Dok je pažnja čitavog sveta bila usmerena na Tripoli, na mestima gde kamera i novinara nema goreli su i drugi gradovi. Telefonski sistem u Libiji već danima funkcioniše otežano ili uopšte ne radi, ali su svedoci sa lica mesta u utorak "Vremenu" uspeli da kažu da se borbe vode i u nekim gradovima između Tripolija i granice sa Tunisom, poput Zuare i Al Đamila. Na tom delu obalskog pojasa su mesta u kojima većinu čine pristalice i protivnici Gadafija izmešana kao na leopardovoj koži – pretežno berberska Zuara je od početka bila protiv pukovnika, uz Gadafija su bili susedni Al Đamil, Al Đelat, Sabrata, Surman, na ustanak se još na početku digla Zavija… Razgovor telefonom, uz loše veze, otežava i strah koji već mesecima pritiska Libijce, jer dok napetost raste, nikada se ne zna ko bi razgovor mogao čuti i kako ga protumačiti. Već danima u većini gradova nema struje, što je na paklenoj avgustovskoj vrućini neopisiv problem, u prodavnicama nema hrane. Mnogo je izbeglica iz gradova u kojima mesecima traju sukobi, poput Misrate. Iz svake reči izbija neopisiv strah od toga šta donosi budućnost, kako će se, ukoliko mesto bude osvojeno od "druge" strane, pobednici ponašati prema "lojalistima" ili "protivnicima". Informacija iz Sabrate, gradića poznatom po savršeno očuvanom rimskom amfiteatru koji je pod zaštitom UNESCO-a, kaže da se, pošto su ga zauzeli pobunjenici, nije desilo ništa drastično, ali u svetskim medijima su se povremeno mogle naći vesti da pobunjenici pljačkaju neka mesta koja osvoje, ubijaju i proteruju stanovništvo, navodno se sveteći pristalicama Gadafija. Slične vesti su stizale i na početku sukoba, kada je Gadafijeva vojska ušla u pobunjenu Zuaru.

PRIPREMA ZA NAPAD: Napad na Tripoli je dugo pripreman. Kada su u februaru počeli sukobi, pobunjenici su zauzeli istočni deo zemlje i najavljivali pobedonosni marš na glavni grad, ali su se Gadafijeve snage brzo pribrale i krenule u kontranapad nadomak Bengazija. Posle munjevito donete rezolucije Saveta bezbednosti UN-a i intervencije koja je odmah počela, pobunjenike su samo avionske bombe zemalja koalicije spasle poraza. Usledilo je nekoliko meseci bitaka različitog intenziteta, ali linije fronta skoro da se nisu pomerale.

Onda je krajem juna u vrhu NATO-a preovladalo mišljenje da pobunjenici nisu u stanju dotadašnjom taktikom da slome Gadafija, čak ni uz pomoć NATO bombardera. Francuski "Figaro" je obelodanio plan koji je uključivao opkoljavanje Tripolija. Jasno je bilo da se Tripoli, koji se nalazi na putu koji povezuje istok i zapad Libije, mora odseći sa svih strana.

Krajem juna su stigle vesti da Francuska dotura oružje pobunjenicima, najviše po gradovima i siromašnim selima Džebel Nafusa (Zapadnih planina), naseljenim uglavnom Berberima, koji su tradicionalno bili protiv Gadafija. Uz pešadijsko oružje, ručne bacače, protivtenkovsko oružje, ustanicima su dati i laki tenkovi i oklopna vozila. Mada je reakcija zemalja koalicije bila naizgled ljutita, jer su Francuzi oružje doturali, po zvaničnoj verziji, bez saglasnosti sa ostalim članovima koalicije, ta priča je brzo utihnula i naoružavanje je nastavljeno. Španija i mnoge afričke zemlje su uzalud upozoravale da je deo oružja dospeo u ruke grupa povezanih sa Al kaidom islamskog Magreba, trgovaca drogom i ljudima, i da će to u budućnosti imati teške posledice po stabilnost zemalja regiona. Libijska mornarica je početkom jula kod Tripolija presrela dva broda natovarena katarskim oružjem za pobunjenike, i bilo je jasno da se postavlja scena za konačni obračun. Turski ministar spoljnih poslova Ahmet Davatoglu zalagao se da tokom svetog muslimanskog meseca ramazana, koji je počeo 1. avgusta, bar ne bude civilnih žrtava, ali je francuski ministar spoljnih poslova Žipe rekao: "Predstavnici zemalja sa većinskim muslimanskim stanovništvom jasno su dali do znanja da ne postoji protivrečnost između ramazana i vojnih operacija. One upravo služe zaštiti civilnog stanovništva."

Početkom avgusta počela je bitka za Zaviju, grad udaljen pedesetak kilometara zapadno od Tripolija, važnu luku u kojoj se nalazi i rafinerija. Istovremeno, pobunjenici napadaju i Zliten, 150 kilometara istočno od Tripolija. Sredinom avgusta, NATO baca letke po Tripoliju upozoravajući stanovništvo da se snabde vodom i hranom jer sledi odsudna bitka. U Zaviji i Zlitenu su se danima vodile strahovite borbe sa mnogo žrtava na obe strane. Kada su prošle nedelje Zavija i Zliten pali u ruke ustanika, Tripoli je bio odsečen.

NAPAD: Napad na Tripoli počeo je u subotu. Pobunjeničke snage krenule su iz Zavije i Zlitena, kao i iz Garjana, grada na obroncima Džebel Nafusa, oko osamdeset kilometara južno od Tripolija. Sa mora su se iskrcali pobunjenici koji su stigli iz Misrate, avioni NATO-a su besomučno bombardovali delove Tripolija, naročito oko kompleksa Bab al Azizija. Pobunjenici su zatražili od NATO-a da pošalje u borbu više helikoptera "apač". Portparolka NATO-a Oana Lungesku rekla je da NATO štiti odstupnicu pobunjenicima, pucajući na tenkove ili neka druga oklopna vozila koja kreću u napad na njih. Pobunjenici su preuzeli kontrolu nad vojnim kasarnama na zapadnom ulazu u Tripoli, gde su bili i magacini sa oružjem i municijom, a iz zatvora u Maji, 25 kilometara zapadno od Tripolija, pustili su na slobodu više desetina zatvorenika.

U Tripoliju su u subotu počele ulične borbe, koje su se nastavile i tokom noći. Stizale su vesti svetskih medijskih kuća da je ceo Tripoli već tada pao, da se garda libijskog lidera predala pobunjenicima koji su zauzeli aerodrom i državnu televiziju. Pobunjenici su objavili da su zarobljeni Gadafijevi sinovi Seif al Islam, Sadi i Mohamad, a njegov sin Hamis i šef obaveštajne službe Abdulah Sanusi ubijeni. Na Zelenom trgu, srcu Tripolija, pobunjenici su proslavljali pobedu, a po izveštajima zapadnih medija ustanike su po ulasku u Tripoli dočekali građani koji su u znak pozdrava pucali u vazduh. NATO je tokom noći objavio da će obustaviti vazdušne napade, uz najavu da će nastaviti nadgledanje libijskog neba dok to bude potrebno.

U ponedeljak su stigle vesti o borbama Gadafijevih snaga i pobunjenika kod Bukameša, mesta ključnog za kontrolu graničnog prelaza prema Tunisu, i da borbe u Tripoliju još traju. BBC je javio i da, po rečima stanovnika Tripolija, naoružani ljudi upadaju u kuće i otimaju stvari, a na meti su i strani novinari. Tokom dana i cele noći čula se vatra iz pešadijskog naoružanja, teškog oružja, eksplozije. U noći između ponedeljka i utorka pronela se vest da je Gadafijev sin Mohamad, koga su ustanici zarobili, uspeo da pobegne, a u toku noći se u hotelu Riksos, koji je smešten u delu grada u blizini kompleksa Bab al Azizija, među stranim novinarima pojavio Gadafijev sin Seif al Islam. Novinarima je rekao da je došao da bi opovrgao laž o svom hapšenju, izjavio je da je njegov otac na sigurnom, da je Tripoli pod kontrolom Gadafijevih snaga i da su pobunjenici samo upali u klopku.

Mada su i jedna i druga strana u utorak tvrdile da kontrolišu veći deo grada, dopisnik BBC-ja iz Tripolija je tog dana izveštavao da je situacija potpuno nejasna i da se borbe još vode u mnogim delovima grada. Broj poginulih u prva tri dana bitke za Tripoli je nemoguće tačno utvrditi, a optimističke procene polaze od 2000 žrtava na obe strane. Nema vesti ni šta se dešava u ostatku zemlje, u gradovima koji su bili čvrsta baza Gadafijevih pristalica, poput Sebhe i Gadamesa u pustinjskom delu Libije, i Sirta, grada u čijoj je blizini rođen Gadafi. Mediji su preneli da je libijska vojska u ponedeljak ispalila iz Sirta tri projektila "skad" na Misratu.

PODELA PLENA: Borbe su još trajale na sve strane kada je počela podela plena i preračunavanje gubitaka. Britiš petroleum se oglasio čim su se pronele vesti o padu Gadafija, najavljujući vraćanje u Libiju "čim se za to stvore uslovi". Italijanska kompanija Eni poslala je ekipu tehničara u istočnu Libiju, kako bi se što pre osposobila naftna postrojenja. Osim italijanske kompanije i BP-a, ugovore sa libijskim vlastima imali su i austrijski OMV, kao i nekoliko američkih, kineskih i ruskih kompanija. Libijski pobunjenici najavili su da će, kada konsoliduju vlast u zemlji, pristup libijskoj nafti imati pre svega Italijani, Francuzi i Britanci, a da će probleme u saradnji sa Libijom imati Brazil, Kina i Rusija, zemlje koje su bile uzdržane tokom sukoba. Kineski zvaničnik Ministarstva trgovine Ven Džongliang izjavio je da se kineske investicije u Libiji procenjuju na 18 milijardi dolara i da se nada da će saradnja biti nastavljena pošto se ponovo uspostavi stabilnost u Libiji. "Ruskim naftnim kompanijama neće se dozvoliti da obnove proizvodnju u Libiji, ukoliko pobunjenici i NATO svrgnu Gadafijev režim", izjavio je predsednik rusko-libijskog poslovnog saveza Aram Šegunc. Ruske kompanije su u osvajanje nalazišta nafte i gasa u Libiji uložile stotine miliona dolara. Pre vojne intervencije, Libija je proizvodila oko 1,6 miliona barela nafte vrhunskog kvaliteta na dan, i bila četvrti afrički i dvanaesti svetski izvoznik.

Pobunjenicima su pare počele da pristižu i sa drugih strana. Priznanje Prelaznog nacionalnog saveta (PNS) kao legalne vlade omogućilo je, na primer, da ih SAD pomaže i sredstvima koja su zvanično nazvana "Gadafijevim novcem", odnosno parama libijske države na računima američkih banaka koje su bile zamrznute na početku sukoba. Reč je o 30 milijardi dolara, a deo zamrznutih sredstava su PNS-u na raspolaganje još ranije stavile Francuska i neke druge evropske zemlje.

I dok trenutno deluje da pobunjeničkom pokretu, od mnogih zemalja sada prihvaćenom kao zvanična vlast, novac trenutno neće predstavljati problem, čak i zapadni saveznici već strahuju od dubokih razdora koji u pokretu postoje od samog početka. Najistaknutiji predstavnici su bivši Gadafijevi saradnici, poput Mustafe Đalila, bivšeg ministra pravde i predsednika PNS-a, koji se ustanicima pridružio na početku pobune. Sam Đalil ističe da će se suditi svim Gadafijevim saradnicima za ono što su počinili, makar suđenje uključivalo i njega, ali u tako nešto teško je verovati. Ono što se obično naziva upravljačkom elitom zemlje, kao i najveći deo visoko obrazovanih, bio je na ovaj ili onaj način povezan sa Gadafijevom vlašću, pa će sigurno i u budućoj učestvovati. Mnogo dublje podele su po nekim drugim šavovima. To se najviše videlo kada je 28. jula ubijen šef vojske pobunjenika Abdel Fatah Junis, bivši ministar policije, koji je 40 godina bio blizak Gadafijev saradnik. Junus je ubijen nakon što je pozvan da se pojavi pred pravosudnom komisijom koja istražuje vojne operacije, pod nerazjašnjenim okolnostima, mada je ubica uhapšen. Njegovo ubistvo izazvalo je previranja u Nacionalnom savetu, pleme iz koga Junis potiče najavilo je osvetu. Javna je tajna da su u redovima pobunjenika i mnogi borci koji su se u Avganistanu i Iraku borili na strani Al kaide i da su mnogi islamisti u redovima pobunjenika članovi Islamističke borbene grupe, koja ima tesne veze sa Al kaidom. Oni su pre pobune oslobođeni iz zatvora na osnovu Gadafijeve amnestije. Na slikama i snimcima pobunjenika često se vide ljudi dugih brada kakve ni oni koji su godinama po Libiji živeli nisu često viđali, ne zato što sama brada znači da je neko opasan, već zato što to u Libiji nije bilo uobičajeno.

DOLARSKA VEZA: Svet uglavnom pozdravlja "pad libijske diktature i brutalnog tiranina", ali mesta za radovanje i trijumf nema, ma šta ko mislio o Gadafiju i njegovoj vladavini. Bilans šestomesečnog rata je hiljade mrtvih, desetine hiljada ranjenih, stotine hiljada izbeglih, razorena zemlja. Koliko je civila poginulo i ranjeno kao kolateralna šteta u 7500 vazdušnih udara NATO-a, započetih da bi se "civili zaštitili", nikada se neće tačno utvrditi. O sudbinama stotina hiljada crnih afričkih imigranata koji su radili u Libiji i morali da beže ili od rata ili od ustanika koji su ih smatrali Gadafijevim plaćenicima, ne priča se mnogo. Prema podacima humanitarne organizacije Sent Eđidio, najmanje 1820 emigranata iz severne Afrike, većinom poreklom sa juga Sahare, udavilo se od početka godine na Mediteranu, u pokušaju da sa obala Libije stignu do Evrope. Uz nadu da bi kraj rata mogao doneti kakvo-takvo smirivanje, mnogo izvesnije deluje scenario po kome Libiju čeka "irački slučaj", borbe različitih ideoloških, verskih, nacionalnih i interesnih grupa, dugotrajna nestabilnost.

Taj scenario uključuje i trag novca koji u Iraku vodi do moćnih naftnih kompanija, firmi koje dobijaju unosne poslove poput onih na obnovi razrušene zemlje, a koje redom pripadaju državama koje učestvuju u intervenciji, jer ni najnaivniji među ustanicima ne veruju da je vojna pomoć bila besplatna. Suštinski, nisu pobunjenici uz pomoć NATO-a srušili Gadafija, nego je NATO to učinio uz pomoć pobunjenika, a znak naftnih dolara lebdeo je nad celom operacijom od samog početka. Prilično je jasno da je invazija dugo pripremana, a da se čekao povod. Intervenciju je medijski pripremila ratnohuškačka kampanja čije su udarne pesnice bile televizija Al Džazira, sa sedištem u Kataru, zemlji koja je izvozila libijsku naftu u ime pobunjenika još dok je rat trajao, televizija Al Arabija i svi vodeći zapadni mediji. No, taj deo priče manje zanima svetsku javnost, jer nije medijski atraktivan kao bitke za gradove, suđenja i pogubljenja diktatora.

Rat u Libiji pratio je mahom ravnodušni pogled ostatka sveta. Gadafija su od samog početka svi otpisali, svako iz svojih razloga, ali ostaće zabeleženo da borba za resurse dobija sve žešće obrise, da se vreme od najave napada na neku zemlju do samog napada skraćuje, od godina potrebnih za Irak do nekoliko meseci kao u slučaju Libije. O tome će sada brinuti neke druge zemlje, pažnja sveta okrenuće se prema Siriji ili Iranu, a Libiji ostaje da se suoči sa turobnom svakodnevicom i neizvesnom budućnošću.