Još se ne zna zašto ljudski organizam tako reaguje na polen ovog jednogodišnjeg korova. Iako, u suštini, bezazlena čestica, između deset i dvadeset odsto stanovništva severne hemisfere burno reaguje kada dođe u dodir sa dovoljnom količinom ambrozijinog polena. I, dok je za ostale biljne vrste koje donose alergiju kritična koncentracija 30 polenovih zrna po kubnom metru vazduha, ambrozija i ovde ispoljava svoju moć. Zahvaljujući mnogo većem alergenom potencijalu, dovoljna je upola manja koncentracija polena ambrozije (15 zrna po kubnom metru) da ljude pogodi veoma intenzivna polenska groznica. Česti napadi rafalnog kijanja, peckanje očiju i curenje nosa nisu jedine posledice: ukoliko se ne leči (antihistaminicima, internazalnim kortikosteroidima – sve, naravno, po preporuci lekara), može doći i do otežanog disanja, kašlja, glavobolje, nesanice, a u najtežim slučajevima i do astme.

Lekovi su jedan način borbe protiv ambrozije. Drugi način je izbegavanje najezde polena: višenedeljni (višemesečni?) boravak na planini ili moru – mestima gde je koncentracija polena znatno niža. Pošto je ova opcija primenjiva tek za neznatni postotak građana, da bi se koliko-toliko očuvala radna sposobnost tokom jula, avgusta i septembra, preporučuje se spavanje sa zatvorenim prozorima, pranje kose i tuširanje više puta dnevno, kao i sušenje veša unutar, a ne van kuće.

Treći način je najefikasniji, ali i najteži – smanjivanje količine polena temeljnim i redovnim uništavanjem ambrozije pre nego što procveta. Period u kome se biljka uništava je od presudnog značaja za nivo koncentracije polena – jedna stabljika ambrozije u cvetanju proizvede milijardu zrnaca, a na površini od jednog kvadratnog kilometara pod ambrozijom može se stvoriti više od šest tona polena.

STANJE U SRBIJI: Ako se pogleda mapa (slika 1) na kojoj su prikazane koncentracije polena u Evropi, Srbija (naročito Vojvodina i centralna Srbija) se nalazi usred "crvene zone", odnosno ima najvišu koncentraciju ambrozijinog polena na kontinentu, uz Mađarsku, deo Rumunije i Hrvatske. Kada se ova slika prevede u brojke, pokazuje se alarmantnost stanja: kako je već rečeno, 15 polenovih zrna po kubnom metru je nivo kod kojeg građani počinju da osećaju tegobe; prema podacima državne agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), jedini grad u kojem je prosečna dnevna koncentracija polenovih zrna prošle godine bila manja (11) je Vranje (videti tabelu). U ostalih deset gradova u kojima se obavljaju merenja, prosečne dnevne vrednosti su se kretale od 21 (u Zaječaru) do preko 80 zrna polena (u Kuli, Subotici i Loznici). Dakle, čak šest puta više od kritične koncentracije. Pogledaju li se vrhovi dnevnih "talasa", odnosno maksimalna koncentracija polena tokom jednog dana, lako se sračuna da je u Loznici, recimo, u pojedinim danima broj polenovih zrna ambrozije bio pedesetak puta veći od količine dovoljne za jaku alergijsku reakciju.

GDE RASTE I KO JE NADLEŽAN ZA UKLANJANJE: Budući da je reč o korovu, ambrozija najbolje uspeva na svim neodržavanim, napuštenim (i zapuštenim) površinama. U seoskim područjima to su neobrađivana polja, ali i polja pšenice nakon žetve; u gradovima, svako napušteno gradilište, stovarište šuta i parcele bez namene predstavljaju tempiranu bombu koja se aktivira početkom avgusta. Ove godine, veća količina padavina i povećana vlažnost vazduha su pomerili vreme cvetanja ambrozije, tako da udarni talas počinje u drugoj polovini avgusta.

Pošto raste praktično svuda – na privatnim i javnim površinama, poljoprivrednom, šumskom i građevinskom zemljištu, odgovor na pitanje "ko treba da uništava ambroziju" veoma je jednostavan – svi. Prema uredbi Vlade Srbije iz 2006. godine, svi "vlasnici i korisnici" pomenutih površina su "dužni da u toku vegetacione sezone, do početka fenološke faze cvetanja suzbiju i uništavaju ambroziju primenom agrotehničkih, mehaničkih i hemijskih mera". Gradovi i opštine su zaduženi za javne površine – Subotica je za ovu godinu izdvojila 4,2 miliona dinara za uklanjanje ambrozije, dok je Gradsko zelenilo Novog Sada tokom jula pokosilo oko 140 hektara površina pod korovom. Iz prestoničkog JKP Zelenilo su nam rekli da na javnim površinama koje oni održavaju nema ambrozije. Grad Beograd je za ovu godinu predvideo uništavanje korova na 60 hektara neuređenih gradskih površina; Opština Novi Beograd je organizovala i platila građane da čupaju i kose ovaj korov, a borba protiv ambrozije se vodi i sađenjem deteline, koja je jača i izdržljivija biljka, i na "svojoj" teritoriji ne dozvoljava ambroziji da poraste.

No, uprkos svemu, ambrozija očevidno postoji, i to u daleko većem broju nego što bi smelo. Vlasnici ili korisnici dvorišta, parcela i građevinskog zemljišta su dužni da sami unište korov sa svojih imanja; ukoliko to ne učine, sprovođenje pomenute vladine uredbe obavlja republička fitosanitarna inspekcija (za poljoprivredno zemljište), odnosno gradske i opštinske komunalne inspekcije (za građevinsko zemljište).

Ipak, dovoljno je prošetati, na primer, Ulicom Ratka Mitrovića u Beogradu i bez po muke izbrojati barem desetak započetih pa napuštenih stambenih zgrada, sa čijih placeva na sve strane prosto kulja svakovrsni korov. Desetina polusagrađenih stambenih zgrada znači i više stotina stanova koji su bili predviđeni za useljenje, odnosno rešenje "stambenog pitanja" za više stotina porodica. Ako se ovaj problem već decenijama ne rešava a zgrade ne završavaju, teško je zamisliti da će vlasnici parcela kaznama komunalne inspekcije biti naterani da pokose i urede svoje zemljište. Stoga, čini se, neophodna je zainteresovanost i edukacija što većeg broja građana (o izgledu biljke, vremenu i načinu iskorenjavanja), odnosno što masovnije učešće društva u rešavanju ovog problema. Bilo bi dovoljno i da se onih petnaestak odsto lično ugroženih uključi u suzbijanje svoga neprijatelja. Za ovu kalendarsku godinu borba je završena, presek stanja nakon iduće sezone cvetanja polena će pokazati koliko su se građani posvetili svom okruženju.