Nisam od onih koji radosno podvriskuju na sniženja, akcije i ostale kupoholičarske olakšice. Gužva među rafovima me užasava, stampedo ka proizvodima "na akciji" me parališe, a večito "ljubazne" i "uslužne" prodavačice me svaki put, još na samom ulazu u prodavnicu, diskvalifikuju za sve discipline hipermarket olimpijade. Ili mi pogledom kažu: "Lutko, vrati se kući. Nisi ti ovome dorasla", što me obavezno uspešno demorališe. Ili me ne konstatuju, što me često frustrira, jer ja uvek ljubazno kažem i "dobar dan" i "doviđenja". Ili me, pak, preterano konstatuju, tako što idu za mnom, upadaju mi u kabinu i pomažu da zakopčam tesne pantalone, i na kraju obavezno autoritativno zaključe šta je najbolje za mene. I dok se ja nerviram, ostale žene se, izgleda, odlično provode. Lelujaju po prodavnici, graciozno grabe poslednji "must have" objekat na sniženju, kao na traci prebiru po onoj gomili ofingera, a onda sa tim istim ofingerima u ruci (i onim na njemu) poput toreadora slavodobitno mašu pred očima razjarenih pretendentkinja na istu stvar.

Svoju odbojnost prema histeriji kupovine pobedila sam tako što sa prodavačicama nastupam u zavisnosti od procene njihovog karaktera (više ne govorim svakoj "doviđenja" i "hvala", na primer), ako naletim na one rešene da mi nešto uvale, obavezno tražim ponuđeni artikal u boji za koju sam snimila da je nema ni u radnji ni u izlogu, a u garderobe obavezno unosim i tri-četiri stvari koje me uopšte ne zanimaju, samo da bih nervirala one koje grozničavo cupkaju u redu željne da isprobaju svoj plen.

Na vest da ću nedelju dana provesti u "večnom gradu", sestra je oduševljeno reagovala savetom da obavezno ponesem veeeeeeeeeeliki kofer u koji ću moći da smestim sve divne stvari koje ću tamo kupiti.

"Gluposti! Ja ni ovde ne volim da idem u kupovinu", komentarisala sam sestrin savet sa kolegom, dok sam ulazila u avion. Na to se stjuardu kroz osmeh otelo "Pa, kakvo ste vi to žensko?". Ništa nisam odgovorila. Bila sam zbunjena. Stvarno.

Isto popodne pila sam svoju prvu kaficu u Rimu, a onda je moj saputnik predložio da krenemo u šetnju. Put nas je odveo do ulice Via del Corso. Sve sama prodavnica do prodavnice. Pristala sam zato što je to bila prečica do Piazza di Popolo. A onda smo došli do jedne švedske prodavnice kojoj se moj kolega radovao još na beogradskom aerodromu. Ušli smo unutra i – tu sam se rodila nova ja.

Unutra je mirisalo na pomorandže, na sve strane šarenile su se krpice sa cenama koje govore "uzmi me", a ženske osobe nisu podsećale ni na toreadore, niti su imale onaj značajan "ja kupujem" izraz lica. I tako na četiri sprata. Na prvom je bila garderoba za svaki dan, na drugom cipele, na trećem aksesoari razni, a na četvrtom sve za svečanije prilike. Ipak, nisam se odmah "pokrstila". Prvo sam prošetala po sva četiri sprata i samo razgledala, bez ikakve obaveze da nešto odaberem. Onda sam videla jednu simpatičnu haljinicu. Prišla sam, potražila broj 38, našla i krenula ka ogledalu. "Okej, otići ću, probaću je, ako mi dobro stoji, kupujem i to je to", rekoh kolegi koji me, uprkos svom razočaranju zbog nepostojanja muškog odeljenja u tom objektu, uopšte nije požurivao. Naprotiv!

Na putu do garderobe, ugledala sam još jednu. Ako je prva bila kao trnje, druga je prošla kao slama, treća je došla sama, a onda i četvrta, peta… Posle pola sata stajala sam u redu za garderobu sa deset haljina, dve košulje i dva para pantalona u rukama. Ljubazna prodavačica mi je rekla da broj stvari koje mogu da ponesem da probam nije ograničen (kao u Srbiji). Natenane sam isprobala svaki artikal, razmišljala kako bih šta od toga mogla da uklopim sa ostalom garderobom i bila sam oduševljena što uživam u svemu tome. Posle dvadesetak minuta probe (niko mi reč nije rek’o zbog tolikog bitisanja u garderobi) postala sam ponosna vlasnica sedam haljina, dve košulje i jednog para pantalona.

Serotonin i endorfin su nezaustavljivo kružili mojim telom, dok sam sa osmehom pobednice, posle sat i po vremena, natovarena kesama izlazila iz švedske prodavnice.

Sutradan sam, iz solidarnosti sa kolegom, otišla u hipermarket na samoj periferiji Rima, sat i po vremena vožnje od centra grada.

A tamo… Opet švedska prodavnica, ali ovoga puta sa pokućstvom. Radovala sam se kao malo dete. Lampe, ogledala, saksije, šareni jastuci, avan… Na kraju sam i kofer kupila (sestra je ipak bila u pravu).

"Zamalo overweight", rekla je ljubazna službenica na aerodromu. Smeškala sam se ponosna na svoj učinak.

Svoju "novu jogu" rešila sam da isprobam prvog dana po povratku kući i odabrala za to idealno mesto. Džabe. Čarolija je trajala samo u Rimu.