važno. To spada u njegov redovni repertoar, i sastavni je deo kulturne ponude šatre koju je on zakupio u srpskoj politici. Neka on slobodno okupi "dve hiljade devojaka i mladića u narodnim nošnjama" da paradiraju Jagodinom, to jeste i bizarno i smešno, ali od toga nema nikakve štete ni za koga. Međutim, ovo prenemaganje prvo ministra policije Dačić Ivice, a onda i beogradskog gradonačelnika Đilas Dragana, to već uopšte nije naivno. Prvo Dačić beslovesno (a to je namerna i ciljana beslovesnost!) relativizuje i ustavna prava građana i zakonske obaveze institucije kojoj je na čelu, preventivno tražeći i od Marka i od Janka nekakvo "političko izjašnjavanje" o (ne)potrebnosti i (ne)održivosti Parade ponosa, a onda ti eto i Đilasovog terciranja policajministru, sve sa već notornim gradonačelnikovim prodavanjem bubrega pod lažnom deklaracijom, gde nekako ispada da je "nasilje i rušilaštvo" zona moralne, ako ne i zakonske odgovornosti njegovih potencijalnih meta, a ne nasilnika samih, kao i državnih institucija koje imaju obavezu da takvo nasilje onemoguće.

Da li je Parada ponosa "visoko rizična manifestacija"? Bez sumnje – jeste. Baš kao i velike fudbalske utakmice, i politički mitinzi izvesnih stranaka i organizacija, i razni birfestovi i slične drndiguzne mamipare (kao što smo upravo videli na prilično košmaran način), pa ipak niko ne pokušava da ukine fudbal, politiku ili muziku u ovoj zemlji. Nema razloga da sa famoznom Paradom ponosa bude išta drugačije. Ako neko već želi da iskoristi svoje ustavno pravo na javno manifestovanje, pri tome ne ugrožavajući niti pozivajući na ugrožavanje bilo koga drugog, onda ni policajministar ni prestonički polgarmešter o tome nemaju pravo da Imaju Mišljenje, osim u "svoja četiri zida", što bi oni rekli. Ispravite me ako grešim; ukažite mi ako vidite pravnu rupu u mom rezonovanju. Ako pak ne, onda dajte da svako uradi svoj deo posla, a ne da se ovo polupredizborno vreme koristi za novi talas podjarivanja petparačke moralne panike, čija cena može biti izuzetno visoka, jer ovo u konačnici okuražuje nasilnike. Naime, sve što nije potpuna i nedvosmislena simbolička izolacija nasilnika i apsolutna – načelna i konkretna – solidarnost sa njihovim metama, neka je vrsta ohrabrivanja nasilja, stvaranja uverenja da ono ipak ima makar i tihu ili promumlanu podršku iz institucija.

A Azri i Srđanu neka je sa srećom tamo u Dubokom Kraju…